U Grčkoj se i danas nalazi pekara koja je hranila Napoleonovu vojsku FOTO/VIDEO

&quot;Trepni i proći će&scaron; pored nje&quot;, tako je lokaciju pekare &quot;Gioras Wood Medieval Mykonian&quot; opisao jedan me&scaron;tanin, koji je nekoliko puta trepnuo i proma&scaron;io iako je bio redovan gost.Na Mikonosu. gde je turizam glavni izvor prihoda, a me&scaron;tani su često brojčano slabiji od turista, ostalo je malo toga autentičnog.Kada je međunarodni džet set otkrio ovo ostrvo 60-ih godina, doneo je toliko potreban prihod siroma&scaron;tvom pogođenim stanovnicima. Usledio je brz razvoj, koji je privukao međunarodne turističke dolare, ali uprkos iznenadnom prilivu novca, mikonoska populacija počela je da opada jer su tro&scaron;kovi života postali previsoki.Tradicionalna ribarska sela su nestala, a hoteli i taverne koji su se pojavili bili su namenjeni strancima, a ne lokalnoj populaciji, pi&scaron;e BBC.Danas može biti te&scaron;ko pronaći ne&scaron;to od starog Mikonosa uprkos istoriji ostrva dugoj vi&scaron;e od 3000 godina, ali postoje neki ostaci iz pro&scaron;losti, poput Giorasa.Giorasove peći na drva, u pekari koju danas vodi bračni par George Vamvakouris i Cloe Papaioannou, prvi put su se upalile 1420. godine, kada je Henrik V. jo&scaron; sedeo na engleskom prestolu, a Bizantinci vladali Konstantinopoljom.Ovo je najstarija pekara na drva u Grčkoj i u porodici Vamvakouris nalazi se otkako su Mlečani napustili ostrvo 1718. i posao predali Georgeovom praprapradedi.Prema Mariji Loi, nagrađivanoj grčkoj kuvarici i istoričarki, poznata je kao &quot;Partenon svih grčkih pekara na drva&quot;.Bio je to specifičan hleb na kojem je Gioras nekada gradio svoje kulinarske temelje.&quot;Različite regije Grčke imaju različite kulinarske kulture koje se mogu videti u njihovim lokalnim hlebovima&quot;, govori Loi.&quot;Na njih utiču lokalna kultura i dostupnost sastojaka u svakoj regiji. Hleb na Mikonosu tipičan je za Kiklade, zove se paximadia. To je tvrdi dvopek od ječma ili p&scaron;enice, dva puta pečen i začinjen lokalnim biljem, maslinovim uljem i anisom&quot;, obja&scaron;njava.Poput ostataka grada Mikonosa, zidovi na prilazu pekari svedoci su dizajna i vremena. Sama pekara nalazi se uz strme kamene stepenice. To je prozračan, domaći prostor ispunjen delikatnim mirisom slatkog badema i cimeta, karameliziranog &scaron;ećera i sveže mlevenih zrna kave.U Giorasovim ranim godinama, pre oko 600 godina, pekara je bila jednostavno velika pećnica ugrađena u obronak brda kako bi se prostor donekle ohladio dok je vatra gorela ceo dan.Hleb koji je hranio Napoleonovu vojsku&quot;Hleb koji su pekli bio je poznat kao &#39;morski hleb&#39; i prodavan je malim brodovima&quot;, obja&scaron;njava Loi, koja je nedavno posetila Gioras dok je snimala drugu sezonu svoje dokumentarne serije The Life of Loi.Morski hleb, svojevrsna paximadia, bio je dugotrajan jer je morao da izdrži dane i mesece na moru. Može se čuvati do godinu dana, &scaron;to ga čini savr&scaron;enim za dugotrajna putovanja.Pomorci bi nosili ovaj hleb na duga putovanja. Umakali su ga u okean kako bi ga rehidrirali, uživali su u njemu s maslinovim uljem i ponekad sa svežim plodovima mora. To je isti hleb kojim je Gioras nekada snabdevao francuske trupe tokom Napoleonovih ratova početkom 19. veka.&quot;Ovaj skromni mikonoski dvopek igrao je ključnu ulogu čak i tokom Napoleonovih ratova jer je hranio francusku armadu&quot;, kaže Papaioannou. View this post on Instagram A post shared by Greek City Times (@greekcitytimes) Kad pogledate prema stropu pekare, jo&scaron; možete videti izvorni zadimljeni svod postavljen pre nekoliko vekova - velike drvene grede koje nose manje, upletene grede, sačuvane toplinom i suvoćom vazduha. To je prostor koji je zamrznut u vremenu ako zanemarite sjajne nove pećnice sme&scaron;tene u zadnjem delu.Lagani povetarac leti struji prostorom pekare, a dok kroz otvorene prozore probija obilje svetlosti, senke ga &scaron;tite od mediteranskog sunca.U 300 godina, koliko vodi Gioras, porodica Vamvakouris bila je uglavnom posvećena izradi hleba, koji se pekao svakih 15 dana i delio lokalnim selima. Postojao je i zajednički aspekt Giorasa jer su se žene sa ostrva tu okupljale i družile dok su pekle i pržile sve vrste hrane u pećnici na drva.Pre pet godina prestali s proizvodnjom hleba&quot;Za Grke je hrana vrlo socijalno iskustvo, a pekare se jo&scaron; uvek smatraju srcem zajednice upravo iz tog razloga&quot;, govori Loi.Papaioannou se slaže: &quot;Stariji ljudi, na&scaron;i stariji, dolazili bi ujutro po hleb. Vrlo su strpljivo čekali da dođe hrana. Onda, pre nekoliko godina, počeli smo da kuvamo kafu za lokalno stanovni&scaron;tvo. Onda su i drugi gosti poželeli isto.&quot;Dakle, Đioras se prilagodio. Kafa je postala deo jelovnika.Međutim, sa sve starijim stanovni&scaron;tvom, stvari se danas menjaju: turisti ne kupuju hleb; kupuju slatki&scaron;e poput peciva i pi&scaron;kota. Kada su pećnice leti upaljene, jednostavno je prevruće da bi ljudi mogli da sede i uživaju u hrani.I mnogi lokalni stanovnici koji su odrasli pre razvoja turizma sada odlučuju da žive drugde. Vraćaju se samo na posao u sezoni pre nego &scaron;to ponovno odu u veće gradove, poput Atine, noseći svoja sećanja i tradiciju sa sobom.Pre pet godina, kada je Vamvakourisov otac preminuo, proizvodnja hleba je prestala. Nisu mogli da nađu nikoga da im pomogne, a potražnja jednostavno nije bila tako velika.Umesto toga, Papaioannou i Vamvakouris rade na održavanju mikonoske tradicije na druge načine: svi sastojci dolaze s njihovih sestrinskih ostrva, udaljenih ne vi&scaron;e od 500 km. Sve do 60-ih godina na ostrvu nije bilo ni struje ni tekuće vode. Uvoz je bio redak i skup, a za domaće stanovni&scaron;tvo često nemoguć. Sada proizvode razna peciva, a sastojke nabavljaju na drugim ostrvima&quot;Vrlo mi je važno da podržim lokalnu proizvodnju, &scaron;ta god dolazi s ostrva, tako da ne moramo da nabavljamo stvari izvan. Idemo samo do na&scaron;ih sestrinskih ostrva u Kikladima&quot;, rekla je Papaioannou.Papaioannou je takođe posvećena očuvanju starih recepata i tradicije svoje porodice.&quot;Nasledili smo knjigu recepata punu pi&scaron;kota, slatkih peciva, sireva, čak i meda&quot;, kaže Papaioannou. Oči su joj zasjale dok je pokazivala fotografije stare knjige na svom telefonu. Puna je rukom pisanih bele&scaron;ki.&quot;Sada se raspada&quot;, nasmejala se Papaioannou obja&scaron;njavajući da je većina starih porodičnih recepata čuvana na sigurnom kod kuće. Knjiga je sada digitalna. Otvorila je Pinterest na svom mobilnom, gde su postavljeni svi recepti.Pečenje hleba nastavlja se u njenoj kući i nije verovatno da će uskoro ponovno biti na jelovniku u Giorasu.Umesto toga, ono &scaron;to je izloženo u staklenoj vitrini je ne&scaron;to mnogo važnije: rad i nada oprezno optimistične zajednice prenesena u hrskavi burek ili prhki kolač od pistaća.

U Grčkoj se i danas nalazi pekara koja je hranila Napoleonovu vojsku FOTO/VIDEO

0 Komentari