Sa nekim ko ti je na putu do tog uspeha verovao i kada je cilj miljama bio daleko i činio se nedostižnim.
Kako izgleda postati olimpijski šampion i osvojiti sve što se osvojiti može, minulog leta Zorana i Jelena Arunović osetile su na svojoj koži.
Tog 30. jula 2024. godine Srbija je osvojila prvu medalju na Olimpijskim igrama, a sestre Arunović zajedno sa braćom Mikec, Damirom i Goranom, uspele su da se popnu na pobedničko postolje, okićene olimpijskim zlatom.
U francuskom Šateruu izdigle su se na vrh Olimpa, odakle već pet meseci svet gledaju sa olimpijskim lovorikama na glavi.
"Ne mogu da opišem koliki je ponos što smo uspeli to da uradimo. Ponosna sam jednako koliko sam bila ponosna i tamo. Doduše, samo malo su mi sad svedenije emocije. Tamo je baš bilo onako... Bila si i sama prisutna, pa znaš. Kako vreme prolazi, sve više verujem u to da mi nismo mogli da izgubimo. Ne zato što su oni bili loši, nego zato što smo se jako dobro spremili. Detalji kojima smo se mi bavili u toj završnoj fazi priprema su na kraju odlučili ko će da pobedi", počinje Jelena Arunović priču za B92.sport.
Srđan Stevanović/Starsport
Zorana Araunović i Damir Mikec u finalu Olimpijskih igara pobedili par iz Turske Seval Ilajda Tarhan/Jusuf Dikec sa 16:14.
Stari znanci, koji već osam godina pucaju zajedno, iz Šaterua pogodili su zlato, za ukupno 23. zajedničko odličje, ono najvažnije za svakog sportistu.
"Mi nismo imali prethodno iskustvo sa timom Turske i mi smo njih toliko izanalizirali. Kad smo izašli na vatrenu liniju, mislim da smo znali više o njihovim sportistima nego njihov trener. Kakve su navike, kako pucaju, slabe tačke... Šta trener radi, kada obično uzimaju tajm-aut, da li ima nekih nagoveštaja šta će da se desi... Toliko smo bili, neću kažem, opterećeni, ali smo se bavili čak i sitnicama", sumira svoje utiske Jelena, koja je trenutno u kineskom Šenženu.
"Ponela sam to sa sobom u Kinu, verovatno ću to nositi stalno - papir na kom sam nacrtala Zorani i Damiru taktiku. Sada će neko kaže u streljaštvu nema taktike. Ima taktike u streljaštvu, i te kako. Jednako koliko ima u svakom drugom sportu. Kako se crtama taktika? Imaš uvek tri neke forme otvaranja meča, da li je dobro, loše ili prosečno. To je kao i sve u životu. Ili ti je odlično, ili ti je prosečno, ili ti je loše. Ako se otvori loše, ako se gube poeni sa velikom razlikom, ili sa malom razlikom kakva je reakcija? Kada tražim tajm-aut? Šta ako se umrtvi meč, kako razbijamo umrtvljen meč... Znači, mi smo sve dogovorili. I to je posle samo išlo po dogovoru", jasno stavlja do znanja trener našeg miks tandema.
"Najteži trenutak kad se suočiš da si ti sve dao, a da to nije bilo dovoljno"
Profimedia
Nije bilo lako Zorani i Damiru u danima pre finala miksa u discipli vazdušni pištolj 10 metara, jer su im se su u pojedinačnoj konkurenciji ugasile nade o olimpijskom odličju.
Iako je bio najbolji u kvalifikacijama, Mikec nije uspeo da donese prvu medalju Srbiji, pošto je u finalu u disciplini vazdušni pištolj 10 m završio kao sedmi.
Zorana, sa druge strane, nije ni stigla u finale iste discipline, ali kroz dva dana trebalo je da prebroditi rolekoster emocija i da ponovo izađe na vatrenu liniju, da ovaj put u tandemu, u miks konkurenciji poprave ono što ponaosob nisu uspeli.
Jelena je pokušala da objasni kako su Goran i ona kao treneri uspeli da ih psihički pripreme za najvažniji meč na OI.
"Jutra posle razočarenja su najteža jutra. To zna svaki trener. Neću da pričam o sportistima. Sad govorimo o Goranu i meni, pa zato pominjem trenere. Naravno, sportisti sve to verovatno mnogo intenzivnije proživljavaju jer su imali u svojim rukama nešto da promene, a nisu uspeli iz nekih razloga. Trener to gleda malo drugačije, uvek pokušamo da se jednom nogom oslonimo na objektivnost, na činjenice, ali uvek sklizneš malo u neku tugu, što je sportista dao sve, a to nije bilo dovoljno.
I taj moment, to je najteži trenutak kad se ti suočiš sa tim da si sve dao, a da to nije bilo dovoljno. Jer to onda govori o tome da ti sa svojim limitima nisi ono što bi želeo da budeš. I to je jedan trenutak suočavanja sa činjenicom, sa istinom. Da li je to to realno ili nije, pokaže vreme. Nama je pokazalo da nije baš bilo realno", rekla je Arunović.
Olimpijskog zlata ne bi bilo da se pažnja nije usmerila i na najsitnije moguće detalje.
"Kako smo uspeli da ih vratimo u normalu? Veruj mi da smo se toliko dobro spremili za sve opcije. Svako iskustvo koje smo imali i dobro i loše, sada smo iskoristili da mi budemo ti koji vode tu priču, Goran i ja. I otišli smo i u taj Šateru, videli da tamo nema ničega, što si videla i ti. Nosili smo celu medicinu, sve smo poneli i mi smo došli u situaciju da stvarno ne zavisimo ni od koga, već isključivo od sebe. I olimpijski turnir je specifičan po tome što ti od prvog do poslednjeg dana imaš užasno veliko energetsko trošenje. Psihološki faktori su jako izraženi i psihološki faktori troše u energetskom smislu čoveka. Za taj princip nastupa na olimpijskom turniru smo se spremali. Radili smo baš u formi takmičarskih i trenažnih dana. Toliko su nam trajali ti ciklusi i tačno se znalo prvog dana se radi to, ovo drugog dana, ovo trećeg... ".
"Sonja Vasić ima to u sebi, zna čoveka da ohrabri"
Privatna arhiva/Jelena Arunović
Jelena je otkrila i kako je izgledao taj proces pripreme strelaca za izlazak na vatrenu liniju.
"Po teoriji sportskog treninga prepoznajemo različite vidove pripreme. Najusaglašeniji su svi autori da postoje četiri glavna vida pripreme. To su tehnička, taktička, psihološka, kondiciona priprema. U svoj rad sam uvidela da postoji još jedan vid pripreme i prihvata ga kao potpuno ravnopravna, a to je integralna priprema. Ako bismo to zamislili kao pet nekih karika koje se spajaju jedna za drugu, onda kad ih ovako razvojiš možeš da zamisliš jedan lanac. Jačina lanca je tamo gde je najslabija karika. Znači koliko je najslabija karika jaka, toliko ti je taj lanac jak. Jednako je i sa takmičarskim performansom sportiste", objašnjala Arunović.
"Svaka ta karika ti predstavlja vid pripreme. Naravno, ne možemo da kažemo da je psihološka priprema značajnija u odnosu na kondicionu pripremu ili u odnosu na tehničku. Svaka ta priprema ima svoju poziciju I važnost u radu sa sportistima. Ali moramo da vodimo računa o činjenici da sa psihološkog aspekta Olimpijske igre iziskuju veliko jedno trošenje, energetsko trošenje i ti moraš da budeš spreman da odgovoriš tim zahtevima, da sebe dovedeš u jedno adekvatno stanje, da bi mogao da odradiš stvari koje radiš svakog dana na treningu. U skladu sa tim, psihološka priprema mora biti jako zastupljena. Što se takmičenje bliži, njena uloga je sve veća i veća na kontu umanjenja neke od ovih navedenih priprema".
Objasnila je i koliki značaj ima to što su i Zorana i Damir imali pomoć i podršku sportskog psihologa.
"Mi smo u Šateruu imali svog psihologa koji je došao iz Nemačke, Đorđe Ćurčić. To je čovek koji sa nama od 2016. godine, ali ti u svemu moraš da nađeš meru. Tako da, on nije bio sa nama tu, on je bio smešten pored Olimpijskog sela, da bi on imao mir i da bismo mi imali našu rutinu, jer on nije bio sa nama stalno tokom pripremnog perioda. Damir opet ima svog psihologa sa kojim ima višegodišnji kontinuitet. To je naravno omogućilo da se bolje nosimo sa tim stresnim situacijama i pre Igara, ali i u Šateruu", jasna je Jelena.
Tu je bio i jedan dodatni motivator i psihlog Sonja Vasić, sportska direktorka Olimpijskog komiteta Srbije. Njoj su Zorana i Mikec odali posebne zasluge za olimpijsko zlato.
"Sonja je jako brižna osoba i sa njom datira prijateljstvo od pre deset godina. Sonja je ispratila nastupe u individualnim mečevima, pošto ona prati rezultate, ona je sportski direktor Olimpijskog komiteta i ona zna tačno koliko ko može, Mi pišemo i te izveštaje, upoznajemo ih sa situacijom, svaka aktivnost koja ima veze sa takmičenjem ili pripremama mora da bude obrazložena, mora da bude analizirana, da se daju neki parametri, da se odrede kretnje rezultati i sve to. I tačno, ona je videla, da je to bilo onako za dlaku, ali opet dlaka u streljaštvu je mnogo velika stvar. To je taman tolika diskretna jedna razlika u odnosu na onoga koji je uspeo, a ti si ostao pred vratima finala", rekla je Arunović, koja je izabrana je za najuspešnijeg streljačkog trenera Srbije u 2024. godini u izbori SSS.
Privatna arhiva/Jelena Arunović
"Streljaštvo je takav sport, ne možemo da kažemo da je sreća, već su razlike na tom nivou jako diskretne. I Sonja je došla na Damirovo finale, mi smo se tu videli. Tad nas je onako malo i ohrabrila, usmerila na one stvari koje jesu važne, a to je da imamo ogroman minuli rad iza sebe, da imamo jako visoke rezultate iza sebe i da imamo jednostavno jednu hemiju u odnosima koja treba da nam bude vetar u leđe i treba tako da je shvatimo kao nešto što je naša prednost u odnosu na druge.
Život ide svakako i da bez obzira na sve treba da budemo okrenuti ka novoj prilici i da damo bukvalno sebi šansu i još jednom da budemo ono što mi zaista jesmo. Tako sam razumela tu poruku i to zaista jeste bila istina. U tom momentu tebi svaka ta pohvala jako znači, taj vetar u leđa koji ti neko da.
Ona je to uradila na jedan maestralan način i meni je sa te pozicije tog momenta bilo jasno zašto one košarkašice polude kad im je ona lider. Jer ona to stvarno ima u sebi da čoveka ohrabri, da ga osokoli, ali opet džabe da te neko hrabri da ti podiže moral, ako ti nisi stvarno onako dobro utreniran. Mi to jesmo bili. Ona je prepoznala taj moment, ona je znala koliko je važno da dođe i da da jedan onako vetar u leđa nama da mi završimo ono što smo započeli", pristelila se Jelena sada već čuvenog motivacionog govora Sonje Vasić.
"Ako me Zorana nekada mrzela u životu..."
Srđan Stevanović/Starsport
Za razliku od većine srpskih olimpijaca, koji su bili smešteni u Parizu u Olimpijskom selu, streljački tim bio je daleko od epicentra olimpijskog zbivanja, 300 kilometara južno od "grada svetlosti", u malenom Šateruu.
"Ne bih ja baš mogla da kažem da mi to nije prijalo. U Šateru sam otišla pre godinu dana, to je bio kraj sezone 2023. Ako me Zorana nekada mrzela u životu, onda me je mrzela što sam je odvela tamo, jer je to bio kraj jedne mučne sezone. U aprilu se otrovala u Peru, završila u bolnici. Toliko je ozbiljno bila uzdrmana da nije mogla da se oporavi od toga do decembra te godine.
Nisu uopšte znali šta je, šta je ona tamo pokupila. Mislila sam nećemo se vratiti iz Perua, da će morati da ostane da leži u bolnici duže, to je strašno bilo. I to je ostavilo neke posledice na njeno zdravstveno stanje, što je bilo očigledno i po tim kretnjama rezultata", priseća se Jelena i vraća priču na prvi susret sa bivšom vojnom bazom u Šateruu, koja je bila namenjena za olimpijsku streljanu.
"Toliko sam pritiskala Olimpijski komitet Srbije da iskoriste uticaj i da nam omoguće da odemo na strelište u Francusku, da vidimo to. Oni su uspeli i onda sam na kraju sa Zoranom otišla pet dana u Šateru. Mi smo pet dana tamo bili, gledali, obilazili strelište, slikali, te osvetljenje, sve živo i videli da tamo nema ničega i da je i njima čak bilo smešno što će da organizuje Olimpijske igre.
Ja sam u šoku bila. Posle onakvog Tokija da dođem ovde, pa da li je moguće... Uglavnom, mi smo bili spremni za najgore. I to nam se na kraju, neću da kažem desilo, ali bili smo zapravo u smeštaju koji jeste kategorisan kao najgori, najmanje povoljan po sportiste. Ali smo bili spremni na to, znali smo šta nas čeka. U skladu sa tim smo uradili pripremu cele ove akcije. Tvrdim da je logistički najbolje pripremljena akcija od kad Zorana i ja radimo ozbiljan posao, a tome ima već 14 godina".
"Kakav Pariz, posle onog dočeka u Skupštini i moje lude sestre koja peva s Milicom Todorović..."
Peđa Milosavljević/Starsport
Iako nije osetila olimpijski duh kao na nekim prethodnim Igrama, Jelena Arunović ne žali, posebno zbog svih onih momenata koji su usledili posle olimpijskog zlata.
"Zbog celog olimpijskog utiska mi je naravno žao što nisam bila u Parizu. Otišla sam ja posle, ali opet nije to isto. Imala sam to iskustvo iz Londona, znala sam da je to jedna košnica. Imala sam iskustvo i iz Tokija, gde je bila ona bizarna situacija sa koronom, pa je sve to bilo malo umanjenije, ali se osećalo da ljudi žive, da tu sve podrhtava od energije.
I sada mi prvi put nije bilo žao što nisam u Parizu, shvatila sam to kao prednost. Prednost jer nećemo morati da se prilagođavamo tuđim životnim ritmovima, nego smo mi sami gospodari svog života, vremena. Radimo jednako kako bismo radili na bilo kom takmičenju i tako da sam ja to tako shvatila kao jednu mogućnost da imamo malo više mira.
Naravno, to je iziskivalo od Gorana i mene da budem malo spremniji, da imamo sve što može da nam zatreba tamo. Mi nismo bili u Parizu, ali sve ono što smo posle Pariza doživeli, ja prosto ne znam da bi mi taj Pariz bio hajlajt posle onog dočeka u Skupštini i ove moje lude sestre koja peva s Milicom Todorović", priča Jelena kroz osmeh.
Iako su u Šateruu imali svoj mir, samo finale nije bio takvo. Pamtiće se se žustre i enegergične reakcije Jelene Arunović, koja je tokom finalne borbe dobila i žuti karton.
"To je bio deo plana, da ništa ne prepustimo slučaju. Mi smo imali jednu jako ružnu situaciju u Tokiju, o kojoj nismo pričali, ali sad ja svaki put iskoristim priliku da kažem. U tom momentu nismo želeli da umanjujemo pobedu tima Ukrajine, možda epilog ne bi bio takav, da nismo doživeli tu nepravdu, a to je da sudija koji je sudio olimpijsko finale nije znao pravila. I dosudio je protivno pravilima, nije mi dao da priđem sportistima u tajm-autu, a sada ste svi videli koliko je trener bitna figura. Sada da se ta situacija vrati, ja ne bih prihvatila tu odluku... U momentu si šokiran da neko ko sudi olimpijsko finale ne da ti da priđeš sportistima, time ti on faktički izbija adut iz ruke", seća se Jelena Tokija i nastavlja o Parizu.
Profimedia
"Sada smo baš i za to pripremili. Goran i ja, mi smo imali izvađena pravila, znači da se za svaki postupak pozovemo na konkretan član pravilnika Svetske streljačke federacije. Svako naše iskustvo u prethodnom periodu, bilo dobro, bilo loše, nam je pomoglo da oblikujemo ovaj pristup i da oblikujemo neki naš odgovor na sve situacije koje mogu da se dese. Znali smo da možda se desi, ne bi bilo prvi put da sudije nisu sigurne oko pravila. Greši se, ali i tu smo bili spremni. Pravilnik predviđa mogućnost dodatnog učestvovanja trenera, ali po cenu žutog kartona, koji ne ide timu, već na treneru.
Trener može da napravi dva takva prekršaja i da pređe u publiku. To je sve jasno. Oni ti pružaju mogućnost da reaguješ mimo tajm-auta, ali ti i propisuju kaznu za to, pa ti odluči. Ko se spremio, mogao je to da uradi. Mi smo to znali, iskoristili smo i to je to. Malo smo ih poremetili, naše smo ohrabrili. To je prevashodno bila ideja, da naši znaju da nisu sami. Mada, sa vama iza nas, stvarno se nismo osećali da smo sami", ističe Arunović, aludirajući na podršku nekolicine srpskih medija koji su bili u Šateruu na samom finalu.
"Zagrlila sam Zoranu i rekla joj: 'Sad je sve u redu, sad imaš sve'"
B92.sport
Porodična tradicija u sportu često je prisutna, a kako je Jelena imala dvojaku ulogu kod svoje sestre Zorane, upitana je šta joj je rekla posle olimpijskog zlata.
"Stvarno se ne sećam šta sam posle zlata rekla. Znam da sam je posle ulaska u finale zagrlila. Ona je plakala i ja sam joj rekla: "Sada si mirna, sad imaš sve". I samo sam to ponavljala. Znam koliko je to bio važan korak za nju i za mene. Taj momenat je bio jako emotivan, jer se oko nas napravio krug od tih ljudi koji su stali sa strane i plakali su zajedno sa Zoranom i Damirom. Ona je toliko imala tu želju da osvoji olimpijsku medalju...
I onda kad je bilo evidentno da oni imaju borbu za zlato, dobila je zagrljaj i rečenicu - sad imaš sve. Ali, nakon olimpijskog zlata, uopšte ne sećam da sam njoj nešto rekla. Meni je to sve u izmaglici. Kad je sve to prošlo, mi smo došli u Beograd, sve je to emotivno bilo. Malo pre one konferencije za štampu, ja sam joj rekla kakav divan završetak olimpijskog turnira. I to samo zato što smo bili, sad ću da upotrebim izraz nesalomivi, ali stvarno jesmo.
I često kažem i kad pričamo, da li bi mogla da zamisliš bolji epilog, nešto bolje od onoga što se tamo desilo. Bolje bi bilo jedino da su uzeli pojedinačna zlata, ali završiti olimpijski turnir sa zlatom je nešto što ostavlja stvarno baš veliki i dugotrajan efekat",rekla je 43-godišnja Jelena Arunović.
Pedja Milosavljevic / STARSPORT
"Popeli smo se na Olimp, svi zajedno. Gde god budu pomenjali olimpijske šampione, pomenuće njih. I ja cenim to dostignuće jako, zato što znam koliko je bilo teško. I zato što znam koliko sam, razmišljajući o tom zlatu, u nekim momentima sebi govorila, ma nemoj da misliš na to, to je toliko veliko. Naježim se kad pomislim koliko je to veliko.
Taj moment kad oni uspevaju, oni to osvajaju i sve to je meni i dalje nekako bajkovito. To je jedno ostvarenje sna. Ja se okrenem ka klupi, a tamo trener Turske plače. Posle na snimku vidim da je on odmah počeo da plače dok smo se mi radovali. Prišla sam mu, jedva sam ga podigla sa stolice, ali nisam htela da odustanem.
I rekla sam mu da je danas učestovao u nečemu što će pamtiti celog života i onda sam mu podigla ruku i počela da mu aplaudiram, što su navijači Turske na tribinama prihvatili i čovek je dobio gromoglasan aplauz. Uveče me sačekao u ISSF kući na dodeli plaketa i zahvalio mi se na tome i rekao da će zaista finale pamtiti celog života.
I kada se podvuče crta, kada zaokružiš celu priču, ostaju lične ambicije. Da li imaš motivacije da nastaviš na isti način. Sada je pitanje šta može da bude dovoljno jak pokretač, jer ipak sam ja stvarno želela da sa svojom sestrom osvojim sve. Kompletirale smo zlata sa svih najvećih takmičenja uz svetski rekord".
"Da li je to dobra kombinacija? Ostaću suzdržana"
Srđan Stevanović/Starsport
A koliko je teško napraviti granicu između toga da si jednoj osobi i trener i sestra i kako se brišu granice privatnog i poslovnog, Jelena je pokušala da objasni.
"To je jedna od težih stvari koje smo nas dve morale da naučimo. Trebalo nam je vremena, jer jako je teško gledati svoju sestru kako se muči. Kad uđeš u razmišljanje da ti je to sestra i da se muči, onda ti bude jako teško. Uz to tu je i njen osećaj odgovornosti prema meni i ta želja da uvek bude sjajna, jer zna koliko smo obe posvećene. Ali onda, vremenom ili kroz niz nekih pokušaja shvatiš da vi zapravo radite na istoj stvari i da je podjednaka zasluga, ali i odgovornost i da je to zapravo jedan posao.
Tako kad rasteretiš emocionalnu stranu i posvetiš se objektivnoj analizi, onda bude mnogo lakše da se sa tom situacijom nosiš. Ono što ne verujem da bilo ko osim trenera može da razume je to što ću ja ću sigurno ceo život pamtiti naše završne pripreme za Pariz. Kad kažem završne, mislim na period od marta do odlaska i do osvajanja te olimpijske medalje. Napravile sjajnu atmosferu tako da smo uživale u treningu. I tu smo napravili najveći iskorak u odnosu na ono što je bilo do sada", ističe Jelena i nastavlja.
"Sve to mi je olakšalo jer mi je to sestra i osoba za koju sam znala da da će prati moju ideju i da će da radi sa mnom u jednoj simbiozi. Da bi se kvalitetno radilo, mora da postoji poverenje. Sva presipitivanja i sumnje su lakše kada radiš sa nekim ko ti veruje i kome veruješ. Da li je to dobra kombinacija i da li bih je nekom preporučila, ostaću suzdržana", rekla je Jelena, kojoj se oteo osmeh nakon te rečenice.
Osvrnula se posebno na situaciju u srpskom streljaštvu gde članovi porodice treniraju jedni druge.
"Stiče sa pogrešan utisak da smo nas dve, njih dvojica (Damir i Goran) ili Maksimovići uspešni, zbog toga što smo mi sestre, njih dvojica braća, a Goran, Mira i Ivana otac, majka i ćerka, što nema uporište uopšte. Goran trenira svoju ćerku, ali i druge sportiste. Ja treniram svoju sestru, ali i druge, bila sam selektor reprezentacije 10 godina... To što su meni srcu najmilije Zoranine medalje, jeste zato što mi je sestra i jer smatram da je tu moj uticaj bio najveći".
"Ostali smo bez Bobane i onda samo kažeš kakav, bre, sport..."
B92.sport
Zorani je pao kamen sa srca, jer je konačno posle evropskog i svetskog trona došao i olimpijski, na četvrtom učešću na najvećoj planetarnoj smotri. Osvojila je sve što se osvojiti može.
"Prepoznajem tri faze Igara. U prvoj sedmici nerealni optimizam i ko god ne ispuni visoke ciljeve može da ide u penziju. Javnost je surova. Tada sledi blagi zaokret, i prelazak u drugu fazu u kojoj kreću pomirljivi tonovi i prihvatananje rezultata sa većom dozom realnosti. Treća faza se prepoznaje po tome da ko god izađe na borilište, dobio ili izgubio, on je heroj”, rekla je Jelena.
Objasnila je i kako su se one naučile da nose sa pritiskom i očekivanjima javnosti.
"I sad, ko ne nađe način da se izbori sa tim, kao što Zorana i ja nismo baš uspele da nalazimo način... U stvari, nismo pridavale mnogo značaja tome, a ispadalo je da nas jako opterećuju ta očekivanja, uz svoja lična, jer moja lična očekivanja su visoka. Znam koliko sam uložila u nešto i znam koliko je ona uložila. Svoje očekivanja mogu da kanališem, doziram, ali kad mi neko sa strane uleti u auru to me prilično uzdrma. U završnoj fazi priprema nema mesta za takve stvari, sve što je imalo da se kaže rečeno je mesecima ranije".
"Pred takmičenje jedino što sportista i trener treba da imaju u mislima je kako da sve situacije reše u svoju korist. Mimo toga sve je uzaludno trošenje energije. A i kako je rekao Jokić, ne volimo mi sport, mi volimo da pobeđujemo i volimo medalje. To je istina, jer idemo na takmičenje da pobedimo. Ko tako ne razmišlja, on zastane na nekom nižem nivou. Vrhunski uvek ide na pobedu ili na maksimalan rezultat koji u tom momentu može da ostvari. U periodu pred Tokio doživeli smo teške momente kad se sve sa pokojnom Bobanom izdešavalo. I tada smo shvatili da je sve zapravo smešno, kad si ti živ, kad si zdrav, kad si sa svojom porodicom".
Tragična sudbina strelkinje Bobane Veličković, koja je posle komplikacija na porođaju preminula u 30. godini, bio je trenutak posle kog se svako razmišljanje promenilo za 180 stepeni.
"I tad je taj moment bio prilično otrežnjujući za nas, za Zoranu i za mene, jer smo ostali bez nje koja nam je bila jako bliska. Pominjem Bobanu, ne želim da mi se uopšte izgubi iz sećanja, ne dozvoljavam, ali taj susret sa tom činjenicom da nje više nema i onda ti kažeš kakav bre sport... Kao da se promeniš preko noći. Poređaš drugačije prioritete i znaš da će jutro da svane, ali ti nju više nikada nećeš videti. Bilo je mučno ići na takmičenja posle toga, jer sve te podseća na nju. Trebalo je vremena da prihvatimo to i zato ne propuštamo priliku da je pomenemo. Tako se osećaš kao da je ona tu sa tobom. Ja se vrlo jasno sećam našeg poslednjeg susreta".
"Onda se desio Tokio, ali ove tri godine od Tokija do Pariza su bile Zoranine sjajne godine, osim tog trovanja u Limi, zbog koga je organizam dugo patio. To je jedini period kad nije bilo medalja u tom trogodišnjem ciklusu. Mimo toga jako dobri i stabilni rezultati. Tu se videla zrelost, ne samo kod nje već i kod mene. Način na koji smo radile doneo je najkonstantnije rezultate u karijeri, ali ne bih rekla da se pritisak umanjio, već da smo se mi drugačije nosili sa njim", jasna je poruka Jelene Arunović.
Peđa Milosavljević/Starsport
"I te tri godine posle od Tokija do Pariza su bile najbolje godine, osim tog trovanja u Limi, zbog koga je jako patila. To je jedini period kad nije bilo medalja u tom trogodišnjem ciklusu. Jako dobra pucanja, stabilna pucanja. Ona je ušla u svoje najbolje rezultate, najbolje rezultate u svojoj karijeri. Tako da ne bih rekla da je pritisak umanjio, ali da smo se mi drugačije nosili sa njim. Nekako nam je postao nebitan. U poređenju sa svim nekim stvarima koje su se izdešavale, za koje smo shvatile da su mnogo bitnije, životno bitnije", jasna je poruka Jelene Arunović.
Nameće se pitanje šta sada kada je najveći cilj ispunjen.
"Pariz je svakako bio ostvarenje sna koji smo najduže sanjale. To je bila moja neverovatna želja I motivacija da sa sestrom sve kompletiram. Sada mogu da kažem da sam taj san dosanjala. Kada podvučemo crtu, ona sa 37 godina, ja sa 43 godine, uspele smo da kompletiramo sve i sada mnogo mirnije gledamo na nastavak karijera.
Jako je važno, što nijednog momenta nismo odustali. Stvarno, kako sam rekla, bili su nesalomivi Zorana i Damir, ali bili smo nesalomivi i Goran i ja. Stvarno, nijednog momenta nismo odustali. Ali ne onako glupo i netaktično, nego je to bilo jako proračunato guranje da se ostvari taj cilj. I ne mogu da kažem ništa drugo nego da sam stvarno jako ponosna na svoj doprinos i jako ponosna na sve što smo do sada napravile".
Srđan Stevanović/Starsport
Kada pogleda na celu 2024. godinu, Jelena Arunović ističe da je mnogo toga naučila.
"Naučila sam mnogo stvari, prvo mnogo toga o sebi. Mislila sam da neke stvari neću moći da izdržim, ali sam uspela. Onda sam imala i jednu nadogradnju stručnog dela. I to sam jako zadovoljna što sam uspela da neke nove metode implementiram u rad. Sve što sam radila prethodne godine, uspelo je da se konkretizuje u dva meseca. Imam sad i tu poziciju glavnog mentora programa za školovanje trenera Evropske streljačke konfederacije, koja je izdala I moj priručnik za trenere. Onda, došla sam u Kinu, kao prvi strani trener streljaštva. Vodim tim Provincije Guangdong.
To je provincija od oko 180 miliona ljudi, inače je najrazvijeniji deo Kine na koji su oni jako ponosni. Domaćini su Nacionalnih igara Kine, koje su im istog značaja kao Olimpijske igre. Tako ih i zovu "twin games". Njihova država želi da sve bude na najvišem nivou, pa je projekat streljačkog tima dodelila Ji Siling, koju naši ljubitelji streljaštva pamte kao olimpijsku pobednicu iz Londona 2012 I vicešampionku iz 2016. Tu priliku da sarađujem sa njom i da radim u Kini, koja je sinonim uspeha u mom sportu, prosto nisam mogla da odbijem.
Kako se često šalim, nisam smela još jednom da odbijem priliku koja se dobija jednom u životu. Biti deo važnog državnog projekta Kine to zaista jeste.
Postavila sam sebi neke ciljeve i rokove, pa ću videti koliko mi prijaju život i rad ovde. Tako da sve neke stvari koje su mimo rada sa Zoranom, čiji uspesi su moj potpis, bile su mi osvežavajuće. Uz to upisala sam i master studije. Treneri će me razumeti, koliko ulažemo u sebe i svoju svestranost, toliko je naš rad kvalitetniji", zaključila je Jelena Arunović.
Otac američkog milijardera Ilona Maska, Erol Mask izjavio je da je njegov sin izrazio interesovanja za kupovinu engleskog fudbalskog kluba Liverpul, ali da to ne znači da će ga kupiti.
Vlada Srbije dodelila je po 200.000 evra reprezentativcima u streljaštvu Damiru Mikecu i Zorani Arunović za osvojenu zlatnu medalju u mešovitoj konkurenciji na Olimpijskim igrama u Parizu.
Zbirno, novopečeni penzioneri osvojili su četiri Mundijala, sedam evropskih šampionata, dve Kopa Amerike i 22 pehara Lige šampiona. Fudbalski univerzum za sve njih ima posebno mesto.
Generalni direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić je u intervjuu za B92.sport govorio o rezultatima, poslovnoj i transfer politici, UEFA, regionalnoj ligi, novoj "Marakani", ali i o ličnim planovima.
Danas se gotovo svi predsednici voze u oklopljenim limuzinama, što je praksa koju je prvi tokom Drugog svjetskog rata pokrenuo američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt.
Facebook, Instagram i Threads odbacuju proveru činjenica (fact-checking) trećih strana u korist programa Community Notes, kao što već postoji na platformi X.
Resident Evil 4, onaj noviji, zaključno sa 19. 12. 2024. prodat je u devet miliona primeraka, po čemu je stekao status najbrže prodavanog dela u Capcomovom dugogodišnjem serijalu.
Komentari 1
Pogledaj komentare Pošalji komentar