"Za nas nikada nije došao kraj": Slađani u bombardovanju stradala ćerka, suprug i sin ostali invalidi VIDEO

Vazdušni napadi NATO snaga na Saveznu Republiku Jugoslaviju počeli su na današnji dan pre 26 godina. Verovatno se svi sećaju gde su tačno bili u trenutku bombardovanja 1999. kada su prvi put čuli sirene za vazdušnu opasnost, a tragični događaji zauvek su uticali na porodice žrtava.

Tokom dva i po meseca, bombardovane su kasarne ali i civilni objekti – bolnice, fabrike, mostovi, pruge...

Slađana Dimić, majka devojčice Dragane, nastradale od NATO bombe​, koja bi ove godine napunila 29 godina, kroz suze se prisetila najtežnih dana i velike tragedije.

Bombardovanje 1999. za njih nije završeno

Porodica Dimić živi na Kosovu i Metohiji i već su znali da je situacija teška.

"Mi smo bili u strahu, sa jedne strane teror, sa druge bombardovanje, ali nismo ni odmah ozbiljno shvatili. Prešli smo iz sela jer je postalo albansko, otišli u srpsko i bili smo novi meštani, nismo se lepo snalazili. Suprug je radio u rezervi policije, stalno je bio na terenu, bila sam sama sa troje dece. Bojan prvi razred, Dragana tri i po godine, Tamara beba. Mi još uvek sve trpimo kao da je bio početak i nikada nije kraj... to je naša istina", kaže za TV Prva Slađana Dimić.

Tragedija se za ovu porodicu odigrala u noći između 10. i 11. maja.

"Vojska je bila u selu. Nema podruma, nemaš gde da bežiš, u svojoj si kući. Suprug je došao sa terena te noći i bio je jako umoran. Ja sam insistirala da odemo u Kragujevac kod sestre jer sam bila u strahu, ali suprug nije dozvoljavao, kako mi da odemo prvi. Legli smo kao svi, i u toku noći se čula detonacija, na 100 metara od nas, u šumi. Oni su otišli, vojska se povukla", priča Slađana Dimić.

Kako navodi, nestala je struja, suprug je skočio i izašao napolje, a ona je otišla kod dece u sobu i zagrlila ih jer su oni bili veoma uplašeni.

• "NATO, Srbi se sećaju"
• Žestoka rasprava Takera Karlsona sa poznatim voditeljem: "A ko je napao NATO u Jugoslaviji?" VIDEO
   

Komšija čuo vrisak

Druga detonacija bila je uz njihovu kuću i kuću komšija koji su stradali.

"To je vriska, nismo znali šta se dešava. Suprug je ranjen, a nisam to odmah znala, on ne zna da su deca unutra ranjena. Ja ne mogu da izađem, on ne može da uđe. On je nekako razvalio vrata i izneo decu, bio je neki rov koji je vojska kopala. Iz nekog straha, stavljamo decu tu. Auto je goreo, a taj plamen nam je zapravo davao svetlost da decu tu spustimo. Bojana sam čula kad je tražio pomoć, geler ga je pogodio sa strane, a Draganu u glavu, Tamara je beba bila i držala sam je sve vreme u rukama", priča kroz suze Slađana Dimić.

Jedan komšija pritrčao je da pruži pomoć jer je čuo vrisak.

"Nemamo auto, nemamo kako da odemo do bolnice, svi su se uplašili, zatvoreni u kuće. Komšija nas je odveo do bolnice do Prištine, stakla su na autu bila razbijena, duva promaja. Držala sam sinu ranu da može da diše do bolnice, suprug je nosio Draganu, nisam ni znala kako je. Razdvojili su nas u bolnici, on je bio sa njom, a ja sa sinom. Siniša (muž) bio je sav krvav, ali od šoka nismo ništa ni primećivali, samo smo hteli da decu spasimo."

"Ja sam sa sinom bila u bolnici, imao je operaciju, nisam htela od njega da se odvojim, mislila sam da je Siniša sa Draganom, nisam znala šta se dešava. Međutim, njega su odveli na operaciju, on ima geler u slepoočnici, i danas tako živi", ispričala je Slađana Dimić, koja ističe da ni dan-danas rane nisu zacelile.

Tek posle cele noći saznala je da je ćerka preminula, suprugu to nije govorila dok se nije oporavio.

"Ujutru u 6 ili 7 su mi saopštili da je Dragana preminula, da je Siniša u šok-sobi, Bojan je već bio u šok-sobi. Ja sam od šoka zaboravila i na Tamaru (bebu), dva dana nisam znala gde je", priča Slađana Dimić kroz suze.

Kako je navela, selo je moralo da bude evakuisano, a pustili su je da ode po dete, dok je vojska čuvala supruga u bolnici.

"Vojska nije imala ni pelene ni flašicu, vratili su mi je u vojničkom ćebetu."

Kako kaže, morali su kasnije supruga da prebace u bolnicu u Kragujevac.

"Draganu su sahranile sestre, nisam ni bila na sahrani. Tek sam 2011. smogla snage i prebacili smo grob u Kragujevac", ispričala je Slađana Dimić.

Danas je njen suprug sto odsto invalid i ne može bez njene pomoći. Sin Bojan je 50 odsto invalid.

"Uskratili su mu detinjstvo. I sada je veoma ljut, jer se ne priča dovoljno o svemu", rekla je ona.

Slađana često razmišlja i o tome kako nisu otišli sa Kosova i Metohije kada je želela jer suprug nije dao, a tako bi otišli pre bombardovanja 1999.

"Stalno razmišljam, neki put se naljutim na njega. On sad ne zna više ni da čita ni da piše, nemam šta ni da se ljutim na njega. Ali kad nešto tako čujem, bude mi teško. Pravda je daleko od mene, neću nikada ni da je stignem. Trebalo je tada da uzmem decu, da odem, nije sačuvao ni sebe, ni svoju decu. A posle me prođe sve i šta ću...", iskreno je Slađana Dimić podelila svoju priču sa javnošću.