Pravi li NBS novi SDK?

Da ta ideja nije daleko od istine svedoči i saopštenje u kome se centralna banka bez okolišanja zalaže za usvajanje amandmana, po kome bi sva pravna lica svoje završne račune, osim Agenciji za privredne registre, predavala i NBS.

Zbog čega?

U saopštenju se kaže da bi to bilo dobro kako bi „Narodnoj banci Srbije bile obezbeđene finansijske informacije koje su joj neophodne da bi obavljala zakonom poverenu funkciju očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema,kao i ostvarivanje osnovnog cilja – postizanja i održavanja stabilnosti cena. Uz finansijsko izveštavanje i bonitet, za Narodnu banku je od izuzetne važnosti da raspolaže objedinjenim finansijskim podacima radi sagledavanja privrednih i monetarnih kretanja u Republici, analize finansijskog položaja i uspešnosti poslovanja privrednih subjekata, a samim tim i radi procene rizika njihovog poslovanja, a naročito poslovanja finansijskih institucija nad kojima Narodna banka Srbije vrši nadzornu, odnosno kontrolnu funkciju.

Narodnoj banci Srbije je od suštinskog značaja da joj pravovremeno budu dostupne pouzdane i sveobuhvatne finansijske informacije od Agencije za privredne registre, ali i od drugih državnih institucija, kako bi mogla da preduzima pravovremene mere i aktivnosti za očuvanje finansijske stabilnosti”.

U nastavku saopštenja se dodaje da su „u toku razgovori predstavnika Narodne banke i Ministarstva finansija (koje je protiv dupliranja tog posla) o načinu na koji će se obezbediti da Narodna banka Srbije raspolaže informacijama potrebnim za kontrolu i stabilnost celog finansijskog sistema za šta je i zadužena, kako bi se postigao dogovor o zakonskom rešenju koje će to obezbediti. Rešenje ne mora biti isto kao u predloženom amandmanu, ali cilj mora– uspostavljanje sistema koji doprinosi smanjenju rizika na finansijskom i tržištu kapitala u zemlji i obezbeđuje veću zaštitu investitorima, kreditorima, kao i samoj državi”, kaže se u saopštenju NBS.

I šta sada?

O spornom amandmanu biće, bez svake sumnje, još puno reči do njegovog usvajanja, ali nameće se nekoliko pitanja – zbog čega je NBS, kod koje je sve do 2010. bio Centar za bonitet, koji se upravo bavio ovim stvarima, prenela u APR? Dinkić je 2002. na prečac ugasio SDK, ili ono što je od njega preostalo, a sada je NBS odjednom stalo do izvornih podataka iz realnog sektora i banaka. Kao da do njih ne može da dođe od APR? I konačno – kako je do sada vodila svoju uzvišenu monetarno-kreditnu politiku bez tih podataka? Žmureći? Svakako ne. Očigledno je da su u pitanju još neki interesi o kojima će se tek čuti.

Priče o tome, kako će dva finansijska izveštaja, ako prođe amandman, jedan APR, a drugi NBS, bogzna kako povećati troškove privredi, takođe ne stoje. Izveštaji se rade pa rade. Uglavnom u elektronskoj formi. Da li će internetom otići na još jednu adresu? Bože moj. Kakav je to trošak.

Ostaje, međutim, nejasno – zbog čega će se posao koji je zakonom ovlašćeni APR-u do sada radio obavljati i u NBS. Je li možda u pitanju nepoverenje u stručnost, sposobnost tima koji je iz SDK, odnosno NBS upravo tamo prešao? Do sada o tome niko ništa javno nije rekao.

Šta god da je bilo bi dobro da javnost dozna šta se iza brda valja i šta će NBS ponovo završni računi privrede i banaka i da li će to biti samo osnov za uvođenje više kontrole u celu tu priču – od štimovanja završnih računa, preko valjanosti revizija finansijskih izveštaja do nadzora robno-novčanih tokova u našoj privredi. Bez toga sve ostalo nema nikakvog smisla.