Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović, Aleksa Avramović, Vasilije Micić, Ognjen Dobrić, Filip Petrušev, Marko Gudurić, Vanja Marinković, Nikola Milutinov, Nikola Jović, Dejan Davidovac i Uroš Plavšić.
Dame i gospodo, zapamtite ova imena. Svetska košarka je dobila Drim tim, vol 3.
Neka bude da je moralo ovako. Ako me pitate zašto – nemam blage veze. Nakon što je "Bože pravde" odzvanjalo na početku polufinala Olimpijskih igara u "Bersiju" pomislila sam – Bože, ima pravde.
I ima je. Sigurno. Spora je, ali dostižna.
Pet koraka, pa "stop", poneka psovka ili čvrsto stegnuta pesnica. To vam je ukratko opis kako je Beograd izgledao u četvrtak uveče tokom utakmice Srbija – SAD.
Svako ko je iz nekog razloga morao da izađe iz kuće u vreme kada se igrala utakmica generacije je sigurno makar tri puta bio na ivici "da pogine" buljeći u telefon i bodreći "orlove".
Ulice skoro pa puste, kafići dupke puni, a gradski autobusi ispunjeni mešanjem prenosa meča koji je odigran za istoriju.
Čitavih 37 minuta (mi, "ludi" čitavih 40) svi su verovali u "nemoguće". Mada, posle svega, šta je, bre, nemogiće?!
"Bože, pogledaj nas još dva puta i ne moraš više nikad", pomislila sam, pa barem jedno 50 puta za 40 minuta. I pogledao nas je – dobili smo šampione, istinske heroje, borce, ljudine, koji su ostavili poslednji kap znoja na parketu zbog svetog nacionalnog dresa na sebi.
Neko reče – zahvalan sam što imam prilike da gledam ovaj meč. Istina, jesam zahvalna zbog svemirske košarke kojoj sam svedočila, ali zahvalna sam na još nečemu, po meni mnogo važnijem.
Zahvalna sam što sam iz Srbije koju su predstavljali lavovi koji psuju kad im se psuje, koji ginu kada ih svi otpisuju, koji ne saginju glavu pred najvećim silama već hrabro ustanu i bore se za grb, za zastavu, za himnu, za sve ljude u domovini.
Neka oni imaju Lebrona, ja imam Jokića.
Neka im ga i taj Kari, Durent, Adebajo, Vajt, Edvards, Dejvis, Embid, Holidej, Buker, Tejtum, Haliburton, jer ja imam Bogdanovića, Avramovića, Gudurića, Marinkovića, Micića, Dobrića, Petruševa, Milutinova, Jovića, Davidovca, Plavšića.
Neka oni ostanu nacija koja raste uz brzu hranu, igra se na uređenim igralištima, čeka da talenti sami izrastu iz vode. Srbi biraju mast sa alevom, bombardovane terene, borbu za preživljavanje i stvaranje talenata.
Srbija bira evropsku, onu pravu košarku. Srbija bira taktiku. Srbija bira glavu, srčanost, "tuču", veru, ponos i inat. Bira da joj ne treba pomoć, osim Boga, protiv "mnogo jačih" od sebe, a kamoli obrnuto.
I baš zato Kari, izvini, uz dužno poštovanje, ali si ovoga puta pogrešio. Ovo je najbolja ekipa u istoriji reprezentativne košarke.
I još nešto – neću da čujem kako mi Srbi uvek glorifikujemo poraze. Ovo za mene nije poraz.
Pustite me da plačem, ali od ponosa i sa njima – na balkonu.
Pročitajte još:
Komentari 168
Pogledaj komentare Pošalji komentar