Fokus

Četvrtak, 26.04.2007.

12:49

Paralelni intervju: Đelić & Dinkić

Mlađan Dinkić, lider G 17 Plus i Božidar Đelić, kandidat DS-a za premijera, dvojica bivših ministara finansija i već „viđeni“ članovi novog ministarskog kabineta (pod uslovom da se stranke demokratskog bloka dogovore i do 14. maja formiraju novu vladu Srbije), tvrde da njihov lični odnos nikada nije bio prepreka za konstituisanje nove vlade.

Izvor: Milan Æulibrk Biljana Stepanoviæ

Default images

U paralelnom intervjuu za Bankar magazin, na pitanje da li je njihov lični odnos jedna od prepreka za formiranje vlade, Dinkić je kazao: „Ne. Biće mi profesionalno zadovoljstvo da u novoj vladi radim zajedno sa njim“. Na isto pitanje Đelić je odgovorio: „Već sam rekao da sam sve teške reči zaboravio u interesu države i očekujem veoma snažnu pozitivno sinergiju u našem delovanju. U ne tako davnoj prošlosti pokazali smo da nas dvojica to možemo da uradimo. Treba samo zaboraviti lične sujete“.

U odvojenim razgovorima, u razmaku manjem od 24 sata, Đelić i Dinkić u odgovorima na neka od pitanja Bankara nisu bili ni blizu tako „harmonični“. U pojedinim slučajevima, kao što su privatizacija javnih preduzeća i odnos prema guverneru NBS, odgovori su im bili skoro dijametralno suprotni.
Nikada se nije iskristalisala pozicija naših potencijalnih partnera, ne toliko G17 Plus, koji je bio više nego jasan u onome što želi, veæ DSS-a, koja se nije izjasnila ni o ciljevima i strukturi vlade, ni o personalnim rešenjima
Bankar: Šta je stvarna prepreka za formiranje vlade?

Božidar Đelić: Na to pitanje bih mogao da odgovorim samo kada bi postojao potpuni i iskreni dijalog, ali se nikada nije iskristalisala pozicija naših potencijalnih partnera, ne toliko G17 Plus, koji je bio više nego jasan u onome što želi, već DSS-a, koja se nije izjasnila ni o ciljevima i strukturi vlade, ni o personalnim rešenjima.

Nikakvu tajnu neću odati ako kažem da u važne elemente programa nove vlade spada i očuvanje stabilnosti odbrambenog sistema i predsednik Tadić je jasno stao iza načelnika Generalštaba, generala Ponoša. Drugo, jasno je da su neka ministarstva, a pre svih za kapitalne investicije, bila previše glomazna i mi smo u kampanji naznačili da želimo da se formira ministarstvo za informaciono društvo i telekomunikacije, jer je Srbija u tom domenu na začelju Evrope. DS želi da sprovede svoj program reforme javnih preduzeća, a tu prednjači energetika i za nas je to veoma važan resor.

G17 Plus, pak, zahteva sadašnje resore privrede, trgovine i turizma, ekonomskih odnosa sa inostranstvom, poljoprivrede, zdravlja i kulture. Ako se na to doda NBS to je praktično sedam resora, a do sada su imali četiri, a broj glasova koje su dobili na izborima je prepolovljen. O tim zahtevima treba dodatno pregovarati, jer moramo naći pravu meru.

Mlađan Dinkić: Odsustvo direktne komunikacije. Nepoverenje između DS i DSS se može otkloniti samo neprestanim razgovorima, a ne saopštenjima preko medija. Zato G17 Plus od samog početka insistira na direktnim trilateralnim razgovorima na nivou lidera stranaka, sve dok se ne postigne konačni dogovor. Osim toga, očito je da DS i DSS ne mogu da se dogovore o podeli tzv. ministarstava sile. Ipak, G 17 Plus će u preostale tri nedelje učiniti sve da Srbija dobije većinsku demokratsku vladu. Ovo je jedinstvena šansa da se treći put uzastopno nakon smene Miloševića izabere reformska, proevropska vlada, koja bi bila u prilici da do kraja svog mandata završi tranziciju i dovede Srbiju na sam prag EU. U prvih mesec i po dana pokušali smo da posredujemo između DS-a i DSS-a i ubrzamo pregovore. Kada smo videli da oni zapravo odbijaju da razgovaraju, što je za nas bilo neshvatljivo, pustili smo ih da pokušaju da se sami dogovore. Ni to očito nije dalo rezultat. Sada jedini izlaz vidimo u podizanju pregovora na najviši nivo i svakodnevnoj direktnoj komunikaciji, s obzirom da je do isteka roka za formiranje vlade preostalo svega desetak radnih dana. Ipak, verujem da moje kolege sve više shvataju svoju odgovornost i da ćemo na kraju ipak uspeti da se dogovorimo, po lošem srpskom običaju – u poslednji čas. U pokušaju da ubrzamo formiranje vlade, mi smo još pre dva meseca pristali i na zahtev DS-a da oni vode Ministarstvo finansija, ukoliko mi zauzvrat preuzmemo odgovornost za resor ekonomije, koji će činiti ministarstva privrede, ekonomskih odnosa sa inostranstvom i turizma. Za DSS je taj zahtev prihvatljiv, a ni Tadić u razgovorima od pre dva meseca nije imao ništa protiv toga. U većini zemlja, resor ekonomije pored navedenog objedinjuje i resor trgovine, a u mnogim zemljama čak i resor energetike. Nigde u svetu ne postoji posebno ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom i ono je izmišljeno 2001. kako bi se omogučilo da prva koaliciona vlada, sastavljena od čak 17 stranaka, može da rasporedi resore. G17 Plus se ne zalaže za povećanje broja ministarstava, već čak, ako je moguće, da se njihov broj smanji i izvrši racionalizacija. Osim resora ekonomije ili finansija, očekujemo da zadržimo i resore poljoprivrede i zdravstva. Ukoliko bi, pak DS i DSS insistirali da se poveća broj ministarstava, onda bi G17 Plus tražio i resor kulture, imajući u vidu da nam prema izbornom rezultatu pripada 15% mesta u budućoj koaliciji.
Sadašnji guverner je izabran legalno i ne smemo dozvoliti da se svaki put, kada se menja ustav ili zakon o NBS, menja i guverner
Bankar: Da li i mesto guvernera NBS treba da bude predmet političke trgovine?

M. Dinkić: Ne i to je za G17 Plus tačka ispod koje nećemo ići u pregovorima oko nove vlade. Ako neko bude insistirao na promeni ili reizboru guvernera, sasvim svejedno, mi nećemo ući u takvu vladu, niti je manjinski podržati. Što se tiče odredbe Ustavnog zakona, koja predviđa tu proceduru, ona može da se promeni. Uostalom, zbog nje poslanici G17 Plus nisu ni glasali za Ustavni zakon. Srbija poslednjih 5-6 godina nije imala sreće sa poštovanjem nezavisnosti Centralne banke, počev od moje smene, koja je bila politički motivisana, a ni izbor Kori Udovički zbog nedostatka kvoruma nije bio legalan, pa je naknadno poništen.

No, sadašnji guverner je izabran legalno i ne smemo dozvoliti da se svaki put, kada se menja ustav ili zakon o NBS, menja i guverner. Guvernera treba menjati samo ako ne ostvaruje osnovne ciljeve monetarne politike koji su utvrđeni zakonom. Ako se stranci G17 Plus ne omogući da preuzme odgovornost za resore ekonomije, poljoprivrede i zdravstva, G17 Plus će podržati manjinsku vladu DS-a i DSS-a. Ali, ako se bude išlo i na izbor novog guvernera, uopšte nećemo dozvoliti da se takva vlada formira. Za nas je to sistemsko pitanje koje je važnije od toga da li će G17 Plus biti u vladi ili ne.       

B.Đelić: To se ne bi dešavalo da Kori Udovički nije politički i nelegalno smenjena pre tri godine. Paradoksalno da se za depolitizaciju zalaže baš onaj ko je bio najviše politički angažovani guverner NBS u njenoj istoriji. Ovo oko NBS ni na koji način nije ocena rada guvernera, niti najava bilo kakvog zaokreta u vođenju monetarne politike. Postavljeno pitanje je pokušaj zamene teza, jer predlog ustavnog zakona koji vodi ka novom izboru guvernera je jednoglasno izglasan na vladi koju su sačinjavali DSS, NS i G17plus. Niti je DS bila u toj vladi niti je bila uključena u izradu ustavnog zakona. Bilo bi interesantno da li bi G17 Plus sada insistirao na istim principima da je Kori Udovički ostala na mestu guvernera.
Da bi se saèuvao poslovni kredibilitet Srbije, neke zapoèete procese treba dovršiti, što važi i za prvu tranšu privatizacije NIS-a
Bankar: Šta će biti sa ključnim javnim preduzećima, NIS-om, EPS-om, JAT-om...

B. Đelić: Niko nije zaštićena vrsta, sva moraju da povećaju produktivnost, neka kao Rafinerija Pančevo da obezbede i kapitalne investicije, a Srbiji su potrebni i novi kapaciteti za proizvodnju struje. Da bi se sačuvao poslovni kredibilitet Srbije, neke započete procese treba dovršiti, što važi i za prvu tranšu privatizacije NIS-a. U Telekomu država može da proda deo kapitala, ali ne obavezno strateškom partneru, već može i finansijskom kroz IPO. Kod EPS-a se mora odvojiti proizvodnja od distribucije, a posle delimično može da se privatizuje. Trebalo bi pokušati da se privatizuje i JAT, jer poslednje studije IFC-a pokazuju da postoji određena doza interesovanja.

U javnim preduzećima ima nepotizma, korupcije, javašluka, politizacije kadrova i „ugrađivanja“, ona po produktivnosti i korporativnom upravljanju nisu na prihvatljivom nivou, ali to nije razlog da ih smesta i u potpunosti prodamo. Danas na tržištu kapitala MOL vredi 13 milijardi, OMV 25 milijardi. Kada je pre 10 godina krenula u opreznu i postepenu privatizaciju MOL-a, Mađarska nije bila bogatija od današnje Srbije, pa se postavlja pitanje ko će imati korist od toga što će u narednom periodu rasti vrednost NIS-a sa 2-3 na 10-15 milijardi dolara. Ja predlažem da najveći dobitnici budu naši građani. Što se tiče EPS-a, treba znati da je češki ČEZ, u kojem 65 odsto kapitala kontroliše njihovo Ministarstvo finansija, najpre po dobronamernim savetima sa zapada podeljen, a posle se reintegrisao. Uz to, bez obzira što je u EU, Češka je prekršila tender za privatizaciju nekih rudnika da bi ČEZ-u obezbedila dovoljnu inputa za proizvodnju. ČEZ danas na berzi vredi 26 milijardi dolara, neuporedivo više nego pre 10-15 godina. Nije isto većinski privatizovati javna preduzeća na sadašnjem nivou razvoja Srbije sa 3.500 dolara po glavi stanovnika ili to uraditi postepeno, u roku od 5 do 10 godina. To nije samo pitanje para, iako je i to veoma bitno, naročito ako se ima u vidu i serija dividendi, koja se u tom periodu može iskoristiti. Na nama je i da pokušamo da napravimo regionalnog lidera bar u nekom strateškom sektoru, kao što su telekomunikacije i energetika, svejedno da li se radi o struji, nafti ili gasu. To ne znači da ništa ne treba da se radi. Naprotiv. Konačno, OMV, MOL i ČEZ su bili kičma razvoja finansijskih tržišta u matičnim zemljama. Samo akcije takvih kompanija mogu stabilizovati tržište kapitala i otvoriti prostor da i druga preduzeća na taj način nađu izvor finansiranja. Danas investitori u Srbiji nemaju u šta da ulažu osim u nekretnine i dosta riskantne akcije. Deo odgovora može da bude inicijalna ponuda (IPO) 10-20 odsto akcija velikih javnih preduzeća. Na taj način može da se obezbedi novac i za njihovu modernizaciju, a akcionari će pritiskati menadžment da povećava profit i ukine korupciju kao i političko mešetarenje.
Ako NIS treba da ostane nacionalna kompanija po cenu da gorivo kod nas bude skuplje za 50 centi, ja nisam za to...
M. Dinkić: NIS treba privatizovati tako što će se odmah strateškom partneru prodati 60, a ne 25 odsto državnog kapitala. U tom slučaju konkurencija će biti daleko veća i postići će se bolja cena, a ugovorom bi trebalo obavezati kupca da posle preuzimanja većinskog vlasništva poveća kapital NIS-a za makar 20 odsto.

Oko 7-8 odsto kapitala trebalo bi besplatno podeliti radnicima i penzionerima NIS-a, a 15 odsto svim punoletnim građanima koji do sada nisu učestvovali u besplatnoj podeli akcija. G17 Plus će predložiti da se 50% privatizacionog prihoda usmeri u ekološke projekte na teritoriji Vojvodine, pre svega Pančeva, a 20% u Fond restitucije, jer je ovo izvrsna prilika da se taj fond bitnije uveća, što bi omogućilo pristojnu isplatu u gotovini bivšim vlasnicima nakon predstojećeg usvajanja Zakona o denacionalizaciji. Privatizacija NISa u dva koraka, na čemu neki insistiraju, nije se pokazala najbolje u Hrvatskoj, iako je i to bolja opcija nego da nema nikakve privatizacije.

Zato moram da priznam da sam bio neprijatno iznenađen najnovijim predlozima DS-a, pre svega Božidara Đelića i Slobodana Milosavljevića, da bi NIS trebalo da ostane državna firma, jer je to u suprotnosti sa stavovima većine ozbiljnih srpskih ekonomista, kao i sa stavovima MMF-a. To je očigledan uticaj francuskog etatizma na nove ekonomske stavove DS-a, sa kojima se G17 Plus apsolutno ne slaže. Što se tiče ostalih javnih preduzeća, država mora da odluči šta želi da privatizuje, a šta ne, a da nakon toga objavi jasan plan potencijlnim investitorima. Pri tome je loše da jedna vlada napravi strategiju privatizacije nekog javnog preduzeća, npr. NIS-a, a da druga vlada napravi potpuni zaokret, jer je to politika „stani-kreni“ koja umanjuje ozbiljnost države koja je sprovodi, a neizvesnost je nešto najgore za investitore. Tržištu se moraju konstantno slati jasni signali o ekonomskoj politici koja se vodi u jednoj ozbiljnoj državi.

Smatram da je realno da se tokom mandata nove vlade obavi privatizacija NISa, da se upravljanje JAT-om prepusti strateškom partneru, bilo kroz klasičnu privatizaciju, bilo kroz ugovoro o upravljanju, a mislim da EPS u naredne četiri godine ne bi trebalo privatizovati. Pri tome su želje jedno, a realnost sasvim drugo. Sećam se da sam kao guverner želeo da u nacionalnom vlasništvu ostanu i Komercijalna i Vojvođanska banka, ali me je praksa naterala da promenim mišljenje i Vojvođanska banka je nakon međunarodnog tendera prepušteno strateškom partneru, jer bi bez toga ona polako ali sigurno propala, jer je prethodnih godina počela da gubi korak na tržištu. Sa javnim preduzećima situacija je ista. Sve dok se njime efikasno upravlja i dok stvaraju profit i plaćaju odgovarajuće dividende budžetu, nisam pobornik njihove privatizacije.

Telekom je takav primer i smatram da za vreme mandata nove vlade ne treba ni razmišljati o njegovoj privatizaciji, pri čemu treba pustiti konkurenciju, koja će naterati Telekom da permanentno poboljšava svoje usluge. Smatram, takođe, da ne bi trebalo privatizovati ni Aerodrom, a za železnicu, na žalost, čak i kada bi hteli, ne bi mogli da nađemo kupca.

Ako neko javno preduzeće počne da gubi korak na tržištu, pogorša kvalitet usluga i svoju neefikasnost pokuša da nadomešta permanentnim dizanjem cena, onda u hodu treba menjati strategiju i ubrzano ga privatizovati. EPS je 2006. prvi put iskazao profit, a uveren sam da može da pruža daleko kvalitetnije usluge građanima i da tamo ima puno nepotrebnog rasipanja resursa, ali sve to prevashodno zavisi od kvaliteta menadžmenta. Ispada da NIS mora da ide u privatizaciju zato što je u prethodnih 15 godina menadžment loše radio. NIS-u su sada potrebne ogromne investicije, koje sam ne može da obezbedi, a nisam siguran da je kreditno sposoban da se toliko zaduži i reši sve ekološke probleme koje zastarela tehnologija proizvodi, da popravi kvalitet goriva i investira u modernizaciju rafinerija i pumpi. Ako NIS treba da ostane nacionalna kompanija po cenu da gorivo kod nas bude skuplje za 50 centi, ja nisam za to.

Protiv sam privida nacionalnog ponosa koji plaćaju građani iz svojih privatnih džepova. Slično je sa JAT-om, koji je suočen sa ogromnom konkurencijom i pri tome nema novca za nabavku novih aviona, a država ima preča posla nego da kupuje avione. Odluke o privatizaciji javnih preduzeća su svuda u svetu proizvod kombinacije političkih i ekonomskih odluka. Svaka zemlja nastoji da ih što duže zadrži u nacionalnom vlasništvu, iako se pre ili kasnije pokaže da je privatno vlasništvo efikasnije od državnog. Tako je u Japanu tek pre dve godine privatizovana pošta, ali u mnogim razvijenim zemljama sva javna preduzeća još uvek nisu privatizovana. Zato pitanje privatizacije javnih preduzeća u Srbiji treba posmatrati i rešavati slučaja po slučaj.
Odlazeæa vlada pred izbore pokušala da kupi glasove „NIP demokratijom“
Bankar: Uz apel da se vlada što pre formira, v.d. ministar finansija Milan Parivodić tvrdi da u suprotnom javnim finansijama već u junu preti kolaps?

M. Dinkić: On ne zna šta govori. Međutim, Parivodić nije ekonomista, pa nije fer da ga preterano kritikujem. Pretpostavljam da nije mislio na likvidnost budžeta, jer su devizne rezerve budžeta čak 1,1 milijardu evra.

S druge strane, tekući prihodi budžeta su jako dobri, tako da budžet u narednih 15 meseci nikako ne može biti u kolapsu, ma ko njime upravljao, jer je sistem naplate prihoda koji smo mi prethodno postavili veoma dobro uhodan, a rezerve koje smo ostavili su tolike da se ne mogu za kratko vreme potrošiti. Verujem da je mislio na ograničenja koja mu nameće privremeno finansiranje, a na činjenicu da uskoro za isplatu pristiže ovogodišnja rata stare devizne štednje.

Očito da on misli da ne postoji prostor da se ti rashodi izmire na zakonit način, u skladu sa Uredbom o privremenom finansiranju. Parivodić se očito nije potrudio da savlada budžetsko knjigovodstvo, pa bezrazložno unosi paniku u javnost. On ne zna da se servisiranje glavnice javnog duga ne tretira kao tekući rashod budžeta.

Naime, otplata stare štednje i glavnice spoljnog duga spadaju u rashode koji se evidentiraju „ispod crte“, tako da neće biti nikakvih problema sa njihovim izvršenjem. Budžet je superlikvidan. Ali, Parivodić bi morao da zna da se u tekuće troškove budžeta moraju uključiti izdaci za NIP, što već dva puta nije urađeno Uredbom o privremenom finansiranju.

B. Đelić: On je nepoznatim pravnim principom krajnje nužde pokušao da opravda protivustavno i nezakonito produženje Uredbe o privremenom finansiranju, kojom je okvir potrošnje probijen za 38,5 milijardi dinara. Jedan od razloga za to je što je odlazeća vlada pred izbore pokušala da kupi glasove „NIP demokratijom“, a posledica je da su dugovi JP Putevi Srbije porasli za 260 miliona evra, što je masa plata u državnoj upravi, kako je to konstatovao i MMF, povećana za 30 odsto i to uz inflaciju od oko šest odsto.

Da bi tehnička vlada prikazala suficit u budžetu namerno je iz njega isključila NIP, a kada se i ti troškovi uključe u 2006. godini je ostvaren deficit od 1,5 odsto BDP-a. Pri tome tu nema „naše“ i „njihove“ metodologije. Pa, mogu se prodati najviše dve-tri licence za mobilnu telefoniju i zato se to ne može knjižiti kao redovni neporeski prihod.
Najveæi problem u ovom trenutku je potpuna dezorijentacija kreatora javnih finansija
Bankar: Kakvo je stvarno stanje javnih finansija u Srbiji?

B. Đelić: Moj naslednik je upotrebio sve moguće računovodstvene čarke da prikrije podbačaj redovnih poreskih prihoda, naročito PDV-a i carina za 6,5 odsto, dok su redovni izdaci značajno povećani, neke isplate kasne, a pojedini izdaci za subvencije - za stambene kredite ili poljoprivredu - se skrivaju i prikazuju kao pozajmice.

Paradoks je što oni koji su probleme napravili ili negiraju da su cifre loše, ili to priznaju, ali se prave kao da ih oni nisu napravili. Posebno brine što je sav deficit napravljen u poslednjem kvartalu, što ukazuje na ubrzano pogoršanje stanja u javnim finansijama, a predloženim budžetom, koji je tehnička vlada dostavila parlamentu, predviđen je deficit od 2,8 odsto BDP-a.

Zato je Parivodić u pravu kad kaže da su javne finansije na neodrživoj putanji, ali je to isto kao da piroman izigrava vatrogasca. Zna se ko je bio u vladi i odlučivao o finansijama i oni snose punu odgovornost, a Srbiji je neophodno da se javne finansije vrate u održivi okvir.

M. Dinkić: Budžet je veoma likvidan i na strani prihoda nema ama baš nikakvih problema. Poreski prihodi su u prvom kvartalu bili iznad očekivanja i za 20 odsto su veći nego u istom periodu 2006. Rashodi su, pak, bili 125 milijardi, za 5 milijardi manje od maksimuma. Taj nivo nije problematičan, iako se na nekim stavkama moglo još uštedeti.

Sve u svemu, izvršenje budžeta je u praksi bilo veoma restriktivno, nasuprot planu, koji je bio veoma ekspanzivan. I za drugi kvartal je plan nedopustivo ekspanzivan, jer tehnička vlada je predvidela da će potrošiti čak 14 milijardi dinara više nego u prvom. Ako se to desi Vlada će po drugi put prekršiti zakon o budžetskom sistemu, jer bi potrošili više para nego što to dozvoljava Uredba, koja je takođe nelegalna. Verovatno neki misle, da ako su već jednom prekršili zakon, to mogu i drugi put bez ikakvih konsekvenci.

Najveći problem u ovom trenutku je potpuna dezorijentacija kreatora javnih finansija, jer planovi koji se javno iznose očito nemaju puno veze sa onim što se stvarno dešava. Na ovaj način, niko ne zna šta ga stvarno čeka, a ta neizvesnost je najgora. Naravno, glavni krivac za takvo stanje je onaj ko je i odgovoran za javne finansije, a to su tehnička vlada plus koordinator Ministarstva finansija.
Vreme je da se ugledamo na Slovaèku, koja je pre šest godina bila u sliènoj situaciji
Bankar: Šta mora da uradi budući ministar finansija?

M. Dinkić: Pre svega da napravi realan budžet za drugu polovinu godine, jer je jasno da on neće biti donet pre juna. Treba videti kolike su subvencije planirane, jer one ne bi smele da rastu, već naprotiv, da se smanje, kako bi se društvene firme naterale da ubrzaju privatizaciju ili stečaj.

U kapitalnom delu budžeta treba videti kakva će biti struktura investicija NIP-a. Kao njegov kreator založiću se za reviziju obima i strukture NIPa, jer je praksa pokazala da je realna mogućnost efikasnog trošenja manja od prvobitnih očekivanja. Uz to, kapitalne projekte vezane za Vojsku, MUP, Poresku upravu, pravosuđe i poljoprivredu treba formalno izbaciti iz NIP-a i uključiti ih u tekuće kapitalne rashode resornih ministarstava.

U NIP-u treba da ostanu nacionalni i regionalni infrastrukturni projekti, kao i oni koji su vezani za zdravstvo, obrazovanje, nauku, ekologiju, kulturu i sport.

B. Đelić: Prvo, da javne finansije ne služe za lični marketing, da se u njih uključe svi troškovi, naravno i tzv. NIP, da se prikažu realne cifre, pokažu velike docnje i kvazi-fiskalni deficiti koji su se akumulirali.

Čak je i postizborna aprilska odluka o poskupljenju struje ostavljena u amanet budućoj vladi. Odlazeća vlada je mogla da pokaže bar minimum hrabrosti, kada je već „hrabra“ da potpisuje koncesije i prodaje RTB Bor, kao i Putnik mimo tendera. Ako treba zapamtiti samo jednu činjenicu, to je da je Srbiji godišnje potrebno 3-4 milijarde dolara direktnih investicija, po mogućnosti greenfield, ako želimo da zadržimo stopu rasta BDP-a od 5-7 odsto i održimo dostignutu kupovnu moć.

Zato je vreme da se ugledamo na Slovačku, koja je pre šest godina bila u sličnoj situaciji. Oni su smogli snagu da krenu žestoko u privlačenje investicija. To bi trebalo da bude isključivi zadatak potpredsednika ili jednog ministra u novoj vladi Srbije.
U 2006. godini su subvencije privredi bile samo 4,1 milijardi dinara, a za ovu godinu je realno da budu oko 3,3 milijarde i da se potpuno ukinu od sredine 2008.
Bankar: Hoće li nova vlada imati snage da ukine subvencije iz budžeta?

B. Đelić: Tu je najvažnije, ali i najteže, razlučiti firme za koje nema spasa od preduzeća kojima se može pomoći. Pojedinim firmama može se obezbediti novi start ako se otarase nagomilanih finansijskih obaveza, pa i nenormalnih kamata iz devedestih.

Naravno ne sme se podleći staroj floskuli da bi još samo malo novca za obrtna sredstva rešilo sve, a onda se sve svede na to da se pare potroše za isplatu zarada i onda sve krene ispočetka. No, nije ovo više 1997. nego 2007. i sada ima mnogo manje takvih slučajeva, ali su i najteži i za njih država mora da ima konkretne programe.

Aktivna uloga države ne znači da ona pretenduje da je bolja menadžer od privatnog vlasnika. Što se tiče privatizacije, taj proces neće moći da se okonča do kraja 2007. i taj rok bi trebalo pomeriti za godinu dana. Bolje promeniti zakon nego još jednom probiti rok, što je naša loša navika.

M. Dinkić: U 2006. su subvencije privredi bile samo 4,1 milijardi dinara, a za 2007. je realno da budu oko 3,3 milijarde i da se potpuno ukinu od sredine 2008. S obzirom da vlada nije formirana, smatram da je prva polovina ove godine izgubljena i da bi rok za okončanje privatizacije društvenog kapitala trebalo pomeriti do sredine 2008. godine.

Treba napraviti plan da se u narednih godinu dana taj proces okonča i da se u međuvremenu pokrenu stečajevi u firmama za koje nema zainteresovanih kupaca. U prvih godinu dana rada nove vlade ne očekujem bitne promene u monetarnoj i fiskalnoj politici, mislim da će one ostati manje-više slične kao i lane, ali će se zato ubrzati proces privatizacije, stečajeva, a biće i znatno više grinfild investicija.

Ceo tekst ovog paralelnog intervjua biće objavljen 30. aprila u magazinu Bankar

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

Komentari 7

Pogledaj komentare

7 Komentari

Možda vas zanima

Svet

I Ford puca

Ford Motor Co. saopštio je da će otpustiti oko 3.000 radnika u Nemačkoj i 800 u Ujedinjenom Kraljevstvu do kraja 2027. godine.

15:02

20.11.2024.

1 d

Podeli: