Đirona – lepotica na četiri reke FOTO

Direktan voz za Đironu saobraća samo od ponedeljka do petka, tri puta dnevno. Ko bi na izlet vikendom, mora sa katalonske obale putovati preko Barselone. To bi udvostručilo vreme putovanja. Zato biramo poslednji petak u septembru.Na stanici u Kalelji postoji nekoliko automata za vozne karte, ali samo je jedan u stanju da primi porudžbinu za Đironu.Potom se vi&scaron;e od sat vremena truckamo u vozu, mada do Đirone nema ni pedeset kilometara. Ima dovoljno mesta, svi sede.Napolju su se predeli promenili. Ko bi rekao da smo nadomak Sredozemlja. Kontinentalno rastinje i drugačije boje. Livade umesto peska, brda za koja su se zakačili oblaci.Dragoslav Dedović/DWProveravam u sebi &scaron;ta znam o gradu u koji uskoro stižemo. Pre vi&scaron;e od dva milenijuma nastao je kao ibersko naselje iznad četiri vode. Onjar, reka koja protiče kroz grad, Ter koji se u nju uliva i jo&scaron; dve manje reke.Usledili su vekovi osvajača. Rimljani su izgradili utvrđenje Gerunda. Od petog veka grad je pod dvovekovnom vla&scaron;ću Zapadnih Gota. Mavari ga preotimaju godine 711. godine, a trupe Karla Velikog ulaze u grad 785.Đirona postaje jedna od 14 katalonskih grofovija. Sledi petovekovna vlast Kraljevine Aragon, Đirona postaje centar vojvodstva. Pred zidinama grada taborovale su razne vojske.I Napoleonovim trupama je trebalo vi&scaron;e od sedam meseci opsade da 1809. zauzmu grad. Osvajači su sru&scaron;ili gradske zidine, &scaron;to je docnije omogućilo naselju da se pro&scaron;iri.U modernoj &scaron;panskoj državi Đirona je u građanskom ratu većinski bila na strani Republike i protiv Franka. Frankove trupe su u opsadi grada skrivile razaranja, da bi početkom februara 1939. u&scaron;le u grad.Snaga malih gradovaNa&scaron; ulazak u grad je daleko miroljubiviji. Silazimo sa voza na modernoj železničkoj stanici na kojoj bi Đironi pozavideo i Beograd.Već tu sam iznenađen samosve&scaron;ću građevinskog rukopisa ove varo&scaron;i koja broji jedva 100.000 stanovnika. Đirona već na prvi pogled pokazuje da istinska veličina grada nije nužno zasnovana na broju stanovnika.Uputili smo se pe&scaron;ke prema centru. U kafićima su već sedeli ljudi, jutro je bilo prohladno. Ulice su oivičene lepim fasadama u harmoničnom dosluhu sa kro&scaron;njama iz drvoreda.I već se de&scaron;ava ne&scaron;to &scaron;to bih mogao nazvati unutra&scaron;njim odgovorom putnika na prvo viđenje grada. Kao da počinje da treperi nevidljiva rezonantna vilju&scaron;ka u meni i da se usklađuje sa frekvencijama varo&scaron;i.Izbijamo na Trg Katalonija, koji je zapravo plato izgrađen iznad reke. Odmah iza njega je Pont de Pedra &ndash; prvi u nizu mostova u centru varo&scaron;i. Izgrađen je sredinom 19. veka na mestu gde je most postojao jo&scaron; pet vekova ranije.Dragoslav Dedović/DWVlada u Madridu ga je finansirala kao deo modernog puta koji je povezao &Scaron;paniju i Francusku. Kameni most bez ornamenata sa tri luka predstavljao je lep prilaz starogradskom jezgru na drugoj obali. Sa njega nas je obradovao prvi prizor kuća nanizanih duž obale. Odrazi su se ljulju&scaron;kali u vodi.Pre&scaron;av&scaron;i most okrenemo levo u najpoznatiju gradsku ulicu &ndash; Rambla de la llibertat. Kafići, radnje, antikvarnice. Drvoredi. Početak starogradskog lavirinta. U meni raste divljenje. Nisam očekivao ovakav grad. Me&scaron;avinu Praga, Ljubljane i Koimbre.Već pola sata zavirujemo u prolaze, spontano skrećemo u sokake koji obećavaju jo&scaron; jedno &quot;hej, vidi ovo&quot;.Potom se vraćamo putem kojim smo do&scaron;li, da bismo se već na sledećem raskr&scaron;ću uputili u drugom pravcu.Dragoslav Dedović/DWNabasamo na lokal iz kojeg zavodljivo miri&scaron;e kafa. &quot;Espresso Mafia&quot; nije ba&scaron; privlačan naziv, ali radnja je zapravo jedan od onih fensi lokala za ljubitelje vrhunske kafe. Ba&scaron;ta je skoro puna. Ipak imamo sreće, dvoje upravo ustaju. I već je najbolji stočić u nizu na&scaron;.Ulazim i pitam momka za &scaron;ankom &scaron;ta bi mi preporučio kao doručak uz kapućino. On se nasmeje i izgovori ne&scaron;to &scaron;to ne razumem &ndash; zvuči kao &quot;ćućo&quot;. Prstom pokazuje pecivo koje je imalo oblik kroasana, a strukturu krofne.Nisam oklevao. Rado slu&scaron;am preporuke domaćina. Na stolu je odlična kafa. Jutro obećava lep dan. Blistavim ga čini prvi zalogaj.&quot;Ćuićio&quot; je književna katalonska forma &ndash; u prevodu to znači lula &ndash; ali ovde mu tepaju gutajući jedan samoglasnik. Ćućo je punjen katalonskom kremom i u zbiru daje ukus koji po upečatljivosti može da se meri sa lisabonskim korpicama. Dragoslav Dedović/DWPokrajinska katalonska vlada je označila ovu poslasticu kao prvorazredni zavičajni proizvod. Kasnije sam saznao da je pre vi&scaron;e od jednog veka nekih sto koraka od mesta gde sam prvi put probao božanski ćućo konditor po imenu Emili Pu prvi put izneo mu&scaron;terijama neobično pecivo.Gradska legenda kaže da je lokalni akrobat Ćuićo el Tarla bio zaljubljen u konditorovu ćerku. Posetio je svoju ljubljenu, ali je iznenada banuo otac. Ćuićo se sakrio u džak bra&scaron;na &ndash; ali je kihnuo.Apćiha je na tada&scaron;njem katalonskom &ndash; ćućo! Otac se nije ni sna&scaron;ao, a okretni Ćuićo je zaprosio njegovu ćerku i ponudio mu dragoceni recept za pecivo koje će se zvati &ndash; kada to prevedemo &ndash; &quot;apćiha&quot;. El Tarla je inače figura bez koje ne može da se zamisli ni jedan gradska svečanost. Gradska vlast jednom godi&scaron;nje organizuje procesiju kroz grad u kojoj učestvuju cele porodice. Na kraju gradski konditori besplatno dele učesnicima ćućo.Katedrala i Karlo VelikiKatedrali prilazimo penjući se od reke uz padinu na kojoj je osnovan grad. Barokne stepenice do zapadne fasade daju celom prizoru onu notu, koju bi trebalo da ima svaka sakralna građevina. Kada se penjete prema pročelju imate utisak da se bližite nebeskim kapijama.Sama katedrala je istorijska riznica. U njoj se čuvaju i stari rukopisi poput &quot;Beatusa iz Đirone&quot; , vestgotski spis iz 10. veka, nastao kao komentar Apokalipse, sa 114 minijatura ukra&scaron;enih zlatom i srebrom. Ili Tepih Stvaranja, verovatno rukotvorina iz Đirone, u čijem sredi&scaron;tu je Svedržitelj.Dragoslav Dedović/DWLegenda kaže da je, posle sedamdesetogodi&scaron;nje vladavine Kalifata Kordobe, Karl Veliki zahvaljujući čudu vratio Đironu hri&scaron;ćanskom svetu. U vreme odsudne bitke počela je da pada krvava ki&scaron;a i na nebu se pojavio ognjeni krst, &scaron;to je upla&scaron;ilo mavarske vojnike te su se dali u beg.Karl Veliki je iz zahvalnosti podigao crkvu koju je posvetio Bogorodici. Zapravo je prilagodio starorimski hram novim potrebama. Od tog vremena u katedrali se po&scaron;tuje Karlo Veliki.Dragoslav Dedović/DWU 11. veku na istom mestu nastaje nova crkva, a jedan od njena dva zvonika &ndash; Zvonik Karla Velikog &ndash; očuvan je do danas. Gotička katedrala gradi se tri veka kasnije.Iznad katedrale se nalaze stari gradski bedemi. Na njima se može provesti mnogo vremena posmatrajući igru svetla i senke između čempresa i kamena. Ne&scaron;to niže je biv&scaron;i manastir Svetog Dominika. Od 2013 manastirski kompleks je deo univerzitetskog pogona &ndash; tu je sme&scaron;teno sedi&scaron;te fakulteta na kojem može da se studira književnost. Kada bih opet bio mlad, oti&scaron;ao bih u Đironu da se upi&scaron;em na ovaj fakultet. Retka su mesta na svetu koja nakon okončanja osamstogodi&scaron;nje verske namene svoj drugi život ipak ispunjavaju nekom vrstom duhovnosti.U blizini je Univerzitetska biblioteka i jo&scaron; nekoliko fakulteta. U varo&scaron;i studira oko 15.000 mladih ljudi, &scaron;to znači da je skoro svaki &scaron;esti stanovnik student.Ostajemo neko vreme tu i posmatramo trg ispred biv&scaron;eg manastira. Opet osećam da sam jednom već bio ba&scaron; na ovom mestu. Da nisam prvi put do&scaron;ao u Đironu, već da sam se vratio. To mi se redovno de&scaron;ava u susretu sa onim mestima koja u trenu posvojim divljenjem.Vidikovac sa gradskih zidina kod biblioteke daje priliku da pogledom obuhvatim grad.Dragoslav Dedović/DWOdavde Đirona na mene deluje kao sestra portugalske Koimbre. Na isti način skladna, nepretenciozna, a elegantna, puna života ali ne i varvarske gužve.Silazimo stepeni&scaron;tem nazvanom po Svetom Dominiku, i povremeno zastajemo da osmotrimo detalje na fasadama ili se osvrnemo kako bismo pogledom izmerili pređeni put.U stvari, Đirona je napravljena na strmini, na brdskoj padini iznad reke. Stepenice su bile logično re&scaron;enje za silazak iz jedne ulice u drugu. Verovatno tvorci tih stepenica nisu mogli ni da naslute da će praktična korist od njihovog umeća biti manje važna od estetskog utiska koji privlači posetioce u njihovom lovu na perfektan turistički snimak.Dragoslav Dedović/DWSledeća stanica je Kalj, jevrejska četvrt u srcu srednjovekovne Đirone. Ona je bila jedan od najvažnijih centara jevrejske kulture u Evropi. U to se uveravamo silazeći lavirintom stepenica. Izbijamo na male platoe sa restorančićima, ponovo lutamo sokacima.Jevrejsko nasleđeOvde negde je krajem 12. veka rođen i živeo i Mo&scaron;e ben Nahman, kojeg su zvali Ramban ili jednostavno Nahmanid. Bio je jedna od najpoznatijih jevrejskih učenih glava svog vremena.Savetovao je, nekada i protiv svoje volje, tada&scaron;nje katoličke vladare u svim jevrejskim pitanjima. Čak je na jednom javnom retoričkom nadmetanju u Barseloni u pitanjima vere bio nadmoćan u odnosu na katoličke teologe.Tako se stiču odani neprijatelji. Zbog njih je morao da napusti Đironu. Oti&scaron;ao je u Jerusalim gde se u očajnim uslovima borio za obnovu jevrejske zajednice u zapu&scaron;tenom gradu.Dragoslav Dedović/DWNeke stvari se ne menjaju. Oni koji &scaron;trče za glavu iznad mase, a po nečemu su drugačiji, rizikuju da im skinu glavu.Jevrejski muzej na koji nailazimo trenutno ima izložbu o značajnim jevrejskim književnicima. Ulazim i prepoznajem imena sa svoje police: Natali Ginzburg, Primo Levi, Imre Kertes. U prodavnici Muzeja jevrejska Đirona je takođe &scaron;arena kao paunov rep.U blizini Jevrejskog muzeja, u Karer de la Forsa, ulici koja kao tobogan silazi ka reci, shvatamo da smo nabasali na starogradsku turističku arteriju.Silazimo ka obali. Tamo smo zapamtili jednu adresu koja obećava. Vreme je da ne&scaron;to prezalogajimo. Restorančić El Pati de la Veina sa živopisnim enterijerom ima toalet sa pogledom na reku. Dakle, nalazimo se u jednoj od onih građevina čije se fasade vide na svakoj elektronskoj razglednici grada.Katalonci su vrhunski ugostitelji. A Đirona je poznata po gastronomskoj ponudi visokog međunarodnog ranga. I ovaj skromni lokal u kojem ručamo može da se pohvali ve&scaron;tim rukama u kuhinji.Ka Ajfelovom mostuI na drugoj obali varo&scaron; je samosvojna i rasko&scaron;na. Prelazimo Pont de Sant Agusti. Na sredini, naravno, zastanemo da očima upijemo prizor koji se nudi. Đironske kuće nad rekom Onjar. Odatle se vidi Ajfelov most. Zapravo zove se Most starih trgovaca ribom. Zaista ga je izgradio čuveni inženjer Gistav Ajfel 1876. Znao je &scaron;ta radi &ndash; most služi skoro vek i po. A danas je važna identitetna tačka grada.Pont de Sent Agusti vodi na Trg nezavisnosti. Zatvoren pravougaoni prostor, skladno urađen. Ba&scaron;te restorana i kafea. U sredini spomenik braniocima grada koji su pružili otpor Napoleonovim trupama.Dragoslav Dedović/DWI na ovoj obali Đirona pokazuje smisao za proporcije, za meru i otmenost. Već se u meni ukotvila misao da je ovaj grad pravi dragulj. I dobro je da je jo&scaron; uvek u senci Barselone. Sve dok je tako, ovde će i domaćini i putnici slobodnije disati i ležernije komunicirati. Dragoslav Dedović/DWSa Onjara se na trgove polako uvlači svežina, najavljujući sumrak. Vreme je da pođemo ka železničkoj stanici. Ići ćemo niz reku, proći pored pijace, videti jo&scaron; nekoliko mostova. U jednoj kafanici ugrejaćemo se uz vino i &scaron;pansku kobasicu koja se peče za stolom na vatri. Sećam se da sam taj kafanski spektakl gledao poslednji put u Portu, noć uoči odlaska.Nazdravljamo lepotici Đironi, nerado izlazimo iz kafane, laganim hodom kroz sve tamnije drvorede odlazimo u pravcu pruge i betonske kocke stanice.Grad koji ljudi izvan Katalonije na &scaron;panskom zovu Herona i koji je na&scaron;im posetiocima sportskih kladionica poznat po fudbalskom klubu, uvukao nam se pod kožu.Čak mu opra&scaron;tamo i hladnjikavo veče na peronu, tu nadomak Mediterana, u septembru. To je severni vazduh sa Pirineja. Planine nas pozdravljaju prohladnim dahom za rastanak, dok ulazimo u voz za jug.

Đirona – lepotica na četiri reke FOTO

4 Komentari