Kako je pornografija stigla u Nemačku

Dana 28. januara 1975. stupio je konačno na snagu izmenjeni paragraf 184 Krivičnog zakona, koji je Bundestag usvojio još 1973. uz protivljenje opozionih demohrišćana (CDU/CSU).

Zabrana je i dalje važila za prodaju pornografskih materijala na mestima dostupnim maloletnicima, poput kioska, kao i za distribuciju preko radija i televizije.

U socijalističkoj Istočnoj Nemačkoj (DDR) je pornografija ostala zvanično van zakona sve vreme. 

"Razlikovanjem 'meke' od 'tvrde' pornografije želelo se pojednostaviti tumačenje zakona", objašnjava istoričar kulture Paul M. Horntrih (Horntrich).

"Kažnjavalo se samo ono što se smatralo društveno štetnim."

To su bili materijali koji mogu navesti na krivična dela, poput seksualizovanih prikaza u vezi sa nasiljem, životinjama i decom.

Jednostavna pornografija, s druge strane, postala je dostupna odraslima.

Nemačka je relativno kasno uvela promene, ali nije previše zaostajala za drugim zemljama, kako ističe Horntrih, koji je na temu pornografije doktorirao na Univerzitetu u Beču.

Iako je zakon donet dve godine pre stupanja na snagu, proces je bio dug zbog pravnih prepreka.

Naime, Nemačka je 1923. pristupila međunarodnom sporazumu o suzbijanju distribucije nemoralnih publikacija, koji je morao da se raskine kako bi se omogućila liberalizacija.

Sporazum je prestao da važi 25. januara 1975.

"Otprilike u isto vreme kada i Nemačka, liberalizaciju su sprovele Francuska, Italija i Portugal", kaže Horntrih, dok je Austrija sa delimičnom liberalizacijom počela 1977.

Do početka devedesetih i druge zemlje su ukinule potpune zabrane pornografije i ublažile svoje zakone.

Globalni pionir bila je Danska, poznata po tradiciji "frisind" (slobodoumlje), objašnjava istoričar Detlef Zigfrid (Siegfried).

Već 1967. danski parlament je dozvolio objavljivanje pornografskih tekstova, dok su fotografije legalizovane 1969. Švedska je sledila primer Danske 1971. 

Od kraja šezdesetih do sredine sedamdesetih, postojale su velike "seksi ture" iz Nemačke ka Danskoj.

Istoričar Zifgrid citira deo intervjua iz 1969. koji je danas još aktivni publicista Henrih M. Broder (Henryk) vodio s jednim trgovcem u Kopenhagenu za ciriški anderground časopis Hotcha!.

Kako je tada naveo Leo Madsen, iz Zapadne Nemačke je u njegovu radnju dolazilo otprilike 40 ljudi po autobusu.

"Gledaju magazine i razgovaraju o njima. 'Jesi li video ovo? To je nečuveno, ovako nešto bi trebalo zabraniti, svinjarija, ovo se ne sme pokazivati!"

Posle sat ili dva, isti ti ljudi se vraćaju, prvo se oprezno osvrću oko sebe, a onda kažu "dajte mi ovaj magazin i onaj tamo". Svi su žurili, "čas posla u torbu i tutanj".

Značajan presedan u Nemačkoj bila je presuda Fani Hil iz 1969. kada je Savezni sud odlučio da država više ne treba da preko krivičnog prava nameće određeni seksualni moral.

Presuda je označila odmak od moralnih principa u zakonodavstvu, s idejom da odrasli sami mogu da odluče šta žele da konzumiraju. Država interveniše samo u slučajevima društveno štetnih sadržaja.