Nova vest
Auto-moto

Sreda, 24.07.2019.

17:13

Košarkaški Don Kihot sa Turetovim sindromom

Ne mogu da mirno stojim ispred zastave koja zastupa tiraniju i represiju...

Izvor: Stefan Nikolić

Autor:Stefan Nikolić

Košarkaški Don Kihot sa Turetovim sindromom
BRIAN BAHR/ALLSPORT

Zamislite čoveka koji je čitav život potlačen, ismevan, do tih granica da satima stoji ispred ogledala i moli Boga da se nešto promeni. Nešto na njemu, a ne u drugim ljudima...

Upravo takvom čoveku se dres podiže na zidove hale Pit Maravić Centra, američkog košarkaša srpskog porekla koji je legenda univerziteta LSU (ironično, njegov otac Petar, bolje je govorio srpski nego engleski iako je rođen u Americi), ali o njegovoj neverovatnoj priči ćemo drugi put.

Naš današnji junak je jedan od najboljih ne samo šutera, nego i igrača, Luizijana Stejt univerziteta svih vremena, koji je imao impozantnu NBA karijeru sve do tog momenta kada je odbio da "poštuje" američku zastavu i nacionalnu himnu.

Sve do tog momenta je smatran za čoveka sposobnog da baci rukavicu u lice jednom Majku Džordanu, čovek kome je šut najjače oružje, koji se rodio kao Kris Džekson, a postao poznat pod imenom Mahmud Abdul Rauf.

Kris Džekson je rođen u Gulfportu, gradiću savezne države Misisipi i veoma rano se videlo da je izuzetno talentovan za košarku. Rastao je sa dvojicom braće i samohranom majkom, koja je po čitav dan radila kao konobarica kako bi prehranila svoju decu.

Kris je bio "najčudnije" dete, ne samo u svojoj kući nego i na ulici. Gotovo redovno je ispuštao neartikulisane krike koji su bivali ispraćeni raznim tikovima. Ostala deca nisu imala previše razumevanja za njegove probleme, pa se Kris često uspavljivao u suzama nemoćan da promeni svoje čudno ponašanje i eliminiše tikove i smešne krike.

Bolovao je od Turetovog sindroma, poremećaja koji uglavnom "napada" dečake starosti između 4 i 6 godina i najizraženiji je pre 18. godine. Karakterišu ga iznenadni i brzi tikovi, uz neartikulisane zvuke i vrlo često psovke, koji idu "ruku pod ruku" uz opsesivno kompulsivni poremećaj i visoku anksioznost.

Ubijalo ga je to što nije mogao da bude "normalan" kao ostala deca koju poznaje, a verujte mi, dragi čitaoci, ni odrasli nisu bili mnogo bolji od dece. Često su ga zaustavljali na ulici da bi ga upitali šta je tačno njegov problem ili ga upućivali u najbližu duševnu bolnicu.

Jedan doktor je čak rekao da je Kris epileptičar, prepisao mu lekove, pa je mladi Kris godinama bio pogrešno lečen.

Verovali ili ne, ali četvrti razred osnovne škole, Kris je morao da propusti kako bi pohađao odeljenje sa decom sa posebnim potrebama. Ubrzo je svima bilo više nego jasno koliko je košarkaški talentovan, a svoje tikove je objašnjavao kao "fazon" za lakše postizanje koševa.

Takva "čudna" ponašanja u Krisovoj porodici je bilo i ranije. Njegov ujak, rođeni brat njegove majke, izvršio je samoubistvo zbog nemoći da reši probleme sa tikovima, dok je baš njegova majka bila žena koja je znala da se vrati s posla samo da proveri da li je zaključala stan ili isključila ringlu...

Neretko je znala da se sakrije iza vrata i na smrt prepadne svoju decu. Imala je jako čudne navike, nije spavala na krevetu, već na podu, imala poseban režim ishrane i slično...

Kada je došao red na srednju školu, radne navike povezane sa Turetovim sindromom dale su dobitnu kombinaciju. Ta bolest je bila njegov anđeo i njegov đavo, to je bilo ono što ga je teralo preko granica izdržljivosti.

Znate, Kris Džekson je imao određeni način na koji šutira slobodna bacanja. Lopta je morala na određeni način da klizi preko celog dlana pre nego što bi je izbacio i ukoliko sve uradi kako treba, lopta u koš uđe "bez koske".

Ukoliko ne uđe ili šut ne bude savršen – Kris šutira ponovo. Tako je znao satima da provede sam u dvorani ili na ulici i da šutira dok ne ubaci određeni broj šuteva. Isto tako je znao da satima vezuje pertle, koje nikako nisu smele da se dodirnu, jer ukoliko se to dogodi – Kris ih vezuje ponovo.


U tim godinama je znao da treninge završi u suzama, da ga ruke toliko bole da ih ne oseća, kaže da je u nekoliko navrata želeo da odustane, ali mu "Sindrom" ne bi dozvolio...

Često je stajao ispred ogledala i dok roni krokodilske suze posmatrao svoje tikove i molio Boga samo da prestanu. Nije mario za cenu, samo da bude normalan.

Definitivno je bilo momenata u kojima je Kris bio svestan da je košarka njegov poziv i da je to pravi sport za njega, a možda je i najneverovatnija anegdota njegove srednjoškolske karijere za to i dokaz.

Trener tog srednjoškolskog tima je često nagrađivao čitav tim za određene poduhvate. Čuvena nagrada je bila oduzimanje teških vežbi ukoliko igrač veže određeni broj slobodnih bacanja. Tako je Kris vezao 283 slobodnih bacanja i trening je bio otkazan.

Kada je Kris Džekson završio srednju školu sasvim slučajno je saznao da to što on ima nije ništa novo što niko nije video. Saznao je da je to Turetov Sindrom i da za tako nešto postoje lekovi i terapije. Možete misliti koliko mu je laknulo...

Postoji još jedan čovek kome je "laknulo" u to vreme, a to je bio Dejl Braun, trener Luizijana Stejt Univerziteta, popularnih Tajgersa, koji je dobio startnog plejmejkera za narednih nekoliko sezona.

Prva Džeksonova sezona u NCAA košarci je bila fenomenalna, čak toliko da su ga poredili sa najboljim "Tigrom" ikada Pistol Pitom Maravićem, jer je prosečno beležio 30 poena.

Verovali ili ne, ali "Associated Press" ga je posle te sezone uvrstio među 5 najboljih igrača u sezoni, a konzilijum trenera ga je svrstao među 50 najboljih igrača svih vremena koji su nastupali u saveznoj državi Luizijana.

Druga Džeksonova sezona je bila ta koja je LSU lansirala na košarkašku top listu, pošto se sjajnom Krisu Džeksonu pridružio Šekil O’Nil.

Tandem Džekson-O’Nil je postao najzanimljivji za praćenje u čitavoj naciji, a Džeksonova statistika bila neverovatna. 91% sa linije penala, 35 vezanih slobodnih bacanja, 10 trojki na jednoj utakmici, četiri utakmice sa 50 poena, sedam sa 40 postignutih poena, radio je sve one stvari koje danas radi Stef Kari, a opet mnogi kažu da tako nešto nikada ranije nije viđeno.

Šek i dan danas kaže da je Kris Džekson jedan od najboljih igrača sa kojim je ikada igrao, a poslao je i pismo upravnom odboru LSU, u kom zahteva da se Džeksonov dres sa brojem 35 povuče iz upotrebe.

Što će se i dogoditi, pošto je odbor univerziteta odlučio da na prvoj ovosezonskoj utakmici povuče njegov dres iz upotrebe u Pit Maravić Centru.

Kada je došao red na „veliku scenu“, Džekson je izabran od strane Denver Nagetsa kao treći pik NBA drafta 1990. godine, iza Derika Kolmena i Gerija Pejtona.

Nagetsi su znali da su doveli velikog talenta, ali ono što nisu znali jeste da Kris Džekson vodi veliku bitku sa "o-O" povicima, neartikulisanim pokretima ili jednostavnije Turetovim sindromom. Plašio se da ga niko neće izabrati, pa je tu stvar zadržao za sebe.

Tokom prve dve NBA sezone, Kris je dobio veliki broj tehničkih grešaka zbog svojih tikova, jednostavno, sudije su to videle kao provokaciju, a Redži Vilijams, tadašnji Krisov saigrač, tražio je da njih dvojica više ne sede zajedno, pošto ga je ovaj nehotice udarao u ruku, pa je Redži to morao da rešava ledom.

Čak se i trener Pol Vesthed ljutio zbog Džeksonovih "provokacija..." Da stvar bude još gora, Džekson je doživeo prelom stopala u tom periodu, a verovali ili ne rodio se sa jednom koskom više u stopalima i odbijao da je otkloni operacijom. Tokom tog oporavka, ugojio se 13 kilograma.

Za sve ovo vreme, Kris je čuvao jedan poklon koji je dobio pre nego što je napustio LSU, knjigu koju je napisao čuveni "Malkolm X". Odlučio je da poradi na fizičkoj spremi, smršao preko 15 kilograma, šutirao je preko 1000 šuteva dnevno i nastavio da vezuje pertle po nekoliko sati dnevno.

Svaki put kad se dodirnu – vezuje ponovo, svaki put kada njegov šut nije savršen – šutirao je ponovo.

Još jednom je Sindrom paklenim putem izvlačio ono najbolje od Krisa. Ali, on nije bio Kris još dugo. Na proleće 1993. godine i zvanično je prihvatio Islam kao svoju veru i preuzeo ime Mahmud Abdul Rauf. Što u prevodu znači "elegantan, dobar i milostiv".

Pošto je Kris Džekson otišao na klupu, a u igru ušao Mahmud Abdul Rauf sve se promenilo za 180 stepeni. Mahmud je postajao sve glasniji i glasiniji oko ružnih stvari koje ga okružuju, poput policijske represije, mahom prema tamnoputim ljudima, ali je tada to radio veliki broj poznatih pa to i nije delovalo čudno.

Sa 19 poena, oko 4 asistencije i 3 skoka u proseku Mahmud Abdul Rauf je proglašen za igrača koji je najviše napredovao, a javnost je bila oduševljena pričama građana Denvera da je Mahmud išao ulicom i beskućnicima kupovao hranu i odeću.

"Najčistiji skorer lige" kako su ga mediji u to vreme zvali, dobio je sjajno pojačanje u reketu, kada su Nagetsi doveli Lafonsa Elisa i Dikembea Mutomba. Dva igrača sa fantastičnim fizičkim predispozicijama i plejmejker koji je precizan kao Vasilij Zajcev i brz kao supersonični avion garantovali su odličnu košarku u "Pepsi Centru".

Lokacija – svlačionica u areni Vašington Bulitsa. Mahmud Abdul Rauf već deset minuta prebacuje pertle pokušavajući da savršeno veže patike, napokon uspeva. Zatim na određeni način pokušava da upaše dres tako da to izgleda savršeno, uspeva.

Mark Rendal i Mahmud Abdul Rauf izlaze na parket da se takmiče u šutiranju. Prva runda – Rendal dobija. „Idemo ponovo“. Druga runda, nerešeno je, Rauf kroz zube govori „Aaaaaaaaa sad sam besan“, zatim pravi dva puna kruga svojim ramenima, potom je protresao levu ruku i ponavljao neke reči sve dok mu u glavi ne deluju savršeno izgovoreno.

Potom ide neobjašnjivi trzaj glavom i Rauf dobija partiju, pa dobija još jednu. Sve dok stvari ne uradi savršeno, on neće prestati.

"Ej Mark, dam ih kad poželim, promašim kad poželim. Ljudi ne znaju sa čime se borim, ali šut mora da bude savršen"

Ta ga je kletva pratila još otkako je bio dete.

"Islam je put ka savršenstvu", znao je da povremeno izgovori.

Islam i Malkolm X su ga prilično inspirisali, pa je Mahmud često bio gost raznih religijskih skupova, gde je govorio o važnosti porodice, kao i o problemu nasilja i narkotika i propagirao da je edukacija najvažniji stub društva i da je siromašni zaslužuju isto koliko i bogati.

Idemo malo napred. Sezona 1995/96 se veoma često spominje u košarkaškim krugovima. To je bila ona istorijska sezona u kojoj su Čikago Bulsi zabeležili 72 pobede, to manje više svi znaju.

Ono što mnogi nisu znali jeste da je Rauf često odbijao da ispoštuje Najkove "sponzorske obaveze", a neretko je znao i da prekrije logo njihove kompanije. Nije želeo da detaljnije obrazloži svoju odluku, već je kao razlog naveo religijska uverenja. Logično, njihova saradnja nije nastavljena.

Duel između Mahmud Abdul Raufa i Majkla Džordana u kome su kombinovano ubacili „milion“ poena, nije baš tema koja se često otvara. Jedan od 10 poraza je Čikago zabeležio upravo te večeri.

Često se zaboravlja Raufov meč protiv Jute, kada je jednom od najboljih defanzivaca ikada "sasuo" 51 poen.

Ipak, tu godinu Abdul Rauf neće pamtiti po „bačenoj rukavici u lice“ Majklu Džordanu, već po skandalu koji mu je faktički uništio karijeru.

Na velikom broju utakmica, Mahmud Abdul Rauf je ostajao u svlačionici dok bi se u hali izvodila himna Sjedinjenih Američkih Država, a kao glavni razlog je naveo da je deo njegovog rituala pre utakmice molitva i da se to često oduži.

Ipak, to nije bio veliki problem, do njega tek dolazimo. U pitanju je 10. mart i utakmica između Denver Nagetsa i Nju Džerzi Netsa. Tokom intoniranja himne, Rauf je u znak protesta odlučio da sedne, dok su ostali mirno slušali himnu sa rukom položenom preko srca.

Problem su bila njegova lična uverenja, smatrao je kako je američka himna pristrasna, a zastava simbol diktature i robovlasništva i da ne želi da slavi nečiju tiraniju.

Ne možemo da imamo argumentovanu raspravu protiv činjenica. Ne možeš da budeš na strani Boga i na strani represije u isto vreme. Ne kritikujem one ljude koji žele da stoje, ali nemojte ni vi da kritikujete mene. Neću povući svoju odluku, rekao je Mahmud Abdul Rauf.

Ovaj incident je na nacionalnom nivou bio udarna vest. Mahmud je danima dobijao pretnje smrću, bio ismevan u javnosti, a ni liga nije bila previše blaga, pošto je kažnjen sa 31,707 dolara i Dejvid Stern ga je suspendovao.

Iako je nakon ovog incidenta Rauf imao još dve utakmice sa 30 ili više postignutih poena, Denver ga je po okončanju sezone trejdovao u Sakramento Kingse u zamenu za Šarunasa Marčiulionisa koji je, pazite sad, odlučio da završi karijeru.

Mahmud Abdul Rauf nije poput Kolina Kepernika imao podršku medija i političara, nije bilo velikog broja igrača koji su protestovali za njega i javno tražili da dobije klub. Mahmud Abdul Rauf nije snimao reklame za "Najki" u kojima ispada heroj u očima javnosti, jer se "žrtvovao zbog višeg cilja", nije seo sa advokatima kako bi dobio "debelu" otpremninu, jednostavno je pao u zaborav...

Nakon toliko muka, nakon toliko problema, doživeo je da u Sakramento Kingsima dobija priliku na kašičicu, da jedan Mič Ričmond sa klupe faktički urla na saigrače da dodaju loptu Raufu koji je potpuno sam i ne može da promaši.

Takav čovek je bio primoran da karijeru nastavi u Evropi. Imao je jako dobre partije u dresu Fenerbahčea i Sedime Rozeta, čak je sa Arisom igrao u Evroligi, kada je bio silno motivisan da sa tom ekipom napravi veliki iskorak.

Sada igra u BIG3 ligi, za ekipu Monstersa i doživeo je da mu njegov univerzitet povuče dres iz upotrebe. Na LSU, trio Džekson – Roberts – O’Nil se graničio sa Božanstvom. Nešto poput Šoutajm Lejkersa osamdesetih. Kada oni izađu na parket, hala se trese. Nekako, ovaj podvig može da izbriše jedan deo nepravde koja mu je načinjena u najboljim igračkim godinama.

Ipak, on će zauvek ostati heroj. Neko ko se borio za svoja uverenja, neko ko je zbog pravde i onoga što je smatrao istinom bio spreman da sve živo odbaci, pa čak i svoj život. Njegov život nije savršen, niti je njegova karijera savršena, ali znate šta? On je ipak probao. Jednostavno je morao...

Stefan Nikolić

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

33 Komentari

Podeli:

Auto-moto

Vidi sve

U fokusu

Vidi sve
Novo Sport Video Menu