Vojnik života

Zlatne suze zapečatile su njegovu dvodecenijsku olimpijsku misiju! Zlato na poslanicu svetu, zlatni žig na svaku priču o tome ko je najveći igrač svih vremena, zlato koje je silinom munje bljesnulo u gustinu mraka vremena koje živimo.

Našao je Novak u svom srcu, duboko, grumen snage koji je izneo tu veliki, najveću pobedu od svih.

Vladika Nikolaj Velimirović, u svojim "Molitvama na jezeru", ispisao je davno veliku istinu u pobednicima, koja je svoje otelotvorenje našla u nedelju, 4. avgusta, na crvenoj pariskoj prašini, u kojoj je Novak Đoković u više od dve decenije ostavio more znoja i pomalo krvi.

Velimirović je tada zapisao:

"Vojnici života, vojujte krepko i ne sustanite verovati u pobedu. Pobeda se daje onom, čije oko neumorno gleda u nju. Ko pomisli na poraz, pobeda mu se gubi iz vida, i on je ne nalazi više. Malena zvezda u daljini, što od istrajnog pogleda raste i približuje se. Život je pobeda, deco moja. Vojnici Života, vojnici su pobede".

Čije oko je duže i neumornije gledalo u tu pobedu, ako nije Novakovo? Nije je gubio iz vida i stigao je do nje, reklo bi se, na poslednjem tepeniku. Kada snage i volja mnogima posustaju, ali kad oni, obodreni duhom iznutra, čine čuda i dižu se iz prašine. Da obasjaju večnost!

Vojnik života, Novak Đoković, nije posustao, dragi moji, čak ni kada je veći deo planete verovao da će njegova zrelost biti nedovoljna da porazi vihornu mladost Karlosa Alkarasa.

Novak je pred ovo finale snova bio stisnut u sam ugao terena; iz tog udaljenog ćoška, bio je moguć samo jedan pravac - u juriš, u juriš, jer nema šanse druge! Kao hrabri srpski vojnici na Solunskom frontu pre stotinak i kusur godina. U slavu!

U Novakovom srcu, tukla su sva naša srca, u njemu je bio svaki naš damar, svaki naš poklič, svaka molitva. Igrao je, a igrali smo i mi sa njim, sve ove godine. Rasli smo na njegovim krilima, širio ih je visoko, ponosno poput orla nad velikim ponorima.

Zato je ta nedelja u Parizu bila je dan koji je sumirao sve Novakove bitke u jednu - i kada kaže da je ovo njegovo najveće sportsko dostignuće, verujte mu, jer zaista i jeste!

Sa 37 godina, posle samo tri nedelje od bolnog vimbldonskog poraza od istog protivnika, kojem može slobodno da bude otac, usledila je lekcija starog profesora, koju je mlađani, drčni Španac, naučio na najbolniji način - prvo skoči, pa reci hop!

Jer Alkaras je u petak posle pobede u polufinalu, u razgovoru sa Aleksom Korečom, izrekao sledeće:

"Za sve one koji ovo gledaju sada...Daću svima u Španiji ono što žele, a to je zlato".

Daće, ali možda tek za četiri godine, ili kad teniski bogovi to odluče. Ne sada, Karlose, ne sada. Dva Vimbldona za jedno olimpijskog zlato, to je mera bila na divinskom tasu. Dokaz da pravde ima. A i vremena za tvoje pobede.

Jer ako je neko zaslužio da posle svega što je uradio, oko vrata obesi i tu olimpijsku zlatnu pločicu, onda je to bez dileme Novak Đoković.

Naplatio je sve greške u koracima, i gorak poraz od Marija 2012, i suze protiv Del Potra 2016, i neverovatno ispuštanje iz ruku Zvereva u Tokiju pre tri godine; i to što je izgoreo tog leta u želji da okači zlato. Sve je sada u savršenom redu, sve je u Novakovom rukama, nema vrha neosvojenog!

U ovih nedelju dana, razgonio je tamne oblake nad Parizom, protutnjao je do cilja u stilu vrhunskog šampiona, zamahivao krstom jednako kao i reketom. Širio se poljima Pariza miris neminovnosti, miris pobede, tamjana sa Istoka.

Ovaj meč sa Alkarasom, doneo nam je tu istinsku slast tenisa - meč vrhunskog nivoa, prepun lucidnosti sa obe strane, veštine, znanja, neizvesnosti. Bio je to akt dinamizma, prepun naboja, emocija, ushićenosti. Mentalno nadvlačenje konopca starog majstora, a šampionom koji stasava.

Podsetio je na njihov duel iz 2023. na Mastersu u Sinsinatiju - jednako uzbudljiv i neizvestan, saamo još nabijeniji barutom, sve je pretilo pucanjem, vatrometom, eksplozijom.

I bi eksplozija na kraju - suza radosnica, ali i onih gorkih suza poraženog. Jer to je odavno pisana surovost tenisa, da u njemu nema remija. Da jedna lopta može da presudi između slave i pada u zaborav.

Novak je u ovom finalu pokazao šta znači nesalomivost. Njegova mentalna šampionska legura, bila je satkana od niza žičica koje je vezivao celog života, u jednan čelični čvor volje - u tom petom gemu prvog seta Alkaras je imao pet brejk lopti i svih pet puta se polomio o Novakov zid.

Ako vas je forhend iz trka na 2:2 u taj-brejku drugog seta, teniski metak nad mecima, podsetio na onaj ritern Federeru na US Openu, niste pogrešili.

Novaku su dugo potcenjivali forhend i svrstavali ga po kvalitetu iza bekhenda, ali su neki od najvećih poena u karijeri, ostvareni upravo maestralnim forhendima, baš kao i ovaj pobednički, protiv Alkarasa, samo po paraleli.

Šta posle ovog francuskog praska sledi za Novaka Đokovića? To samo on i bogovi tenisa znaju.

Sada, kada mu je sa srca pao jedan ogroman kamen, težine svih planina njegove Srbije, može slobodno i ponosno da raširi krila. I pusti da ga srce i vetar nose gde želi, koliko želi, dokle želi.

Igrica je završena. Nikada više Novak Đoković neće imati pritisak moranja. Neće imati teret na leđima.

Jer kako je njegova Tara napisala, "moj tata je najbolji".

Istina, a mi smo ponosni na nju i njenog tatu.