Marko je umro od raka u 31. godini: U dnevniku otkrio o čemu razmišlja čovek koji zna da umire VIDEO

"Mi ne shvatamo da je vredniji onaj dan koji promeni sve od onog koji ne promeni apsolutno ništa."

I ovo je jedan od citata Marka Babića, arhitekte i marketinškog stručnjaka koji je preminuo u 31. godini od raka kostiju. Kada je saznao za dijagnozu, dve godine je svoje misli delio sa desetinama hiljada ljudi preko Instagrama. Vodio je dnevnik, kasnije je taj dnevnik pretočen u knjigu koja je mesecima bila najčitanija u Hrvatskoj. O čemu razmišlja čovek koji zna koliko mu je još ostalo vremena do kraja života? O čemu razmišljaju njegovi najbliži, kako se nose sa tim?

Gošća Irine Vukotić u “Jutru” Televizije Prva, bila je Markova supruga Tina Biloglav. Ona je deo svoje i Markove životne priče odlučila da podeli sa našim gledaocima.

U trenutku kada oboje rade poslove koje vole, planiraju letovanje, imaju dvoipogodišnju ćerkicu Tonku, a Tina je u četvrtom mesecu trudnoće, Marko napipava kvržicu i sve više počinju da ga bole leđa. Kreću na pretrage, gde se ispostavlja da je Markova kost “pojedena”, a ubrzo stiže i nalaz da je reč o metastatskom sarkomu.

"On se nije dao, njemu je trebalo nekih 12 sati da uopšte prihvati da ima u sebi malignu tvorevinu, meni naravno ne. Ja sam tu prolazila kroz puno faza, ali sam se isto učila. Prvo bi mi bilo teško deset dana, pa dva dobra dana, onda posle osam, pa četiri, i tako dalje. Uz njega je zapravo sve to bilo lakše", priznaje Tina i dodaje da je Marko već bio aktivan na Instagramu kada je stavio post iza slike ''Nisam više bolestan'', što je zapravo bio grafit na ulici i tu je sve krenulo…

"Dobio je ogromnu podršku ljudi, od ljudi koji su to prošli, ljudi koji su izgubili nekog svog, ali uopšteno, s obzirom na kako je reagovao na samu bolest, rekao je 'Nemojte me žaliti, ja imam ovo pod kontrolom, sve će biti okej, ako i ne bude, neću sad potrošiti koliko god vremena imam da mi bude život loš, živeću ga najbolje što mogu'', prepirčava Tina, koja je zapravo emotivno rasla i sazrevala sa svojim suprugom. Bio je njena druga polovina, beskrajno duhovit, ljudi su ga voleli, on je voleo ljude…

"Meni su ljudi slali poruke na Instagramu, da ih je bio strah da počnu da čitaju knjigu o raku, ali zapravo je rak tu na neki način metafora za teško. Svima će se u životu dogoditi nešto teško, sad da li je to metastatski rak u 30. godini života ili je to nešto mnogo manje, ali kad je teško, teško je. I on je zapravo tu nas nekako naučio kroz humor, kroz duhovitost, kroz taj svoj optimizam koji je imao, da i dalje svaki tvoj dan vredi, dokle godi si tu, možeš ga proživeti najbolje što možeš", kaže Tina.

"I kad je umro, meni se javilo ja mislim preko deset hiljada ljudi, ali bez preterivanja, te poruke nikad nisam uspela da pročitam, ali su mi javili da plaču kao da je umro neko njihov. I to je trajalo."

Tina napominje da je poslednja četiri meseca zaista bilo teško, ali da se pre toga Marko trudio da im život bude izuzetno kvalitetan i lep.

"On je rekao: Ja sad živim bolje nego 95% ljudi koje ja znam, u moj život je ušlo toliko puno dobrih ljudi, proveo sam sa svojim curama toliko vremena, koliko inače u normalnom životu ne bi proveo ni 30% toga, jer je bio kod kuće."

Prisećajući se samog kraja, Tina kaže:

"Njegova zadnja rečenica koju je izrekao, izgovorio ju je svom tati u bolnici u deset uveče, a preminuo je u pet ujutro… Rekao je: Došao sam na ovaj svet s misijom i brutalno sam je odradio. Tako da je on otišao kako je živeo i baš sam ponosna na njega."

Nedelju dana nakon što je Marko preminuo odvela je ćerke na more i išli su svuda gde su samo godinu dana ranije boravili kao četvoročlana porodica. Želela je da Tonka prođe to tugovanje na neki dečji način, dok je Luce kao mlađa bila zapravo motiv da Marko započne pisanje knjige.

Kako uspeva ćerkama koje sada imaju dve i pet godina da objasni sve što se desilo, kako uspeva da savlada sve ono što život nosi kada uveče legne sa svojim mislima i osećanjima? Markove reči koje je Tina čitala u studiju Televizije Prva teraju suze na oči, baš kao i cela priča koju bi zaista svako trebalo da čuje i pogleda.