Pesmom do srca birača

Beogradska „Arena”, na početku ove predizborne kampanje, „zapevala” je složno s Gordanom Lazarević čuveni „Vidovdan”. Koji dan kasnije, hiljade glasova, na istom mestu, pridružilo se Mikiju Jevremoviću dok je pevao „Sagapo”. Era Ojdanić uveseljava radikale. Biće još mnogo „lakih nota” u halama i na trgovima, a hoće li „Vidovdan” dodati koji glas više koaliciji DSS – NS, odnosno Miki SPS-u, znaće se 11. maja. Analitičari kažu da popularni pevači svojim nastupima na predizbornim skupovima mogu da utiču na neopredeljene birače, odnosno da „u svakom slučaju, ne može da škodi”.

Pevanje i igranje uz estradne zvezde više nije nikakva novost u izbornim kampanjama poslednjih godina, a „birali smo se”, takoreći, svake godine. Mala iznenađenja mogu da nam prirede sami umetnici, kad „promene binu”, ali ni to nije neko bog zna kakvo čudo – kad mogu političari da menjaju stavove i koalicione partnere, što ne bi umetnici „bine”.

Početkom devedesetih, na primer, na prvim višestranačkim izborima, bilo je muzičara i drugih umetnika na izbornim listama, ali biračima su se, uglavnom, obraćali političari. Pevanje nije bilo u modi. Prvu veliku, spektakularnu kampanju, s popularnim pevačima u glavnoj ulozi, napravio je Željko Ražnatović Arkan na parlamentarnim izborima 1993. godine. Bio je to šou koji je punio sportske hale širom Srbije. Kako i ne bi kad je narod, besplatno, mogao da sluša Cecu, Džeja, Olivera Mandića... Beše to vreme kad nije bilo srećnijeg čoveka od onog kome je, u trenutku kad je dobije, plata vredela cele tri marke. I samo u tom trenutku. Dakle, kartu za neki koncert mogao je samo da sanja. Ipak, Ražnatovićevoj tek osnovanoj Stranci srpskog jedinstva nisu pomogli ni Ceca, ni Džej da pređe cenzus. U prethodnom skupštinskom sazivu, Ražnatović je, inače, bez pomoći Cece i Džeja, imao pet poslanika.

Cvijetin Milivojević, direktor marketinške agencije „Pragma”, kaže da estradne ličnosti svojom podrškom mogu, verovatno, da utiču na neopredeljene birače ili na one koji „laviraju na tankoj žici između dve opcije, da odluče kome će dati svoj glas”. To što Arkan nije privukao birače, uprkos velikoj popularnosti pevača koji su nastupali na njegovim predizbornim skupovima, Milivojević objašnjava time što je „SSJ bila apsolutno veštački napravljena stranka, kojoj ni Ceca, ni Džej nisu mogli pomoći, a verujem da su i ljudi koji su je vodili bili realistični u svojim očekivanjima”. Prema Milivojevićevim rečima, priča o estradnim ličnostima i političkim kampanjama mogla bi se tretirati kao „brak iz računa” – „stranke računaju da će im popularne ličnosti doneti koji glas više, a umetnici, pak, računaju na nešto što bi se moglo nazvati politička probojnost, odnosno misle da će im se ta podrška vratiti ili kroz neki posao koji će im biti plaćen ili učešćem u nekoj akciji koja bi im obezbedila veće prisustvo u medijima...” Milivojević ističe da ima i estradnih umetnika kojima je, prosto, bliska neka politička opcija, pa žele da pomognu da ona ostvari što bolji rezultat na izborima.

U svim prethodnim kampanjama, analitičari su se bavili učešćem pevača u kampanjama, ali uvek su isticali da se ne može tačno utvrdi koliko i da li uopšte oni utiču na birače. I Milivojević kaže nešto slično: „To nisu preovlađujući utisci, ali kod neopredeljenog birača može biti jedan od kriterijuma koji će prevagnuti. Na primer, prosečan birač u Srbiji veoma teško uočava u čemu je razlika između Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, jer obojica kažu da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, ili ’i Srbija i Evropa’... Ali, ako se na mitingu kod Vojislava Koštunice pojavi frontmen grupe ’Riblja čorba’ Bora Đorđević, a kod Borisa Tadića, kako sam primetio, Bora Dugić, to može uticati na poklonike njihove muzike da se priklone opciji koju oni promovišu.”

Nije Arkanov „raspevani karavan” bio jedini, pojavljivali su se muzičari i na skupovima drugih stranka ili predsedničkih kandidata. Tako je, na primer, svaka izborna konvencija predsedničkog kandidata Jelisavete Karađorđević 2004. godine završavana pesmom grupe „Legende”, dok je Borislava Pelevića, kandidata Stranke srpskog jedinstva, pesmom podržavalo „pola estrade” – Ceca Ražnatović, Dušan Prelević, Oliver Mandić, Ana Bekuta, Mira Škorić, Ceca Slavković.... Na tim izborima, Maja Nikolić je podržavala Ivicu Dačića, a uz socijaliste su tada bili Miki Jevremović i njegova kćerka Jelena Jevremović...

Malo je, međutim, pevača koji ostaju verni svojim „političkim ljubavima”, kao Miki, ili Bora Čorba, koji od prvog dana čvrsto stoji uz Vojislava Koštunicu. Bora je podržao, na poslednjim predsedničkim izborima, Velimira Ilića, lidera Nove Srbije, ali podržao ga je i Koštuničin DSS. Svetlana Ražnatović, koja je na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, pesmom, ali i rečima podržala koaliciju DSS – NS, na potonjim predsedničkim izborima otkazala je Iliću „ljubav” u poslednjem času i to nije komentarisala. Ilić je, međutim, rekao kako je mislio da su prijatelji i kako to nije korektno, „više s njom ne pričam”.

Na „Cecino mesto” uskočio je Aca Lukas. U predsedničkoj kampanji Bogoljuba Karića sve se orilo od pesme Merime Njegomir, pa Cvete Majtanović (pobednice šou programa „Idol”, emitovanog na BK televiziji), pevala je i njegova supruga Milanka... Karić je u međuvremenu dospeo na Interpolovu poternicu, gde su ga „smestile” naše vlasti.

Pre četiri godine, Zorana Pavić vodila je predizborne konvencije Liberala Srbije, koje je predvodio Dušan Mihajlović, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Bila je, zajedno sa Zafirom Hadžimanovim, i na poslaničkoj listi. Na sledećim izborima nije bilo nijednog od njih na listi liberala, a Hadžimanov je, ove godine, podržao Borisa Tadića na predsedničkim izborima. Uz Tadića su bili i Đorđe Balašević i Miroslav Ilić...

Tomislava Nikolića, kandidata SRS-a za predsednika Srbije, u kampanji je početkom ove godine podržala Marija Šerifović, pobednica „Evrovizije”...

Jedan od onih koji nisu menjali „bine”, pored Mikija Jevremovića i Bore Čorbe, jeste Momčilo Bajagić Bajaga – on je uvek bio uz Demokratsku stranku. Stranački karavani putuju i ovih dana Srbijom, pesme ne nedostaje, a kome će, na kraju, zasvirati trubači, jer bez njih, takav je ovde red, nema slavlja, videćemo 11. maja uveče.