Hiljade navijača na terenu, helikopteri koji odvoze povređene, dok policija i vojska pokušavaju da uspostave red. Saznajemo da ima i mrtvih. Meč će biti otkazan. Ili ne? Igrači oba tima su u šoku, ali policija insistira da se igra. Treba im što više vremena, da bi se pripremili za ono što će se na ulicama događati posle utakmice.
Kada je utakmica konačno počela, sa sat i 27 minuta zakašnjenja, nikome nije bilo do fudbala. Italijani su navijali, više iz poštovanja prema svojim poginulim drugovima. Igrači Liverpula se nisu naročito trudili, a sudija se uklopio u akciju spuštanja tenzije, dosudivši blago rečeno sumnjiv penal, iz kojeg je Mišel Platini postigao jedini gol na utakmici. Samo je nemačka televizija skupila hrabrost da se isključi iz direktnog prenosa. Svetu nije dozvoljeno da se smeje velikim ljudima u malim šortsevima, a menadžer Džo Fejgan je nezasluženo u penziju ispraćen tragedijom, umesto novim trijumfom.
“Ovo je fudbalska utakmica. Poslednja u mojoj karijeri. Vi je uništavate. Vratite se na na tribine i ponašajte se razumno”, vapio je preko razglasa Fejgan, stojeći na terenu u dresu svog kluba.
Kako je vreme teklo, informacije o žrtvama bile su sve potpunije – najpre se pričalo o povređenima, zatim se pojavila vest da je neko mrtav, kasnije da ih je 24, pa 36. Konačan bilans – trideset osam mrtvih, 580 povređenih, od toga 43 u kritičnom stanju. Jedan od njih umreće posle tri meseca u bolnici da zaokruži crni bilans poslednje hejselske utakmice na 39 poginulih – jednog Belgijanca i 38 Italijana, među kojima su četiri živela van domovine.
Glasine o posledicama fatalnog juriša Liverpulovih navijača stigle su i na tribinu sa Italijanima. Bes se mešao sa očajem, pretilo se osvetom. Juventusovi tifozi su skinuli sve svoje zastave sa ograde (Englezi su svoje ostavili), a sat vremena posle zakazanog početka pojavio se upravo napravljeni transparent – “Reds animals” (Crveni životinje), kojem je cela italijanska tribina aplaudirala.
Arogancija i dezorganizacija Kao sedište velikog broja evropskih institucija, Belgija je uvek imala poseban tretman na mestima na kojima se odlučuje o fudbalu (videti pod: nameštanje utakmcie Anderleht – Notingem Forest). Čudnim spletom okolnosti organizacija finala Kupa šampiona 1985. dodeljena je Briselu i stadionu Hejsel, koji je tim događajem trebalo da bude – zatvoren.
Dovoljan je bio jedan pogled na taj nesrećni objekat da shvatite zašto ga zatvaraju. Stadion je izgrađen još dvadesetih godina, a već na samom startu osamdesetih čelnici glavnog grada Belgije, svesni da ne može zadovoljiti estetske i bezbednosne standarde epohe, odlučili su da ga sruše. Odluka UEFA iz današnje perspektive potpuno je neshvatljiva – Hejsel će biti svečano zatvoren finalnom utakmicom Kupa šampiona.
Naravno, niko nije ni razmotrio mogućnost ulaganja u popravke na objektu, već predviđenom za rušenje. Delovi su već bili u raspadu (poslednja sigurnosna provera obavljena je pre Drugog svetskog rata), a nikakva ograda na tribinama nije postojala. Zato će navijačke grupe između sektora Y i Z razdvajati obična žica, koja nije predstavljala nikakvu prepreku u fatalnom jurišu. Ograda je, međutim, postojala tamo gde nije bila potrebna – između tribina i terena – što je mnoge navijače sprečilo da se spasu bekstvom na travu.
Najkontroverzniju odluku doneli su belgijski organizatori: jedan deo tribine namenjene Liverpulovim navijačima – pomenuti odeljak Z – predviđen je za “neutralne” gledaoce. Oba kluba protestovala su zbog te odluke, ali uzalud. Svi su očekivali da će karte za taj sektor kupiti belgijski tapkaroši, a zatim ih preprodati Italijanima. Upravo se to i dogodilo.
Izvršni direktor Liverpula Piter Robinson, svestan rizika koji meč nosi, ali i stanja u kojem je Hejsel, apelovao je na UEFA da promeni mesto odigravanja finala. Nisu ga slušali. Kada su prodavane karte niko nije vodio računa o tome ko ih kupuje, pa policija nije imala pojma gde se nalaze potencijalni huligani.
Policija je bila još konfuznija od organizatora. U vreme održavanja finalne utakmice elitni policajci Belgije imali su slobodne dane, zarađene prekovremenim radom prilikom papine posete toj zemlji, mesec dana ranije. U prvim satima boravka u Briselu navijači su se ponašali pristojno, ali su neredi brzo počeli na glavnom gradskom trgu, pa su svi kafići u centru zatvoreni. To je podstaklo policiju da navijače sa ulica što pre pošalje na stadion.
Na samom stadionu policajaca je bilo premalo, neki od njih bili su na konjima (!), a veliki problem predstavljala je činjenica da su angažovani bili pripadnici policije Brisela i žandarmerije, između čijih komandi nije postojala koordinacija. Posebno je interesantna bila odluka da na liniji razdvajanja sektora Y i Z stoji – pet policajaca. I sve to uprkos brojnim upozorenjima britanske policije i uprava oba kluba, kao i reputaciji engleskih navijača.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, na ulazima se zaista zbivalo svašta. Hiljade ljudi ušle su bez karata, neki kroz kapije, drugi kroz rupe u ogradi. Mnogi od gledalaca koji su imali karte pričali su posle kako nisu imali kome da ih pokažu. Kapacitet Hejsela bio je 50 hiljada, ali je na tribinama bilo oko 60 hiljada ljudi. Iako se već u gradu naveliko pilo, navijači su mogli da unesu piće na stadion, čak i u flašama. Niko nije zaustavljao ni one sa metalnim šipkama ili drvenim motkama! Kamenje nije moralo da se donosi, bilo ga je sasvim dovoljno na licu mesta.
Kazna - progon
Kasnija istraživanja pokazala su da u svesti miliona evropskih ljubitelja fudbala to veče predstavlja najbrutalnije divljanje huligana u istoriji (iako je bilo znatno krvavijih incidenata širom planete). Takođe, ogromna većina neutralnih posmatrača zauvek će vezivati huliganizam za Engleze. Konsekventno, na svakoj “tvrdoj” tribini širom kontinenta već dvadeset godina kače se britanske zastave, kao forma identifikacije sa “najvećim huliganima”.
Dan posle utakmice britanska ambasada u Rimu i predstavništva britanskih kompanija u Italiji zasipana su kamenicama; nasuprot tome, ispred većine italijanskih restorana u Liverpulu ostavljeno je cveće u znak poštovanja prema žrtvama. Uticaj preživljenog na psihu prisutnih na stadionu bio je neverovatan – jednom od privedenih Engleza policija je morala da dâ dozu umirujućeg sredstva dovoljnu da uspava šest konja, samo da bi mogla da ga ispita.
Kada je došao red na utvrđivanje krivice, svi su upirali prstom na druge. Zapravo, skoro svi. Premijer Velike Britanije Margaret Tačer naredila je rukovodiocima Fudbalske asocijacije Frederiku Miličipu i Edgaru Krokeru da se hitno vrate iz posete Meksiku.
“
Nema reči, nema mogućeg opravdanja. Krivica je u potpunosti engleska”, rekle je Čelična lejdi i krenula u obračun sa huliganizmom. Tačer i kraljica Elizabeta II poslale su formalna izvinjenja vladama i narodu Belgije i Italije. Legendarni Bobi Čarlton rekao je da se te noći stideo toga što je Britanac. Policija je konačno pohapsila mnoge vođe huliganskih bandi. Doba huliganizma završeno je na isti način na koji je počelo – direktnim TV prenosom.
Vlada Belgije je 30. maja zabranila britanskim klubovima nastup na svojoj teritoriji, a engleska FA je sledećeg dana povukla klubove iz evropskih takmičenja na godinu dana. Nezadovoljni time čelnici UEFA su 2. juna proglasili suspenziju Engleza na neodređeno vreme, a FIFA je četiri dana kasnije zabranu proširila na sve mečeve engleskih klubova sa strancima. Trinaestog juna FIFA je zabranu ponovo proširila, sada i na prijateljske mečeve, a još sedam dana kasnije Liverpulu je određena kazna od tri dodatne godine, od trenutka kada se ostali Englezi vrate u evro-takmičenja (ta odredba kasnije je smanjena za godinu dana).
Odsustvo engleskih klubova iz evropskih kupova potrajaće pet godina i zauvek će promeniti odnos snaga - posle sedam titula u osam sezona pre Hejsela, u prvih 14 finala po povratku Engleska je imala samo jednog predstavnika – u čudesnom finalu 1999. godine. Zakoni doneti posle tragedija u Bredfordu i Briselu, a posebno posle Hilzboroa ’89, menjali su strukturu publike, ali i imidž fudbala, koji više neće biti samo sport. Ali, to je neka druga priča.
Belgijski parlament formirao je komisiju dan posle tragedije, a ona je sledećeg dana već utvrdila niz grešaka u pripremi utakmice. Zaključak je donet 6. jula, a glasio je: vlada, rukovodstvo policije i fudbalskog saveza imaju udeo u krivici za tragediju. Vlada Belgije je nedugo zatim pala zbog Hejsela.
Nekoliko desetina Engleza zadržano je posle utakmice pod sumnjom da su umešani u fatalni juriš. Posle napornog suđenja neki od njih, za koje su pronađeni multimedijalni dokazi i koje su teretili svedoci, osuđeni su na zatvorske kazne. UEFA, Fudbalski savez Italije i Juventus prošli su nekažnjeno za svoj udeo u incidentu. Ipak, pouke su izvučene, pa je Evropska fudbalska unija iz korena promenila propise vezane za objekte na kojima se igraju bitne utakmice.
Zločin – zid je pao
Raspoređeni jedni uz druge navijači dva kluba počeli su sa sukobima satima pre utakmice, ali je već pre 19 časova za svakog ko je želeo da vidi sve bilo jasno. Dok su Italijani upućivali samo uvrede, ozbiljne reakcije navijača Liverpula nije bilo, ali kada su na njih počele da padaju kamenice, baklje, flaše i rakete, Englezi su se razbeseneli. Prvi nalet je odbijen, isto tako je prošao i drugi, desetak minuta kasnije.
Osam policajaca, zaduženih za red u sektoru Z, ne bi bilo dovoljno ni u znatno mirnijoj situaciji. Oko 19:30 grupa od oko sto pijanih navijača Liverpula zaletela se treći put ka Italijanima. Za njima je krenuo veliki broj Engleza, pa ih nije zaustavila ni ograda, ni malobrojna policija.
Shvativši da treba uzmaći pred naletom podivljalih Ostrvljana sa kamenicama i konzervama u rukama Italijani su krenuli ka istočnom kraju tribine, ali su tamo ostali okruženi zidom sa tri strane. Usledila je panika, ljudi su preskakali tri metra visoki zid od cigala, skakali jedni na druge, a pod pritiskom mase zid je popustio. Većina žrtava izgubila je život padajući na tu hrpu cigala, posle čega su bukvalno izgaženi. Nekolicina je prebijena ili izbodena do smrti.
U situaciji koja podseća na Maksimir (13. maj 1990.) Italijani sa svoje glavne tribine razbesneli su se gledajući kako im sunarodnici dobijaju batine. Oni su istrčali na teren, ali pošto u Briselu nije bilo pripreme za takvu akciju navijača, policija je uspela da ih zaustavi i spreči potpuni masakr. Jedan od njih uperio je u Engleze pištolj, ali se ispostavilo da se radi o startnom pištolju, kakav se koristi na atletskim takmičenjima.
Koreni – od zaletanja do Rima 1984
Od trenutka kada je britanska nacionalna televizija direktno prenosila masovno utrčavanje na teren posle meča Sanderlend – Totenhem (1961. godine) navijačko nasilje postalo je moderno na Ostrvu. Opširno praćeni u medijima, koji su ih opisivali donekle kritički, ali i sa dozom divljenja, huligani su razvili sistem obračuna. Osnovni element tog sistema je zaletanje, čiji je cilj zauzimanje protivničke tribine. Uz akciju na stadionu, divljanje traje od polaska na utakmicu do povratka kući, a po pravilu je mnogo ozbiljnije kada se ide na gostovanje.
Gledajući zbivanja na Ostrvu, navijači širom kontinenta shvatili su poruku. Nereda je u Evropi bilo i bez britanskog primera, ali je ključna uloga ostrvskih huligana u tome što su stadionsko nasilje učinili delom popularne kulture. Odgovornost medija u tom procesu je ogromna. Tokom dvadeset godina broj incidenata rastao je sve brže, a rane osamdesete predstavljale su doba haosa od Holandije do Italije.
Prolog za hejselsku tragediju dogodio se u Rimu godinu dana ranije. Sticajem okolnosti finale Kupa šampiona 1984. igralo se u glavnom gradu Italije, iako su rivali bili Roma i Liverpul. Uprkos domaćem terenu italijanski klub nije uspeo da dođe do trofeja, jer su igrači Liverpula bolje izvodili penale, posle napetog i grubog meča bez golova. Trenutak osvajanja četvrte evropske titule u osam sezona za navijače Liverpula predstavljao je početak akcione drame, slične onima koje je snimao Volter Hil (videti pod: “Ratnici podzemlja”, “Južnjačka uteha”).
Dok se slavlje na gostujućoj tribini još nije stišalo, policija i redari poterali su navijače na ulicu. Kapije stadiona su zaključane, a veseli Englezi prepušteni su sebi i bandama huligana na motorima, kojih je te večeri u Rimu bilo na hiljade. Radili su noževi, kojima su Italijani sekli i ubadali Engleze, nezavisno od pola i uzrasta, a jedan trinaestogodišnjak umalo je iskasapljen – preko 200 kopči bilo mu je potrebno samo na licu.
Nisu samo rimski huligani krivi za krvavu noć – mnogi hotelijeri nisu puštali Engleze u zakupljene sobe, bilo iz osvete za poraz, ili zbog straha da će im objekat biti napadnut. Umesto pomoći, policija grada na Tibru pljačkala je i tukla Engleze, besna zbog pobede Liverpula. Vozači autobusa nisu prebacivali goste na aerodrom, pa je ambasada Ujedinjenog kraljevstva bila utočište za mnoge svoje državljane u tim teškim trenucima.
To je predstavljalo objavu rata engleskim navijačima, a njihova osveta bila je neizbežna. Za potrebe sukoba sa Italijanima sklopljeno je privremeno primirje među huliganskim grupama, pa je na Hejselu bilo huligana iz cele zemlje, od Njukasla do Londona, i od Birmingema do Lidsa. Nikome nije smetala činjenica da su odnosi između Rominih i Juventusovih navijača veoma loši. Dovoljno je bilo to što u Brisel dolaze Italijani.
Sećanje i perspektiva
Dvadeset godina posle Hejsela mnogo toga se promenilo u fudbalu. Današnji stadioni su tehnološki i bezbednosno vekovima ispred onih iz 80-ih, mračnog doba fudbala. Drugačiji sistem podele ulaznica i (još važnije) bezbednosne kamere učinili su da je danas na stadionima mnogo češći prizor porodice sa decom nego grupe nasilnih mladića prepunih hormona.
Žreb ovogodišnje Lige šampiona odlučio je da se u četvrtfinalu sastanu upravo Liverpul i Juventus. Englezi su prvi meč pretvorili u festival pomirenja i prijateljstva, ali je revanš protekao u potpuno drugačijem raspoloženju, pa su samo jake policijske snage sprečile eskalaciju nasilja. Juventusovi navijači očigledno nisu ni zaboravili, ni oprostili žrtve sa Hejsela.
Za prethodnih dvanaest godina, koliko je prošlo od povratka “Crvenih” u evro-kupove, Liverpul nije igao ni sa jednim italijanskim klubom do ovog proleća. Sada, u finalu ih čeka još jedan velikan sa Apenina – ekipa AC Milana. Ukoliko su pouke sa Hejsela naučene, navijači dva kluba mogu doprineti pretvaranju istanbulske utakmice u praznik fudbala. U suprotnom, grad na Bosforu može postati pozornica bitke najmanje četiri različite formacije (dodati turske navijače i policiju).
Povodom obeležavanja dvadeset godina hejselske tragedije belgijski režiser Lode Desmet naravio je dokumentarni film “Heysel ’85, Requiem for a Cup Final” (Rekvijem za finale kupa). Tokom deset meseci snimanja šest saradnika razgovaralo je sa 250 ljudi koji su prisustvovali tragičnoj utakmici, a priča traje 90 minuta. Film je premijerno prikazan na festivalu u Torontu pre mesec dana.
(
Tekst originalno objavljen u sportskom dnevnom listu "Ekipa", u proleće 2005. godine)
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 16
Pogledaj komentare