Sahrana tvorca modernog Egipta smatra se najvećom koju je istorija zabeležila

Naser je bio prva ličnost prevrata, Egipatske revolucije, čime je započela suštinka promena u toj zemlji, da bi zatim predvodio dugogodišnji preobražaj s ciljem modernizacije.

Jedan je od prvaka procesa dekolonizacije, dugogodišnji lider arapskog sveta, jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i predsedavajući te grupacije.

Naser je rođen januara 1918. u Aleksandriji. Bio je to sticaj okolnosti, otac koji je bio poštanski službenik često se selio širom Egipta.

U to vreme Egipat je bio britanski protektorat. Do 1914, formalno, on je bio sastavni deo Osmanske Turske, iako već decenijama, od osamdesetih 19. veka, pod presudnim uticajem Britanaca.

Iako je zvanično 1922. Egipat postao suverena država, sve vreme do 1952. poslednju reč u toj zemlji imali su Britanci. Vojni i ekonomski interesi Londona ne da nisu narušeni nego su i naglašeni sporazumom iz 1936. pre svega zbog strateške važnosti Sueckog kanala.

Bila je to neobična situacija, i Britanci i vladajuća dinastija bili su sve vreme sasvim nepopularni, suočeni sa gotovo otvorenim revoltom. Pri čemu su Britanci zamalo oborili kralja Faruka tokom Drugog svetskog rata, u vreme invazije Italijana i Nemaca na Egipat, iz Libije.

Ilustracija odnosa dinastije Muhamed Ali prema zemlji kojom su vladali gotovo 150 godina, izvesno jeste i činjenica da niko od vladara te kuće osim Faruka (na tronu od 1936. do 1952.) nije čak ni govorio arapski.   

I prethodno, vekovima, do Napoleonove invazije na samom kraju 18. veka, Egiptom su vladali stranci, mameluci, vojna kasta slična janičarima. Uglavnom su porekom bili sa Kavkaza, najčešće čečenskog ili gruzijskog porekla.

Potonji biografi uočili su da je Naser još kao srednjoškolac pokazivao nesumnjivu političku opredeljenost, protivnu ondašnjem porektu. Predvodio je i Komitet učenika Kaira, koji se više bavio politikom nego školskom problematikom.    

Kada je marta 1937. primljen u vojnu akademiju primirio se na tu temu. Diplomirao je 1939.

Tokom Drugog svetskog rata, u čemu nije bio usamljen, bio je sklon Italijanima i Nemcima. Imali su nadu da će se tim putem rešiti britanskog prisustva. Otuda se u to vreme našao pod nekom vrstom konfinacije. Upravo iz tog kruga izrasla je oficirska grupa koje će postati poznata kao Slobodni oficiri i koja će izvesti Egipatsku revoluciju jula 1952, i obaranje monarhije. Po okončanju rata Naser se našao na poziciji instruktora u Vojnoj akademiji, u Kairu.

Prelom u Egiptu dogodio se porazom u ratu sa Izraelom 1948. To je doživljeno kao teško poniženje, i suštinski je urušilo položaj kralja Faruka, inače omraženog zbog razuzdanog i neodgovornog načina života.

Pošto se dogodio državni udar kojim su Slobodni oficiri preuzeli vlast kralju je dozvoljeno da napusti zemlju, da bi monarhija bila formalno ukinuta godinu dana potom, juna 1953. Promenu su inače pomogle tajne službe SAD, čiji je u prvo vreme Naser bio favorit. U Vašingtonu su imali veoma loše mišljenje o kralju Faruku.

Prvih godina unutar grupe prevratnika trajalo je nadmetanje za prevlast. Naseru je posle izvesnog vremena uspelo da razvlasti prvog predsednika Muhamada Nagiba. Na čelu Egipta Naser će se, i zvanično, nalaziti od oktobra 1954. tokom narednih 15 godina.

Ubrzo je donesen novi ustav. Predviđeni su demokratski izbori. Garantovana sloboda govora i medija. Kako je naglašeno, cilj je bio iskorenjivanje nasleđa imperijalizma, feudalizma, obećavana je društvena pravde, demokratija.

Iako je Naser na izborima dobio ogromnu većinu glasova, ipak se praktično sve vreme suočavao sa ozbiljnom opozicijom. Obračun sa Muslimanskom braćom bio je vrlo odlučan. Kao i sa uglednim prvacima islamskog univerziteta Al Azhar, čiji je autoritet bio ogroman.

Zvučna obećanja demokratije ispostaviće se kao prazne parole.

Oficirska grupacija čija je najistaknutija ličnost bio Gamal Abdel Naser, nasuprot ranijem panislamizmu zastupaće arapski nacionalizam. Ranije, antirežimski pokreti su se pre svega pozivali na pravoverni islam. Tako nastaje politička organizacija Mladi muslimani. Pokret koji će imati ogroman uticaj širom islamskog sveta, od Bosne do Indonezije.

To je nadalje značilo da je upućen poziv svim Arapima na oslobođenje, dekolonizaciju, modernizaciju. Egipatska revolucija donela je u tom smislu brojne plodove. Razbuđeni su oslobodilački pokreti u nizu zemalja, od Maroka, preko Alžira, Tunisa, sve do juga Arabije.

Jedna od teških posledica novog, službenog, panarapskog nacionalizma, bilo je masovno iseljavanje stranaca, od kojih su mnogi generacijama živeli u Egiptu. Destine hiljade Grka, Libanca, Jevreja, raznih Evropljana i Levantinaca, napustilo je tada brže bolje Egipat. Upravo oni su držali ogroman deo ekonomije zemlje pa su posledice bile veoma teške. Aleksandrija je tada definitivno izgubila kosmopolitski karakter velikog poslovnog centra, kakav je imala od 19. veka.

Sa druge strane, agrarna reforma, određivanje zemljišnog maksimuma, rasterećivanje seljaka, širenje irigacione mreže, doneli su novim vlastima ogromnu popularnost, makar na selu.

Paralelno je uspešno sprovođena industrijalizacija, rasla je pamučna industrija, energetika. Porasle su i strane investicije. Približno polovina privrede nalazila se u vlasništvu države. Modernizovan je prosvetni sistem, što se smatra trajnom tekovinom Naserove uprave. Izdašno je finansirana i kultura, kao film, književna produkcija.

Posebno će nova Asuanska brana drastično povećati energetsku stabilnost zemlje.

Gradnja Asuanske brane, dovešće do niza međunarodnih komplikacija, pa u krajnjem zbog odluke da se nacionalizuje Suecki kanal, i do rata 1956. poznatog kao Suecka kriza.

Iz tog rata Egipat je izašao kao politički pobednik, najviše zbog činjenice da zvanični Vašington nije podržao kolonijalnu vojnu intervenciju Britanije, Francuske i Izraela. Sukob sa Francuskom bio je znatnim delom uzrokovan Naserom izdašnom podrškom ustanicima u Alžiru.

Suecki kanal je od tada u vlasništvu Egipta, a trupe Britanije su definitivno napustile Egipat, odnosno zonu kanala. Bio je to ogroman uspeh.

U spoljnoj politici Naser je ubrzo priznat za svojevrsnog lidera arapskog sveta. Učesnik je oblikovanja Pokreta nesvrstanih, jula 1956, Brionskom deklaracijom, sa Jugoslavjom i Indijom. Vodio je Nesvrstane od 1964. do 1970. počev od Druge konferencije Pokreta, oktobra 1964. u Kairu.

Pošto su odnosi sa SAD poremećeni, Sovjetski Savez je finansirao Asuansku branu trećinom troškova. Poslao je takođe 400 stručnjaka koji su presudno pomogli. Gradnja je započela 1960. a okončana je 1970.

Posle Suecke krize najteži period Naserove vladavine bio je Šestodnevni rat 1967. Egipat je ponovo bio strahovito poražen. U stanju teške depresije ponudio je ostavku.     Javnost je međutim bila na njegovoj strani.  

Vojno prisustvo Egipta u Jemenu početkom šezdesetih takođe se ispostavilo se kao fijasko.

U skladu sa njegovim osnovnim načelom panarabizma, Naser februara 1958. osniva Ujedinjenu arapsku republiku, sa Sirijom. U prvo vreme više arapskih zemlja je nagoveštavalo ili obećalo priključenje. Raspad se međutim dogodio već septembra 1961, posle prevrata u Damasku. Egipat je ipak zadržao to ime još izvesno vreme.

Gamal Abdel Naser umro je 28. septembra 1970. od srčanog udara. Bio je zapravo ozbiljno bolestan godinama. Njegova sahrana smatra se najvećom koju je istorija zabeležila. Procesiji je prisustvovalo čak pet miliona Egipćana. Bila je to kolona duga desetak kilometara.