Ovaj tip letovanja u Grčkoj je sve popularniji: Važi za najpristupačniji FOTO/ANKETA
Odsedanje u luksuznim hotelima i apartmanima ima svoje čari, ali pravim avanturistima ništa ne može da zameni boravak u kampovima.
28. januar
20:41
3 h
Aušvic nije mesto "za videti", jer većinu informacija, ukoliko ste iole istorijski upućeni znate, Aušvic treba osetiti, zapamtiti i ne dozvoliti da se tako nešto ikad više ponovi.
Znate ona lepa mesta koja turisti rado posećuju, dolaze i odlaze nasmejani sa istih i razmišljaju da se vrate ponovo? Jedno mesto na samom jugu Poljske je sve samo ne to. Iako je među posećenijim muzejima na svetu, Aušvic je zauvek crnim slovima upisan u istoriju čovečanstva.
Napomena: Tekst je propraćen fotografijama koje mogu biti uznemirujućeg sadržaja.
Danas, 27. januara je godišnjica sovjetskog oslobođenja Aušvica, te se taj dan u svetu obeležava kao Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta.
Novembra 1944. Hajnrih Himler je naredio uništenje krematorijuma u Aušvicu. Gasne komore u Birkenauu SS (Aušvicom je upravljala ozloglašena SS divizija) je digao u vazduh januara 1945. u pokušaju da sakrije nemačke ratne zločine pred sovjetskim trupama koje su se približavale.
SS komanda je 20. januara naredila da se pobiju svi preostali logoraši, ali ova naredba nije izvršena u haosu nemačkog povlačenja. Nacističko osoblje je 17. januara 1945. počelo evakuaciju; blizu 60.000 logoraša naterani su na marš smrti prema logoru Loslau. Oko 20.000 logoraša iz Aušvica uspelo je da stigne do logora Bergen-Belzen u Nemačkoj, gde su ih oslobodili Britanci aprila 1945. Najslabijih 7.500 ostavljeno je u logoru.
Njih je oslobodila 322. streljačka divizija Crvene armije 27. januara 1945. Spomen ploča se nalazi u Aušvic Birkenau. U logoru su našli i 348.820 muških odela i 836.255 ženskih odevnih predmeta koji su pripadali žrtvama.
Četiri i trideset je ujutru, iz toplog kreveta budi me alarm: "Aušvic 5:15". Sklanjam debeli jorgan, odlazim u kupatilo, umivam se i perem zube toplom vodom, koristim peškir. Oblačim višeslojnu odeću, jer je za ujutru najavljeno minus 2. U pet sati polazi autobus za Aušvic, koncentracioni kamp nacista u kojem je u toku Drugog svetskog rata stradalo, prema istorijskim činjenicama, oko 1,1 milion nevinih ljudi. Većini je jedini "zločin" bio jevrejsko poreklo.
Četiri i trideset je ujutru. Zvono označava početak jutra u logoru. Leti je radni dan u Aušvicu počinjao u to doba, a zimi se početak dana pomerao za 5:30. Oblačenje u hladnoj baraci, umivanje stajaćom vodom, prozivka koja je nekad trajala i više sati, stajanje na kišu, snegu, vetru, suncu i odlazak na težak fizički rad.
Ujutru bi se prebrojavali mrtvi, novopridošli pripajali grupama, a nemoćni i nesposobni za rad slali pravo u krematorijume i gasne komore. Oni "srećniji" koji bi preživeli noć u nehumanim uslovima: hladnim barakama sa bolesnima, odlazili bi u tankim prugastim uniformama i neudobnim cipelama neadekvatnog broja na prinudni rad. Kod kapije je svirao orkestar koji je svakodnevno muzikom ispraćao i dočekivao zatvorenike, objašnjava vodič.
Radni dan je trajao oko 12 sati, uz svega jedno sledovanje hrane. Logoraši su, sudeći prema objašnjenjima u muzeju, mogli da koriste toalet dva puta dnevno. A uz svakodnevna gladovanja i hranu lošeg kvaliteta stomačni problemi nisu izostajali. Uveče nakon napornog dana još jedna prozivka i odlazak u barake, mašinerija smrti je doslovno ubijala danonoćno na svakojake načine.
Pre 70 godina, u Nirnbergu su izrečene presude glavnim nacističkim funkcionerima. To je ujedno prvo međunarodno suđenje za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Godine 1946. saopštena je presuda: 12 od 22 optuženih osuđeno je na smrt vešanjem, sedmorica zatvorom, a trojica su oslobođena.
Nemačka je 1. septembra 1939. godine izvršila invaziju na Poljsku što je označilo početak Drugog svetskog rata. Masovna streljanja i pogromi Jevreja počeli su odmah po nemačkom upadu u Poljsku 1939. godine.
Do ranih 1940-ih, nacisti su tražili način na koji bi mogli da ubiju što više Jevreja, pa su tako osmisli logore smrti gde su vršili masovna pogubljenja. To su nazvali 'konačnim rešenjem'.
Milioni su okupljani i ukrcavani u vozove koji su ih deportovali u logore, gde su prinudno radili ili su ubijani.
Aušvic je bio najveći nacistički koncentracioni logor. Nalazio se u južnoj Poljskoj 50 km zapadno od Krakova i 286 km od Varšave. Ime je dobio po obližnjem selu Osvjenćim. Nakon nemačke okupacije Poljske, Osvjenćim je priključen Nemačkoj i ime mu je promenjeno u Aušvic.
Fotografija turistkinje u Aušvicu obišla svet: "Potpuna odvojenost od stvarnosti" FOTO
To je bio kompleks logora koji se sastojao od Aušvica 1, Aušvica 2 - Birkenau, Ausvica 3 - Monovic i 45 manjih kampova. Od celog kompeksa za posetu su dostpuni Aušvic 1 i Birkenau.
Aušvic 1 je prvobitno bio poljska kasarna da bi osvajanjem Poljske postao logor za Jevreje. Kasnije je izgrađen i Aušvic Birkenau, u kome su krematorijumi i gasne komore "odrađivali" masovne egzekucije.
Podaci na koje sam naletela kažu da je vojnicima bilo suviše stresno da streljaju toliko broj ljudi, te se nalazilo drugo rešenje. A to drugo rešenje je postalo ono što označava sunovrat naše istorije i svih načela koje čovek poznaje.
S obzirom na to da su velike gužve i da veliki broj posetilaca dolazi u ovaj muzej, karte bi trebalo bukirati dosta dana unapred. Postoje individualne posete koje možete zakazati na oficijalnom sajtu ovde, a postoje i grupne ture koje možete naći na internetu ili bukirati direktno iz, recimo Krakova.
Kada stignete ispred Aušvica shvatite zašto je nemoguće ući bez unapred kupljene karte. Nailazite na redove autobusa, automobila, a na sve strane su turistički vodiči koji vode grupe do šaltera za preuzimanje karata.
U Aušvic 1 se ulazi uz striktnu kontrolu, poput one na aerodromu: ostavljate stvari na traci i prolazite kroz detektor metala, a zatim podzemnim tunelom prolazite ispod puta i nailazite na čuvenu kapiju logora.
Kada sam bukirala karte za Aušvic i razmišljala koliko je teška poseta takvom mestu mislila sam da će mi prethodno znanje o holokaustu, logorima, pa i samom Aušvicu biti odbrambeni mehanizam od bilo kojeg novog šoka. U krajnjem slučaju, razmišljala sam, horde turista pokvariće mi utisak i neću se potresati u tolikoj meri. Neverovatno koliko pogrešan zaključak.
Neverovatno je da se nalaziš u tolikoj gužvi, a da čuješ samo tišinu. Tišinu koja opominje, tišinu koja vrišti o zločinima koji su se na ovom mestu zbili. A svaka nova tabla sa informacijama otkriva količinu i svirepost nacističkih mera.
Milion i 670 hiljada ljudi je posetili ovo mesto u 2023. godini, zvanični su podaci memorijalnog centra i muzeja Aušvic.
Naravno, uvek se nađe neko ko nije došao da oda počast, već da takoreći štiklira ovo mesto na svojoj "must see" listi, te smo i prilikom naše posete videli posetioce koji poziraju na pruzi, prave selfije ili fotografišu ispred mesta gde je zabranjeno.
Informacije o zverstvu učinjenom na ovom mestu prodrmaju ti čitav sistem. Videla sam ljude koji ne sakrivaju suze, pokušavala na licima turista da vidim da li ću ja imati snage za sledeći blok, a opet mišljenja kolika je sramota požaliti se na bilo šta na ovakvom mestu?
Svaka nova informacija pomuti razum, jer kako biti pripremljen na gomilu dečijih cipela razbacanih na gomili, ili na tonu preostale kose koja je izložena u muzeju Aušvica? Ili videti urnu sa ljudskim pepelom, kantice ciklona b, kofere sa ispisanim imenima, fotografije dece od svega dve godine koja su išla kod doktora Mengela na eksperimente?
Kako procesuirati fotografije krematorijuma u kome su bili postavljani lažni tuševi da logoraši ne bi mislili da idu pravo u smrt, već na kupanje i dezinfekciju pre odlaska u kamp?
Prilikom prve posete jednoj od baraka steglo me je u stomaku, a taj osećaj sam imala do kasno u noć istog dana. Red čekanja za karte, red čekanja na ulazu. Zima mi je ušla u kosti, i nisam mogla da se ne zapitam, kako je uopšte moguće preživeti tako nešto? Kako su ljudi uspeli da prežive na razvodnjenoj supi uz takvu hladnoću i celodnevno mučenje?
Iako vidno izmučeni na fotografijama, sve sam se više divila logorašima i u očima su mi postali još veći heroji. Iako se sve desilo pre više od 80 godina, oni su mi delovali sve realnije, sve stvarnije: takvi zločini nisu plod mašte filmova Hičkoka, oni se jesu dogodili i moraju biti upamćeni, ne smeju se zaboraviti.
I sve ovo je bio "najbolji" scenario, jer bi u najgorem završavali mrtvi.
Iz Aušvica, okruženog kilometrima bodljikavom električnom žicom, isprekidanom osmatračnicama sa čuvarima sa puškama nije bilo izlaza. Osim onog kroz dimnjak, vešanjem, streljanjem, injekcijom u srce ili umiranjem od gladi, premlaćivanja, zaraznih bolesti ili mukotrpnog rada.
Sve što sam pronalazila u literaturi, sve o čemu sam čitala, svaki film koji sam pogledala, svaka informacija od prethodnih posetilaca - sve pada u vodu pred prolaskom kroz kapiju logora sa natpisom "Arbeit macht frei" (rad oslobađa).
Verujte mi na reč, jako se čudno osećate na takvom mestu. Zbunjenost, tuga, bes, strah… Verujte da na ovakvom mestu promišljate da li ste uopšte dostojni da koračate tom zemljom. Pre nego što sam odlučila da iskustva posete pretvorim u reč dugo sam razmišljala da li ću i koliko pogrešiti sa bitnim istorijskim činjenicama. Dvomuila sam se da li uopšte i da pišem o nečemu toliko užasnom. Ali smatram da se o zlu ne sme ćutati. Da se ovakve stvari ne smeju zaboraviti, da ne smemo dopustiti relativizaciju zločina, rasnu diskriminaciju, izopštavanje onih koji su drugačiji.
Pri obilasku logora nailazi se na ugravirana krupna slova "Ko ne pamti istoriju, osuđen je da mu se ona ponavlja", a ta me je misao ubedila da je bitno negde ostaviti pisani trag, biti na pravoj strani, odati žrtvama počast. Neka ostane, da se nikad ne zaboravi.
Mnogo pomešanih osećanja navelo me je razmišljanje o tome šta je danas Aušvic. Debata o tome se svakako neretko vodi: Istoričari, eksperti za muzeje, političari, pa i bivši zatvorenici često su se sporili oko toga šta treba da bude Aušvic, da li su opravdane posete takvom mestu, da li je opravdan naziv muzej i da li se kultura sećanja zapravo pretvara u kulturu profita.
UNESCO je logor stavio pod zaštitu 1979. godine, a svi direktori muzeja do 1990. bili su bivši zatvorenici Aušvica.
Čitati o brojkama i videti Aušvic 2 je nešto što um ne može da procesuira dosta vremena. Taj kompleks nema kraj, ogromno prostranstvo sa očuvanim ciglenim, ali i srušenim drvenim barakama. Pruga koja je išla između, pa još baraka. Krematorijum, gasne komore, šuma a za deo gde pogled više ne seže vodič govori: "Tu nije kraj, tu su takođe gradili i plan je bio, da nisu došli Rusi, da se tu napravi još jedan deo logora".
Ulazak u baraku stegne stomak, ulazak u ženski blok, osećaj nemoći, ulazak u muški blok, osećaj besa, užasa, pogled na "kupatilo" mesta gde su spavali, krov i pod koji su puni rupa, hladnoća veća nego napolju. Izlazimo, ulazimo, čitamo, odajemo počast, ćutimo, slušamo tišinu, korake i objašnjenja vodiča… U trenutku prilazimo natpisu "dečiji blok" gde bukvalno zanemite od užasa i očaja, pod uslovom da se uopšte osmelite da uđete u baraku gde su bila deca od 2 do 16 godina.
Unutra se nalaze dva velika crteža, potpisanih sa "nepoznati autor". Dašak nade, dašak detinjstva i vraćanje u dane kada je sve za Jevreje bilo normalno prelamaju se na crtežima. Crtež za decu usred mašinerije smrti, kakav paradoks.
14:15 minuta, vreme kad za završava naša poseta Aušvicu. Nakon šest sati provedenih na ovakvom mestu nema nazad. Nikada više ne gledate na ljudsku patnju na način na koji ste pre. Iako sam otišla, deo misli je ostao sa mnom, a slagalica užasa se preplitala sa pitanjima na koje i dalje tražim odgovore. Mislim da će oni koji su posetili Aušvic moći da razumeju: ovo mesto je nekada oduzimalo sve, ali sada vraća empatiju i nadu da smo napredovali, da možemo i moramo biti bolji.
Znate, često se ljudi vraćaju na neko mesto koje su posetili više puta. Nakon jedne posete Aušvicu uverena sam da je ovde dovoljno, ako ne i previše, doći jedanput. Ovo je najgore mesto koje sam u životu videla. Ovo je jedno od onih mesta koje se ne zaboravlja.
Opet, nakon posete osetite da je bitno biti tu: videti da su žrtve bile stvarne, da iza svakog istetoviranog broja postoji ime, da se holokaust stvarno dogodio.
Ne znam ni kako bih završila priču o Aušvicu, neka se završi rečima koje stoje na spomen ploči kod ostataka uništenog krematorijuma:
"Neka zauvek bude krik očajanja i upozorenje za čovečanstvo ovo mesto, na kojem su hitlerovci ubili oko milion i po muškaraca, žena i dece, uglavnom Jevreja iz raznih zemalja Evrope".
Odsedanje u luksuznim hotelima i apartmanima ima svoje čari, ali pravim avanturistima ništa ne može da zameni boravak u kampovima.
28. januar
20:41
3 h
Čini se da nema boljeg trenutka za rezervaciju letovanja nego sada, jer nova analiza Which? Travel-a otkriva da cene paket-aranžmana za leto 2025. rastu.
28. januar
16:52
6 h
Više tona kamena od stena obrušilo se s kosine iznad mondenskog kupališta Galija na plaži Crvena glavica nadomak Svetog Stefana i uništilo je restoran i plažni bar.
28. januar
13:29
10 h
Luvr je u zabrinjavajućem stanju prema izjavi direktorke muzeja.
28. januar
12:34
11 h
Istanbul, grad na dva kontinenta, nudi iskustva koja nadilaze maštu.
28. januar
8:48
14 h
Elizabet Harli uskoro puni 60 godina, ali to je ne sprečava da žari i pali svojim objavama na Instagramu.
28. januar
21:55
1 h
Učestalost seksualnih odnosa među srećnim parovima varira u zavisnosti od različitih faktora kao što su godine, trajanje veze, zdravstveno stanje i individualne potrebe.
28. januar
21:30
2 h
Neki ljudi jednostavno imaju to nešto - energiju koja upada u oči čim uđu u sobu. Iako možda ne pokušavaju da budu u centru pažnje, njihova ličnost, stil i aura to rade umesto njih.
28. januar
21:06
2 h
Rouzi Hantington Vajtli je bila nezaobilazno ime na Nedelji mode u Parizu i tu priliku je iskoristila da ponovo pokaže svoju vitku figuru.
28. januar
20:29
3 h
Kajli Džener je bila prava modna zvezda na Nedelji mode u Parizu, a svojim izdanjem je oduševila još pri sletanju u Francusku.
28. januar
19:48
3 h
Prvi trejler za predstojeći TLC rijaliti šou glumca Aleka Boldvina i njegove supruge Hilarije, "The Baldwins“, dobija emocionalni preokret.
28. januar
21:30
2 h
Slavnu glumicu Sigurni Viver napali su dok je igrala Šekpsira u Londonu.
28. januar
21:18
2 h
Italijanska manekenka Bjanka Balti nedavno je objavila da joj je dijagnostifikovan rak jajnika.
28. januar
20:16
3 h
Tiktokerka Emili Skvarč javno je objavila da se identifikuje kao trirodna ličnost.
28. januar
19:23
4 h
Predsednik Francuske Emanuel Makron najavio je danas veliki projekat renoviranja i proširenja muzejskog kompleksa Luvr.
28. januar
19:12
4 h
Naučnici se bave rastućim problemom gojaznosti društva iz svih uglova – a novo istraživanje izdvaja određeni protein koji kontroliše kako se sagorevaju masti.
28. januar
21:54
1 h
Iako za limun kažu da je jedna od najzdravijih namirnica, lekari naglašavaju da i sa njegovom konzumacijom morate biti pažljivi.
28. januar
18:54
4 h
Zbog iznenadnih prolećnih temperatura usred zime, u januaru, mnogi se ovih dana ne osećaju dobro.
28. januar
14:28
9 h
Pravilna hidratacija, kao i uravnotežena ishrana, utiču na mnogo toga kada je u pitanju naše zdravlje i dobrobit, uključujući raspoloženje.
28. januar
13:17
10 h
Iako mnogi ljudi uzimaju suplemente, naučna istraživanja sve više pokazuju da sintetički vitamini i minerali nisu najbolje rešenje.
28. januar
10:58
12 h