IT je u Srbiji još uvek vanzemaljac

Svakome od nas je dovoljno da upali TV u bilo kom trenutku i da shvati koji su to prioriteti Srbije 21. veka. Pitanja Kosova i Crne Gore, berza poslanika u skupštini, BK transakcije, Hag, Karadžić i Mladić, pomirenje četnika, partizana i ostalih frakcija drugog svetskog rata ….

Ni jedno od ovih pitanja običnom Zemljaninu u Srbiji neće doneti nikakvu opipljivu korist. Neće dobiti veću platu ili penziju, novi posao, nova znanja ili kvalitetniji život u bilo kom smislu. To je samo ono preventivno vađenje krajnika da nam kasnije ne bi bilo gore.

Pronaći način za popularizaciju suštinskih tema za razvoj jednog modernog društva u kakofoniji bizarnosti zaista izgleda kao nemoguća misija.

Dotle vitalne funkcije jedne moderne Srbije i dalje atrofiraju, a mnoge još uvek nisu ni nastale.

Sredinom novembra u Tunisu je bio održan Svetski samit o informacionom društvu. Koliko vas je informisano o tome šta se događalo na ovom skupu? Opravdano većina zaključuje da ih se to ne tiče, što su uostalom procenili i mediji pa se tako i poneli prema temi.
(izveštaj Aleksandra Markovića iz Tunisa)

Našu delegaciju predovdio je predsednik Skupštine Zoran Šami koji je u svom obraćanju učesnicima zaključio „... duboko sam ubeđen ako smo razumni i mudri i imamo viziju, uspećemo u izgradnji srećnijeg sveta vrednog 21. veka".

A da li razumnih i mudrih vizionara ima u Srbiji? 

Jedna od glavnih tema Samita bila je prevazilaženje ogromnog jaza koji postoji između bogatih i siromašnih zemalja po pitanju pristupa intenetu. Pristup Srbije odiše "razumevanjem" ovog problema. Naime, Srbija, zaokupljena svojim severom i jugom propušta da primeti koliko je na svetskoj karti znanja ona danas skroz na skroz južno. Toliko da nas je, osim po boji kože, teško razlikovati od Afrikanaca.

Zemljama terećeg sveta na Samitu u Tunisu otvorena je nova šansa da nadoknade tehnološki zaostatak. Nikolas Negroponte direktor čuvenog Tehnološkog instituta iz Masačusetsa (MIT) promovisao je nove računare od 100$. Predstavnici nekih afričkih zemalja izrazili su spremnost da naruče milione ovih računara. Ništa manje od toga nije potrebno i Srbiji.

Pametno je neko primetio da se mi još uvek zanosimo tvrdnjama da je na svakom velikom svetskom univerzitetu bar po neki učeni Srbin. Ali zar to danas ne može da kaže i bilo ko iz, recimo, Gvineje Bisao?

Pa čak i da jesmo ispred nekih afričkih zemalja po broju stručnjaka u svetu, kako ćemo stvarati nove naraštaje tog kalibra kada danas Srbija po svim parametrima društva znanja zauzima poslednja mesta u svetu. Dok, recimo, na Islandu od 1.000 stanovnika njih 648 koristi internet, u Srbiji na isti broj stanovnika dolazi oko 190 korisnika interneta, a tek nešto preko 200 poseduje računar.

U anketi Republičkog zavoda za statistiku konstatovano je da 21% domaćinstava u Srbiji ima računar, a da 19% domaćinstava koristi priključak na Internet. Još 2003. godine 44% domaćinstava u zemljama EU je imalo pristup Internetu. Takođe, u zemljama EU 85% firmi ima pristup Internetu, što je 3,4 puta više nego u Srbiji gde samo 20% kompanija ima pristup Internetu.

Prema podacima istraživačke kompanije Mineco, prodaja računarske opreme u našoj zemlji ove godine opala je za najmanje 20 posto.  I pored velikog pada prodaje računarske opreme, ovogodišnja ukupna IT potrošnja u SCG imaće rast od blizu pet posto. Sve zemlje u okruženju imaće daleko veći rast IT potrošnje: Bugarska 15%, Hrvatska 10% i Slovenija 12%.

IT potrošnja po stanovniku u našoj zemlji iznosi oko 43 američka dolara, dok svaki stanovnik Hrvatske prosečno potroši oko 148 dolara, a u Sloveniji čak 292 dolara.

Na osnovu svega ovoga sasvim jasno može se zaključiti da od informacionog društva u Srbiji još dugo neće biti ni I ... osim ako se mnogo toga ne promeni i to što pre.

Odakle početi? Na primer da vidimo kome su to na nedavnoj svečanosti u organizaciji časopisa Mikro PC World u Hajatu, urednici najpoznatijih domaćih IT magazina dodelili Crni globus za najveći IT promašaj 2005. godine. Gle čuda, ovaj vrući orden završio je u posedu Zavoda za informatiku i interenet. Doduše hrabro su ga primili na dodeli i to je za poštovanje ali ne i za utehu.  Čuli smo i opravdanje za jedan deo „optužnice“ i to onaj „jači“, o nepostojanju web stranice institucije koja u svom nazivu ima internet. Rekoše nešto u stilu i obućar nosi pocepane cipele. O tome zašto nema očekivanih rezultata u razvoju informatike i interneta, odnosno čime opravdavaju svoje postojanje, nije se moglo čuti ništa.

Šta ćemo sa strategijom razvoja informacionog društva, e-governmenta, e-healtha, e-commerca, e-obrazovanja ?

Evo šta na pitanje novinara “Danasa” “Dokle se stiglo s kreiranjem e-governmenta?“ odgovara Čedomir Šuljagić pomoćnik ministra za nauku i zaštitu životne sredine:

“Trenutno se u ovom ministarstvu radi strategija razvoja informacionog društva. To je krovna strategija za više drugih strategija, između ostalog i one za elektronsku upravu, odnosno e-government. Tu strategiju radi Zavod za internet i informatiku.

E-government je generalno skup konkretnih projekata koji prilagođavaju upravu tako da svoje servise nudi građanima uz pomoć najnovijih tehnologija na što bolji i jednostavniji način - da se ne čeka u redu, da se može preko interneta ili nekog drugog tehničkog sredstva završiti deo posla. Za to su potrebna i određena zakonska rešenja - konkretno sprovođenje i primena Zakona o elektronskom potpisu koji bi trebalo da počne 2006. i nekoliko nedostajućih zakonskih rešenja koja se ili rade ili će njihova izrada uskoro početi kao što su zakon o elektronskom dokumentu, arhivi ili slično. Dosta je propisa koji nedostaju, ali slična je situacija i u mnogim drugim zemljama. Na nivou Jugoistočne Evrope postoji sporazum koji predviđa da se to završi u određenom vremenskom roku. Nakon usvajanje strategije razvoja informacionog društva, trebalo bi da usledi niz konkretnih projekata za realizaciju pojedinih segmenata elektronske uprave, kao što su elektronsko zdravstvo, elektronsko obrazovanje, da se preko interneta mogu dobiti izvod iz matične knjige rođenih ili slično. Mi smo, za sada, na početku.“

U tome se izgleda svi slažemo. Srbija je evo na kraju 2005. godine, ali je na početku uspostavljanja informatičkog društva, onog koje još nazivaju društvom znanja.

Da li je moguće da samo Srbija nema nikoga ko se razume u ovu problematiku i ko nas može izbaviti informatičke bede? Čak i da je tako valjda imamo nekoga ko ume bar da prepisuje. Ali eto godine prolaze mi nikako da skupimo hrabrosti i pogledamo preko plota i otkrijemo kako to danas Rumuni spadaju u red najjačih softveraša na svetu. Da nije između ostalog i zbog nekakvih subvencija države za kupovinu računara? Kako to da Makedonci razmišljaju o tome da postanu prva zemlja bežičnog interneta? Zar to nije moglo i nama pasti na pamet?

Otkud to da je mađarsko IT tržište tako silno da naše ne može dostići ni 50% istog ni za četiri godine, makar i kad bi raslo po stopi od 20% godišnje? Kako to da Slovenci već sada imaju prosečan broj korisnika interneta jednak proseku EU? Otkud Hrvatima toliko dobrih web sajtova?

Ako pogledam još malo dalje, mogli bismo primetiti da postoje danas čitave države bukvalno izgrađene na temeljima informatičkog društva. Dovoljno je pomenuti Irsku, Indiju, Južnu Koreju, Kinu pa da vam svako odmah kaže, ah da pa oni su glavni „kompjuteraši“ na svetu a ujedno i zemlje sa najvećim stopama privrednog rasta. Sigurno da postoji veza između ova dva pokazatelja, samo ko i kada se u Srbiji još može baviti time, kada je toliko toga važnije.

Ljudi koji se ovom problematikom u Srbiji ipak bave dugo i temeljno i dalje tvrde da su rešenja prilično jednostavna.

Društvo informatičara Srbije i Privredna komora Srbije u glas predlažu:

... ukidanje ili smanjivanje PDV-a, smanjivanje poreskih i carinskih obaveza za IT delatnosti, brži razvoj telekomunikacione infrastrukture, omasovljenje širokopojasnog interneta, legalizacija VoIP telefoniranja, razvoj e-poslovanja, uvođenje e-uprave, podsticanje razvoja IT inkubatora, primena standarda i dr...

Ovu priču slušamo već pola decenije ali na žalost dalje od zatvorenih krugova i skupova koji se organizuju na lokacijama gde mozak bolje radi (Palić, Zlatibor, Kopaonik) poruke ne stižu. Opet, neko ne radi svoj posao dovoljno dobro. Prepoznavanje lošeg je samo deo rešenja. Čak i znati rešenje nije dovoljno, ako se ne zna pronaći put do realizacije.

Sasvim je jasno da krivicu oko stanja informacionog društva u Srbiji delimo svi. Jedni za loše ili slabo činjenje, drugi za nečinjenje. Kao i u svemu i ovde dosta toga treba da se sredi u svom dvorištu a onda bi polako i čitave ulice izgledale lepše.

Na primer, država može subvencionisati kupovinu računara, ukinuti deo poreza na računare za početak, ali i preduzeća mogu svojim radnicima poklanjati flat pakete za pristup internetu (cena:500-600 din), sve javne institucije moraju uvesti online servise preko kojih će građani moći da završavaju razne poslove bez čekanja u redovima, telekomunikacioni operateri pojeftiniti i prosiriti servise koje nude, mediji a i ostali kreirati sajtove vredne pažnje, bar je to danas u Srbiji jeftino. Evo vidimo to i na primeru Telekoma Srbija koji izbacuje po jedan portal svakog meseca.J

Ostaje nam da nekako pokušamo da prevaziđemo naš već toliko prepoznatljiv stav koji podrazumeva isključivo kritiku ali nikako i konstruktivno delovanje.Za sve to je u Srbiji uvek zadužen neko drugi, ali njega uporno nema pa nema, a ovi što su tu uporno ne valjaju pa ne valjaju.

Autor je direktor Web sajta B92 koji je dobitnik mnogih nagrada za kvalitet Web prezentacije. Model poslovanja Web sajta B92 koristi se u mnogim zemljama u razvoju kao pokazni primer samoodrživog sajta IT tržišta u nastajanju. Web sajt B92 posećuje preko 60 000 posetilaca dnevno.