Neponovljivi Isak Njutn

Piše: Tanja Čanić Mlađenović
Izvor: RTS Isak Njutn je rođen 1643. godine u Vulstorpu, u grofoviji Linkolnšir, u bogatoj farmersko-stočarskoj porodici. Oca, po kome je dobio ime, nažalost nije upoznao jer je preminuo tri meseca pre nego što se Isak rodio. A po rođenju je bio toliko mali da je, kako se sećala njegova majka Hana, mogao da stane u kriglu za pivo.
I pored toga što je bio materijalno obezbeđen, Isak nije imao naročito srećno detinjstvo. Kad su mu bile tri godine, majka mu se preudala, ostavivši svojoj majci dete na staranje. Sa osamnaest godina Njutn se upisao na Koledž Triniti, odlučan da se u potpunosti posveti nauci, istraživanjima. Ta odluka imala je veliki uticaj na njegov privatni život ‒ zbog matematike se odrekao mnogih stvari.

Pred sam kraj školovanja, 1665. godine, Njutn uspostavlja generalizovanu binomnu formulu, iz koje će kasnije razviti infinitezimalni račun, i polako privlači pažnju svojih profesora u Kembridžu. U to doba, tačnije 1666. godine, Njutnu se prvi put javila ideja o sili gravitacije.

Mada se uz ime Isaka Njutna najviše pominje anegdota o jabuci koja mu je jednog popodneva pala na glavu, ta priča, po svemu sudeći, nije tačna. Njutn jeste došao na ideju o svojoj teoriji šetajući baštom, ali dok je gledao kako sa drveta plodovi stalno padaju pod pravim uglom, u pravcu središta Zemlje, kao da ih privlači neka sila. Njutnu je bila potrebna čitava decenija da svoju teoriju u potpunosti razvije i obelodani.

Svoje najveće delo „Matematički principi prirodne filozofije" Njutn je napisao za samo godinu i po dana, i to se smatra začetkom novog doba u mehanici i astronomiji. Upravo je u toj knjizi Njutn predstavio svoje zakone mehanike ‒ zakon inercije, nezavisnost dejstava sile akcije i reakcije.

Značajan doprinos Njutn je ostavio i u oblasti optike, otkrivši da se propuštanjem bele svetlosti kroz staklenu prizmu ona razlaže na spektar svih boja, a pomoću sočiva i druge prizme, spektar se može ponovo složiti u zrak bele svetlosti.

Njutn je pretrpeo težak nervni slom, posle kojeg se zauvek povlači iz naučnog rada. Kraljica Ana je 1705. godine Njutna proglasila vitezom, dodelivši mu plemićku titulu. Pred kraj života nastanio se u blizini Vinčestera sa svojom nećakom i njenim mužem, koji su se starali o njemu. Umro je jedne martovske noći 1717. godine, sasvim tiho, u snu. Nakon smrti, u njegovom telu je nađena velika količina žive koja bi mogla da objasni njegovo ponašanje u poznim godinama, kao i nervni slom koji je preživeo.

Univerzitetski profesor Njutn

Iako je više od trideset godina bio univerzitetski profesor, među svojim studentima nije bio baš omiljen. Zbog opširnih predavanja, teških za praćenje, studenti su često izbegavali njegove časove pa se neretko dešavalo da na čas ne dođe niko. Među kolegama taj matematičar ćudljive prirode, ne naročito druželjubiv i otvoren, imao je samo jednog bliskog prijatelja, De Dilija. Jedino je sa njim imao hrabrosti da podeli razmišljanja o svojim istraživanjima i
delima koja je napisao.

Njutn je svoja dela čuvao i dugo je oklevao da ih objavi, zbog velike nesigurnosti i straha da će naići na loš prijem i stroge kritike. Tako je sujeta i ljubomora često znala da baci senku na genijalnost tog velikog matematičara, što je ponajviše došlo do izražaja u čuvenom sporu oko prioriteta sa Lajbnicom. Epilog tog naučnog sukoba bila je presuda Londonskog kraljevskog društva, koje je 1713. donelo odluku da se Njutnu prizna prioritet, a Lajbnic proglasi plagijatorom. Do dana današnjeg dovodi se u pitanje pravičnost te presude, pogotovu ako se ima u vidu da je u to doba Njutn bio član tog društva, a sumnja se i da je on sam sačinio presudu.