ŽIVOT JE ČUDO I MALO KEMPA!

Pred nas prvo izlaze CHICKS ON SPEED, doterane kao „lepša“ polovina Let 3, u diy kostima koji izgledaju kao urnebesne trudničke haljine. Sva njihova oprema uključuje samo jedan jedini leptop sa koga ide kompletna matrica. U načelu, COS bi se mogle opisati kao bend koji je „skoro kao Beastie Boys, i skoro kao Ladytron“, preko odlično produciranih elektro-pop matrica sa kič primesama euro-popa, devojke mahom repuju/ skandiraju svoje poruke, skačući po sceni i improvizujući svoj koreografski nastup na idejama džez baleta, ili nečega što iz daleka dovoljno deluje tako. Zvuk je kristalno jasan, i trio, poznat po svojim notorno-amaterskim nastupima, večeras je zapanjujuće kompaktan, i... trezan. Poput Peaches, njih tri emituju energiju koja je u isto vreme i simulacija i erupcija seksa. Lagane političke poruke samo su zgodno sredstvo da se dosegne orgazam. Fashion Rules deluje poznato publici, dok We Don’t Play Guitars u duhu samoparodirajuće estetike pomenutih Beastie Boys uključuje i plejbek svirku na dečijim električnim gitarama. Kao zagrevanje za veče koje tek obećava premijeru najelegantnijeg hedonizma na planeti ovo je više nego dovoljno.

PET SHOP BOYS, u odnosu na prošlogodišnju turneju ne sviraju greatest hits set, već je nastup mahom baziran na pesmama sa novog albuma (njih 5, ako sam dobro izbrojao), dok ostatak materijala predstavlja prilično bizarnu šetnju njihovom diskografijom. Ono što je daleko značajnije, možda i za samu istoriju festivala, je da PSB, po prvi put, na glavnu scenu Exita donose šou- muziku + igrače, scenografiju, projekcije, rekvizite, zabavu, ludilo, proslavu svih mana modernog života!

Centralni deo scenografije predstavljaju četiri velike šuplje kutije, prekrivene belim platnom, unutar kojih se može kretati, na koje se mogu projektovati slike i koje imaju razne proreze koje će u zavistnosti od „tačke“ poslužiti kao vrata ili prozori... Na početku nastupa oni su tako sklopljeni da deo okrenut ka nama pokazuje dve hemisfere mozga, dok je levo u odnosu na njih jedna stilska fotelja, kao asocijacija na one na kojima pacijenti provode vreme kod psihijatra. Skroz desno već su postavljene Chrisove klavijature za kojima će ovaj ostati neprimetan tokom celog nastupa.

Uvodna numera je Psychological, i na sceni se prvo pojavljuje jedan par Neilovih i Chrisovih „dvojnika“, zatim i drugi, a potom i naši voljeni „originali“. Tokom nastupa, igrači će zauzimati svoje mesto i na back vokalima pružajući podršku Neilovom, večeras, prilično odmerenom i „nerizikujućem“ pevanju (turneja je tek počela i glas valja čuvati, I guess...). Left To My Own Devices je prva neočekivana stvar i neverovatno je sa koliko lakoće se ona nadovezuje na njihov aktuelni „pseduo-psihoanalitički“ koncept (u najnajširem smislu rečeno). Tokom I’m With Stupid siluete Neila i Chirsa na scenografiji bivaju „obojene“ projekcijama američke i britanske zastave, kao duhovita aluzija na politički dvojac kojima je pesma posvećena.

Za izvođenje Suburbie (pesme sa Behaviour, Bilingual, Release i Nightlife su sasvim ignorisane) Neilu se na sceni pridružuje i vatrena crnkinja na back vokalima obučena u pro-karnevalski autfit. Njen doprinos nije bitno promenio utisak. Na spelovanje aktuelnog singla Minimal nadovezuje se jedna starija pesma sa spelovanjem u refrenu- remek delo Shopping sa albuma Actually. Sledi Rent, pa Always On My Mind, i tu je već slabost Neilovog glasa daleko očiglednija. Na scenu su dovučene dva „polu-lica“ Neila i Chrisa, tek da podsete da smo u podjednako narcisoidnom društvu. Obradu Elvisa, koja je sama po sebi maestralana, ali večeras nije bila na visini zadatka, zamenjuje uspešniji covers-medley U2 i Dusty Springfield, tokom kojih je napravljena zanimljiva montaža sa Neilom koji peva na prethodno snimljenoj sekvenci koja biva projektovana na platnu, ali i tu pred nama. Provocira se ideja „stvarnog izvođača“.

Apsolutno neočekivano izvođenje Dreaming Of The Queen, pesme koja je bila jedan od emocionalnih vrhunaca albuma Very, večeras predstavlja sličnu kulminaciju njihovog nastupa. Razmešteni u uglove scene, u nepomičnoj pozi odavanja pošte, PSB na platnu projektuju odlomak sahrane princeze Diane, kojoj pesma i jeste posvećena. Međutim, bio sam toliko ubeđen da PSB ne bi išli „na prvu loptu“ sa emitovanim snimkom da sam olako „naseo“ na čvrsto uveravanje „pravijeg“ fana od mene da je to zapravo sahrana Dusty Springfield. Na stranu, što me je pomisao o tako domišljatoj posveti sasvim ganula. West End Girls, nakon više od 20 godina izvođenja i dalje iznalazi razlog za svoje re-emitovanje.

The Sodom And Gomorrah Show, koja na aktuelnom albumu Fundamental ne uspeva da se pridigne iz uobičajene petšopbojsičnosti, večeras obećava da će, ako bude objavljena kao singl, biti mega hit dostojan nekog budućeg greatest hits seta, dok ikonografija vojnika i ratova lepo ukazuje u kakvim „gomorastim“ aktivnostima se kriju najveći grešnici. Opportunities je spojena sa Integral, i ovaj duo brojki&cifara je pored Dreaming Of The Queen još jedan vrhunac večeras.

Neil finale dočekuje obučen kao general, sa brojnim znamenjem na grudima kome je očigledan cilj da obesmisli aktivnosti kojima su isti, inače, zasluženi. So Hard intro koji izvodi „prateći bend“ zapravo je intro u It’s A Sin, jedan od centralnih stubova njihove karijere i posle 20 godina. Sledi Go West, koja iz nekog razloga i dalje biva odjavna špica njihovih (istočnoevropskih) nastupa, uprkos ovacijama u publici (isto tako bilo i u Mađarskoj prošle godine), ovo je najslabiji trenutak noćas. Chris odlazi sa scene povučeno i nezainteresovano kako je i došao (i proveo najveći deo „javne“ strane karijere). Ostaju samo igrači i zanosna crnkinja da se odjave kroz mini-medley izvedenih hitova. Iako je sve bilo izvedeno u duhu „minimal“ estetike, Pet Shop Boys su pružili sve samo ne to.

Pevača i gitaristu Scissor Sisters upoznajemo pre nastupa, i neposrednost, naivnost i entuzijazam koji su nam pokazali u 10-ak očiju, ista je ona kojom su večeras oduševeli sve okupljene u finalu ovogodišnjeg Exita. Postoji mnogo načina da se opiše njihov večerašnji nastup: „rasformirani mjuzikl“, tribute parafraza legendarnog zlatnog dvojca sedamdesetih Johna Travolte i Olivie Newton John ili kao urnebesna proslova najzabavnijih delova života sa ozbiljnom dozom kempa.

Scissor Sisters su svoju karijeru izgradili na maestralnoj kombinaciji sofisticiranog folkpopa koji je proslavio Elton John i najprofanisanijim nasleđem diska i bendovima koji su taj period i „utvrdili“ poput Bee Gees. Iako pojedini članovi benda ne kriju svoje homoseksualne sklonosti, one su više nego očigledne u njihovom feminiziranom nastupu, sladunjavosti emocija, evokaciji ere koja je, praktično, definisala gej estetiku, u sada već klišeiziranoj slici „gej zabave“ kao konfeti parade golih torzoa. Scissor Sisters su pokupili najbolje od svega.

Iako imaju samo jedan album, i četri-pet hit singlova, SS su nafilofali nastup novim pesmama tako dobro da publika ni jednog trenutka nije izgubila tempo sa njima. Ono što je upadljivije u novim pesmama je primetniji uticaj američkog midwesta tj kantripopa koji je tamo familijaran kao turbofolk kod nas. Naravno, u interpretaciji SS kemp nota sa kojom je on uklopljen sa disko ritmovima i viiiisokim Jimmy Sommerville- tonovima predstavlja sočnu i atraktivnu pop kombinaciju. Neko iz diskografske kuće, „ozbiljno“ ih je, izgleda, posavetovao da je vreme da osvoje i domovinu.

Set je otvoren sa Take Your Mama Out, a tokom večeri izvedene su i Laura, Mary, Tits On The Radio, Comfortably Numb... Jake, u providnoj, mrežastoj majici, izgleda kao TV zvezda nekog serijala iz osamdesetih, gde su sitni, mišićavi, feminizirani tipovi, sa Freddie Mercury brkovima bivali sinonim za homoseksualce. Mada bi vam i Jack iz Will & Grace, oforban u plavo, bio zgodan reper. Njegov entuzijazam je neverovatan, a sat i po disko aerobika na sceni pokazuje da je bend ozbiljan u nameri da ovaj put osvoji svet do kraja. Za razliku od njegove „nenaglašene“ muškosti, Ana, obučena u ljubičastu trudničku (?) haljinu i ogromnim tattoom na desnom ramenu, preuzela je ulogu „opasnog momka“ pa su saveti kojima nas je u par navrata počastila bili jasna poruka da se radi o ženici koja itekako ima nameru da ostvari šta je naumila.

Nesumnjivo najupečatljivije bilo je izvođenje Mary, supersentimentalizovane balade posvećene mrtvoj prijateljici. Lakoća sa kojom se bend preliva iz osećanja u osećanje, iz žanra u žanr, iz diska u disko, mogla bi nekima od nas da posluži kao podstrek da tako činimo i u životu.

Pre poslednje pesme svi zajedno izvodimo Happy Birthday pesmicu za Neila Tennanta kome je danas rođendan, i on izlazi na scenu da nam se pokloni. Tom prilikom Ana mu se klanja do zemlje. I mi smo pre sat vremena.

Na samom kraju na sceni se pojavljuju Scissor igrači na ogromnim platformama, kostimirani kao krem frikova koji su okupirali Njujork osamdesetih. I tada mi postaje jasno da bi nas oni razonodili i ranije da im koferi sa preostalim kostimima nisu greškom poslati u Njujork.

Više nije bilo prostora za osmeh. Odlazimo kući čvrsto donesene odluke da život od sada mora da bude lepše mesto.