Šteta što se tako često u poslednje vreme sastajemo sa Dancima. Nije dovoljno što nas potuku na terenu, već nas i dotuku bacanjem u bedak podsećanjem na najveću "šta bi bilo kad bi bilo" priču u istoriju našeg fudbala.
Malo je reprezentacija protiv kojih bi trebalo da imamo veći motiv za revanšom, ali od našeg osamostaljenja statistika je poražavajuća. Pet utakmica, četiri poraza i tek jedan nerešeni rezultat na nedavnom Evropskom prvenstvu uz gol razliku 10:1.
Čak ni takav poražavajući bilans ne može da se meri sa onim što su nam Danci "uradili" krajem prošlog veka.
Jugoslavija, država na izdisaju, nastupila je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1992. godine u Švedskoj.
"Zemlja šest buktinja“ je bila u fudbalskom naboju s obzirom na to da su na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u Italiji stigli do četvrtfinala gde ih je na penale izbacila Argentina.
Bilo je i tamo podosta materijala za analizu – da Šabanadžović nije rano dobio crveni karton. Možda bi Maradona realizovao jedanaesterac u penal seriji i na taj način ranije rešio protivnika, a možda bi i Jugoslavija ponovo, kao i tokom grupne faze, bila poražena od Zapadne Nemačke. Uostalom, tako su i "gaučosi" prošli.
Jugoslavija je kvalifikacije otpočela u grupi 4 zajedno sa Danskom, Austrijom, Severnom Irskom i Farskim Ostrvima.
Startovali smo perfektno sa tri pobede u tri meča. U znaku broja tri je bila i naredna utakmica protiv Severne Irske. Novim het-trikom Darko Pančev je pokazao zavidan "njuh“ za gol, nešto što mu je često osporavano u post-Zvezdinom periodu.
Glavni rival u grupi selekcija Danske dva puta u prva četiri meča je ispustila bodove (remi sa Severnom Irskom i poraz od Jugoslavije kod kuće) pred dolazak u Beograd 1. maja 1991. godine odakle su odneli sva tri boda.
Krajem tog meseca Crvena zvezda će ostvariti najveći uspeh u istoriji srpkskog klupskog fudbala i to nakon što su nepune dve nedelje pred finale u Bariju čak sedmorica igrača tog kluba bila u sastavu za meč protiv Farskih Ostrva.
Osvajanje evropskog trofeja je ujedno i jedno od poslednjih velikih radosti kada je u pitanju jugoslovenski sport. Manje od mesec dana nakon Barija, Hrvatska i Slovenija su proglasile nezavisnost 25. juna 1991. što je iniciralo Desetodnevni rat kao uvod u sveopšti.
Kao i u ostalim sferama, sukob je tinjao mnogo pre toga, čak i ukoliko gledamo iz fudbalske perspektive. Tako na primer slovenački fudbaler Srećko Katanec uopšte nije igrao za reprezentaciju 1991. Ivica Osim je rekao da na Kataneca nije mogao da računa u četvrtfinalu Svetskog prvenstva protiv Argentine zbog pretnja koje je dobijao, što je Slovenac kasnije demantovao.
Spala knjiga na dva slova ili dva i po s obzirom na to što je reprezentacija Jugoslavije u novom formatu bila sačinjena samo od igrača iz Srbije i Crne Gore, kao i od "stranaca" na radu u Beogradu. Do tog trenutka ekipa je postigla 20 pogodaka, ali je samo jedan bio delo igrača sa prostora Srbije i Crne Gore – gol Binića protiv Severne Irske.
Ipak, Osimov tim je bio taj koji je naposletku završilo prvi u grupi i ostalo joj je samo da sačeka godinu dana u stanju neizvesnosti put u Švedsku.
Tim se okupio na pripremama, uveren da će igrati, čak i posle ostavke "Švabe" zbog izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Njegovo mesto je zauzeo Ivan Čabrinović.
Jugoslavija se nalazila usred građanskog rata, a dan posle prve godišnjice Barija Ujedinjene nacije su uvele sankcije. Prvenstvo je trebalo da počne 10. juna, a stav zvaničnika UEFA je bio jasan – Jugoslavija neće igrati.
Ne samo da su izbačeni sa Evropskog prvenstva, za mnoge "zlatna" generacija reprezentacije bila je uskraćena i za učešće u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1994. u SAD, kao i za naredni EURO 1996. u Engleskoj.
Plavi dresovi su se na interenacionalnoj sceni ponovo videli tek 1998. na Svetskom prvenstvu u Francuskoj, kao i dve godine kasnije u Belgiji i Holandiji što je bilo prvo suorganizovanje Evropskog prvenstva, ali i do ove godine poslednje učešće naše reprezentacije na istom.
Profimedia
Priliku da nastupi umesto Jugoslavije pripala je drugoplasiranoj u kvalifikacionoj grupi 4.
Danski fudbal je pre 80-ih patio od neobičnog pravila prema kom igrači koji igraju u inostranstvu ne mogu da nastupaju za reprezentaciju.
Skandinavskom odlučnošću je sprovođeno, do te mere da ni Alan Simonsen, strelac odlučujućeg gola za Mehengladbah u finalu Kupa UEFA protiv Crvene Zvezde 1979, nije igrao. Nekadašnji igrač Barselone ujedno je i jedini igrač koji je postizao golove u finalima Kupa evropskih šampiona, UEFA kupu i Kupu pobednika kupova.
U periodu od 1979. do 1990. na klupi reprezentacije sedeo je nemački stručnjak Sep Pjontek, a sporno pravilo je ukinuto.
Epilog je bio instant uspeh danskog fudbala s obzirom na to da su stigli do polufinala Evropskog prvenstva 1984. Na tom šampionatu pobedili su Jugoslaviju rezultatom 5:0 u okviru grupne faze.
Očekivanja su bila daleko manja pred novu kontinentalnu smotru. Danska je u komšijsku Švedsku stigla bez imperativa pobede.
Štaviše, Brajan Laudrup je izjavio da bi sve sem tri poraza bilo iznenađenje s obzirom na lošu fizičku spremu. Piter Šmajhel je ekipu koja se okupila okarakterisao kao "grupu debelih momaka", dok je budući junak finala Kim Vilfort kasnije izjavio da nije bilo pritiska jer su mislili da će brzo kući.
Za razliku od njih, tadašnji igrač Barselone i najbolji danski fudbaler Mihael Laudrup odbio je poziv jer, kako je rekao, njegova reprezentacija nije izborila učešće.
Na klupi je u međuvremenu došlo do promene. Pjonteka je zamenio među igračima i navijačima ozloglašeni Ričard Miler Nilsen, koji je umnogome uticao na Mihaelovu odluku. Čovek toliko nevoljen da će uprkos tome što je ostvario istorijski uspeh u Kuću slavnih biti uvršten tek posle smrti. Kao da su mu se podsmevali kada su prvi članovi bili Mihael Laudrup i šampionski tim iz 1992.
Ostatak priče znamo. Danci su zauzeli mesto Jugoslavije i postali šampioni Evrope. Uradili su to igrajući ono što bismo iz današnje perspektive nazvali anti-fudbalom, ali ne izlazeći iz zone pravila kako je golmanima bilo tada dozvoljeno da uzmu loptu u ruke posle povratnog pasa.
Šmajhel i saigrači su to nemilice koristili kada bi rezultat bio u njihovu korist. Trideset i tri godine kasnije među stativama je i dalje jedan Šmajhel, a i Danska i dalje igra u skladu sa vremenom i regulativom. Moderan fudbal, na koji bi trebalo da se ugledamo, ali koji je za nas naizgled nedostižan.
Porodica Stojaković demantovala je izjavu selektora košarkaške reprezentacije Srbije Svetislava Pešića, koji je rekao da je Andrej Stojaković izabrao da predstavlja naš nacionalni tim.
Trener košarkaša Partizana Željko Obradović izjavio je da je najbitnije da njegova ekipa na meč protiv Crvene zvezde izađe i odigra sa najboljom mogućom koncentracijom.
Košarkaši Partizana poraženi su od Asvela u beogradskoj Areni rezultatom 82:79 u 16. kolu Evrolige, upisali prvi poraz posle pet vezanih pobeda, a gosti prvu pobedu na strani ove sezone.
Šest bodova i treće mesto u elitnoj diviziji Lige nacija. Rezultat o kom možemo diskutovati da li se da kvalifikovati kao uspeh ili ne, ali koji je malo ko očekivao od naših fudbalera.
Zvezda je uspela da savlada oscilacije i dođe do pobede, iako se u jednom momentu smešio Efes scenario. Bilo je dosta vremena da se prebrodi kriza u napadu.
Jedan četbot rekao je dečaku (17) da je ubistvo njegovih roditelja "razuman odgovor" na to što su mu ograničili vreme koje provodi na telefonu, tvrdi sud u Teksasu.
Komentari 5
Pogledaj komentare Pošalji komentar