Pećina smrti "progutala" je radoznalog mladića: Ostao zauvek zarobljen zbog avanture VIDEO

Zgodni dvadesetšestogodišnjak iz dobrostojeće porodice završavao je specijalističke studije kardiohirurgije, a sa obožavanom suprugom Emili, koja mu je rodila ćerku Lizi, čekao je drugo dete. "Zlatni dečak", kako su ga zvali, mogao je da postane predmet zavisti da nije bilo njegove altruističke prirode, dečačkog šarma i zaraznog optimizma. Oni koji su ga poznavali rekli su da je uvek bio spreman da pruži ruku pomoći, kako prijateljima, tako i potpunim strancima, i da u njegovom prisustvu čovek jednostavno nije mogao da se oseća loše. Džon je, nažalost, imao još jednu izraženu karakternu osobinu - sklonost avanturi. Ta strast će ga koštati života. Njegov kraj, koliko god jeziv koliko i nepotreban, upozorenje je svima koji u svojoj gladi za uzbuđenjem zaboravljaju da budu oprezni.

Luckasti lepak

Četiri dana pre Dana zahvalnosti, praznika koji je planirao da proslavi sa svojom porodicom, Džon i njegov mlađi brat Džoš krenuli su na ono što je trebalo da bude podzemni adrenalinski izazov, jedan od mnogih koje su do tada delili. Obojica su bili speleolozi amateri i zajedno sa ocem, koji ih je zarazio ovim hobijem, istraživali su podzemne tunele širom Sjedinjenih Američkih Država.

Dana 24. januara 2009, oko 20 časova, grupa od devet istraživača, uključujući braću Džons, uputila se u Nutty Putty. To je pećinski sistem koji se nalazi u srcu američke države Juta, južno od Solt Lejk Sitija. Sastoji se od dvadesetak podzemnih prostorija, povezanih hodnicima sa niskim plafonima, otkrivena je šezdesetih godina prošlog veka, a svoje neobično ime, koje bismo slobodno mogli prevesti kao "Luckasti lepak", dobila je zbog meke smeđe gline kojom su  obloženi prolazi.

Grupa je krenula u avanturu nakon dobijanja potrebne dozvole – iako je pećinski sistem slovio kao pogodan za početnike, jer je imao samo jedan ulaz i nekoliko uskih neistraženih prolaza – u kojoj je nekoliko ljudi zaglavilo i moralo se spasili profesionalci – bile su potrebne posebne propusnice.

Porođajni kanal

Naoružani dragocenim mapama, sa baterijskim lampama zakačenim na čelo, članovi ekspedicije su nakon nekog vremena odlučili da se razdvoje. Deo njih je krenuo ka severnom, dobro istraženom i bezbednom delu pećine, dok je manja grupa, predvođena Džonom, odlučila da istraži ono što se zvalo "Porođajni kanal".

Iako zamišljeno kao šala, ovaj naziv je zapravo savršeno opisivao prirodu tog dela pećine: bio je to izuzetno dug i uzak prolaz kroz koji je čovek morao da se izvija kao crv, osvajajući prostor centimetar po centimetar. Bio je to, braća su dobro znala, najopasniji deo pećine, ali su zaključili da će ga svojim iskustvom uspešno savladati. Kao što je mapa pokazala, taj prolaz je završavao u podzemnoj prostoriji dovoljno visokoj i širokoj da se okrene i vrati nazad.

Pogrešno skretanje

Bilo je oko devet sati uveče kada je Džon trijumfalno uzviknuo, uveren da je pronašao ulaz u "porođajni kanal". Otvaranje je odgovaralo opisu koji je dobro poznavao, a mapa kao da je to potvrdila. Ono što na njemu, međutim, nije bilo obeleženo je odlomak poznat kao Edov guranje - upravo mesto gde je mladić zaglavio pre nekoliko godina. Spašen je posle složene operacije vrhunskih stručnjaka, ali je bio mnogo mršaviji od Džona. I Džonu je na tom mestu bilo tesno, ali bi verovatno bio spašen da je tu ostao.

Nažalost, doneo je odluku koja mu se u tom trenutku činila razumnom: uvukao je vazduh u pluća da bi smanjio zapreminu grudnog koša i, polako klizeći, nastavio da ide napred. Prvo glavom, skliznuo je dole, u deo hodnika koji je stajao pod uglom od sedamdeset stepeni u odnosu na prethodni, i kada je izdahnuo, više nije mogao da se kreće. Nije imao kuda - bio je ćorsokak, uži od otvora prosečne mašine za pranje veša. Desna ruka mu je bila ispružena napred, leva zaglavljena ispod trupa, a samo su mu stopala virila u horizontalni deo prolaza. Bio je potpuno imobilisan.

Trka sa vremenom

Vikao je bratu, koji je puzao za njim, da ode po pomoć. Ovaj, polako se krećući unazad, izašao je iz podzemnog tunela, ali mu je trebalo sat vremena brzog hoda da izađe iz pećine. Ostatak grupe je ostao pored ulaza u tunel, ohrabrujući Džona iz daljine utešnim rečima. Džon, budući lekar, sigurno je znao da je u nepovoljnoj trci sa vremenom.

Naime, visio je gotovo naglavačke, u položaju za koji ljudsko telo jednostavno nije dizajnirano i u kojem usled pritiska na mozak, srce i pluća može doći do smrti već nakon nekoliko sati. Iako svestan opasnosti situacije, uspeo je da zadrži prisebnost i posle nekoliko sati, kada je spasilačka ekipa stigla na lokaciju, uspeo je i da se našali. Kroz uski hodnik mogla je da prođe samo jedna osoba, a odlučeno je da to bude Suzi Motola, najmanja članica tima. Kada je stigla do Džona da proceni situaciju, pitala ga je kako se oseća.

"Imao sam i boljih dana", odgovorio je nesrećni čovek. Nakon što je izašla iz prolaza, Suzi je svojim kolegama objasnila težinu zadatka. U početku su pokušali da oslobode Džona šireći stenu oko njega, ali su posle nekoliko sati rada uspeli samo za centimetar ili dva.

Sizifov posao

Shvativši da nemaju dovoljno vremena, prešli su na plan B. Postavili su sistem užadi i kolotura, obezbeđujući omču oko Džonovih članaka – jedinog dela njegovog tela do kojeg su mogli da dopru. Usledila je spora, neverovatno bolna operacija izvlačenja: u trenutku kada su Džonove noge, u kojima cirkulacija praktično nije postojala, udarile u svod prolaza, jadnik je ispustio prodoran vrisak. Uprkos agoniji, nastavio je da sarađuje sa spasiocima, slušajući svaku njihovu instrukciju. Od ideje da mu se jednostavno polome noge, kako bi se što pre izvukao, odustalo se nakon upozorenja lekara da bi ovaj postupak mogao da izazove momentalno zatajenje srca usled šoka.

Sizifov posao, tokom kojeg je Džon nekoliko puta gubio svest i dobijao je infuziju, trajao je satima, a spasioci su morali svako malo da se odmaraju. Tokom jedne pauze, Džonu je spušten radio kako bi mogao da komunicira sa svojom trudnom ženom. Iako je disao plitko i grgotao - siguran znak nakupljanja tečnosti u njegovim plućima - izrazio je veru da će je uskoro zagrliti. Činilo se da će se njegove nade zaista ostvariti: posle celodnevnog predanog rada, Džon je uspeo da bude podignut na priličnu udaljenost od vertikalne pukotine u kojoj je bio zaglavljen... A onda je zavladala tišina podzemnih tunela, razbijena jakim praskom.

Zaglušujuća tišina

Ono što se dogodilo uništilo je svaku nadu u spas: jedan od kotura je puknuo, bacivši Džona nazad u njegovu tamnicu. Teški metal je u glavu pogodio spasioca koji mu je bio najbliži - sa slomljenom vilicom i bez svesti, nesrećni čovek je nekoliko minuta ležao na prolazu. Kada je otvorio oči, pozvao je Džonovo ime, ali nije bilo odgovora. Teško povređen, nadljudskim naporom je ispuzao iz prolaza gde mu je ukazana hitna medicinska pomoć. Za Džona je, međutim, već bilo kasno.

Kolega koji je zamenio povređenog uspeo je da se probije do Džona. Samo jedva čujno disanje dalo mu je do znanja da je mladić još živ. Lekar, posebno obučen za takve radnje, bio je sledeći koji je stigao do zaglavljenog mladića. Ovog puta se više nije čuo nikakav zvuk.

Zauvek zarobljeni

Nešto posle ponoći, posle dvadeset osam sati agonije, Džon Edvard Džons je proglašen mrtvim. Čak i najiskusniji članovi spasilačke ekipe, koji su videli sve vrste opasnih situacija, plakali su kao mala deca.

Vest o strašnom kraju mladog i perspektivnog čoveka šokirala je naciju. Još jedan šok čekao je njegovu porodicu slomljenog srca, koja se nadala da će moći da ga pristojno sahrani: operacija izvlačenja tela je ocenjena kao preopasna i odlučeno je da Džon ostane zauvek u pećini koja ga je bukvalno progutala.

Da bi se ubuduće izbegle ovakve tragedije, ulaz u pećinu - koja je tako postala Jovanov grob - zatvoren je betonskim čepom. Tamo se danas može videti samo spomen ploča sa njegovom slikom, prećutno upozorenje da je život dragocen i da se sa njim ne treba kockati.