TREĆI DAN

Mora se ostati "u ulozi", jer prava publika je veoma osetljiva na bilo kakve improvizacije, a ona druga dolazi "samo" zbog toga. Ili neko misli da sem kemp doživljaja promotera smrti još nešto ovde treba da nas zanima. Pet momaka u crnom, dve gitare, bas i bubnjevi; klavijature, bek vokali i semplovi idu sa matrice. Pesme su u tipičnom "torch" fazonu, dok je poruka, mahom, "death is everywhere, let's have good fun!". Death Stars su večeras pokazali da će još neko vreme biti samo još jedni od "mnogih". Ali, kada nam na kraju visoki, oznojeni i istetovirani pevač poruči- "I'll see you all in my hotel room!", naše simpatije moraju biti na njegovoj strani. Šaliti se na sopstveni račun obično ukazuje na potencijal za velike stvari...

Kako se približavao nastup Billy Idola, "goth momenat" i idolatrija spram "onostranog" bila je u sve većem opadanju, a pravo lice (hard)-roka počelo je da proviruje svoju, našoj sredini, uvek dopadljivu glavicu. I tu HIM imaju jednu naročito lepu.

Zanemarivati značaj frontmena Ville Valloa u nastupu HIM smisleno je koliko i ubeđivati sebe da bi Duran Duran prošli isto da se nisu pojavljivali u svojim spotovima. Zato je možda najbolje "obračunati" se sa njim prvo. On je "preleeeep" i dvadesetak hiljada okupljenih devojčica i njihovih "zlovoljnih" momaka to ne dovodi u pitanje. Večeras on ima pubertetske brkove i trademark vunenu kapu, crni sako i starke, puši cigaretu za cigaretom i ne podleže previše nežnim pritiscima iz publike.

HIM na sceni imaju tri ogromna lustera, koja vise tačno iznad njih, i na kojima simbolično gore sveće. Ispod levog od njih sedi njihov 200 kg težak bubnjar i to za tri bas bubnja, na kojima stoji po jedno slovo iz imena benda. Toliko o pretencioznosti.

HIM uživo. Tokom izvođenja Join Me In Death prizor ispred mene pokazuje na hiljade podignutih mobilnih telefona, digitalnih aparata i kamera koji svetlucaju u mraku željni da zabeleže svoje parče "njegove visosti". Taj prizor je indikativan za vrstu publike i vrstu koncerta koji se ovde (d)očekuje. Među svima njima, nalazi se i jedan vlasnik 062... telefona koji svojoj dragani preko video bima poručuje- "Ako neko uspje da ispiše tvoje ime kockom leda na suncu, on te voli više od mene." Kako se opirati srcu, pitam se?

Right Here In My Arms bila je prva pesma koja je predstavila bend u pravom svetlu, sa svim akterima na mestu. Neil Diamondova Solitary Man uživo je ista blamaža kao i na albumu, a samo u jednom trenutku izvođenja iste mi se učinilo da je pesma mogla da posluži za opasan death disco cover, stilski sličan ranim radovima Pulp. Ali, i HIM igraju ulogu.

Join Me In Death, koja je većinu roditelja naterala da večeras budu ovde sa svojim mališankama izaziva audio-vatromet ovacija. HIM su nesporan trijumf za većinu okupljenih. Malo manje godina i malo manje cinizma i vas lako uvodi u tu grupu.

Sat i po svirke su, ipak, previše za njih. Ceo bend je toliko prosečan i neinventivan da bi održao tenziju tokom celog nastupa, a bezličnost njihovih novih pesama ne pada samo meni teško. Pre Killing Loneliness sledi poučna priča o Villeovom prijatelju džankiju koji se gudrom lečio od usamljenosti i na kraju izgubio sve. Svetlo na kraju tunela za neke, a?

Obrada Wicked Game je ponižavajuća igra sa našim živcima. A u toku izvođenja Your Sweet 666 skrenuta mi je pažnja na pun mesec tik iznad gornjeg rama scene. Pomisao da će nekoliko hiljada srca pamtiti ovaj trenutak celog života ispunjava moje umorne oči suzicama. A baš tog trenutka počinje Funeral Of The Hearts.

BILLY IDOL se pred nama pojavljuje u svom tradicionalnom izdanju napaljenog gorile (opis uz sve simpatije!). Kasne četrdesete mu odlično stoje, a Billy bi se u fotošopu dao izdeljati od jednog Simon Le Bona i Jeremy Ironsa. Na tvrđavi nikada više publike. Ni jedna večerašnja žurka očigledno nije imala alternativu.

Zajedno na sceni sa Billyjem je i legendarni "Steve fuckin Stevens" (kako ga je sam Billy najavio) i rok striptiz mogao je da počne. O stepenu perverznosti večerašnjeg nastupa najbolje govori činjenica da klavijaturista stoji između dve oborene klavijature, koje, praktično, stoje paralelno sa njegovim nogama! Prizor vredan dolaska.

Produžena verzija Flash For Fantasy, filovana Steveovim solažama zgodna je ilustracija kompromisa koji je Billy na trenutke pravio sa svojim godinama. Rok je povremeno bivao glasniji "u pozi" i u detaljima, a više prostora dato je hedonizmu koji je i dalje najvitalniji deo Billyjevog života. Sa tela prvo odlazi sako, pa majca na bretele, a jedno vreme čuvena bela košulja ponovo je sa nama tokom akustične Sweet Sixteen (u svom možda i ne baš najsrčanijem izvođenju). Billy jurca scenom, skače, penje se na monitore, zauzima (seks) poze po kojima ga znamo i pamtimo. White Wedding je otvorena Steveovim gitarskim praskom, a To Be A Lover je brža nego ikada (Viagra čini čuda...).

Eyes Without a Face u svom sunčanom, laidback izdanju lišena je trunke prvobitne sumračnosti i apsolutni je trijumf večeri, uz pošaličnu verziju klasika In The Summertime, koja je pokazala da Billy sjajno vlada i žanrovima van uobičajenih interpretacija roka.

Nakon toga sledi pauza koju Steve ispunjava svojim onanisanjem na gitari, a u duhu ranih radova Carlosa "Satane". Sledi L.A. Woman koja me podseća na ranojutarnje sate patnje u KST-u, kada smo bili prepušteni na milost i nemilost DJ-u samo zato što smo zakasnili na autobus u 2 i 10. Ali, ne i večeras. Laku noć, Billy, and have safe sex!