Alchajmerova bolest i smanjen rizik od raka debelog creva povezani?

Studija koju su sproveli naučnici iz Prve bolnice Medicinskog fakulteta Hebei u Kini pokazuje da su miševi koji pokazuju simptome Alchajmerove bolesti takođe imali nižu stopu raka debelog creva. Međutim, nakon što su ti miševi primili fekalne transplantacije od zdravih srodnika, njihova stopa rizika od raka vratila na normalu.

Biološki dokaz

Kineski naučnici veruju da bi ta veza mogla biti povezana sa sastavom crevnih bakterija. Jedna od zanimljivih bakterija u tom smislu je Prevotella, gram-negativni mikrob. Kad su miševi sa simptomima Alchajmera bili lečeni Prevotellom, njihova su creva proizvodila manje protivupalnih imunoloških ćelija, uprkos izloženosti patogenima.

Mnoga su istraživanja pokazala da su lipopolisaharidi (LPS) izvedeni iz roda Prevotella uključeni u upalne reakcije mukozne barijere, pojasnili su autori studije, koja je bojavljena u časopisu PNAS.

Prethodne studije pokazale su da mikrobiom creva utiče na simptome Alchajmerove bolesti. Transplantacije stolice između glodara, na primer, čak su prenele i oštećenje pamćenja. Nova otkrića dalje istražuju tu vezu, pokazujući mogući biološki mehanizam koji povezuje Alchajmerovu bolest, zdravlje creva i rak.

Reč je o biološkom/eksperimentalnom dokazu koji podupire obrnuti odnos između učestalosti Alchajmerove bolesti i raka debelog creva, naglašavaju kineski naučnici.

Šta naučnici pretpostavljaju?

Rezultati istraživanja mogu pomoći u objašnjenju zašto su nedavne retrospektivne studije na ljudima otkrile da pacijenti sa Alchajmerovom  bolešću imaju manju verovatnost da će razviti rak. Istina je i obrnuto, kod pacijenata obolelih od raka, rizik od razvijanja Alchajmerove bolesti smanjen je za 35 odsto.

Autori studije pretpostavljaju da pacijenti sa Alchajmerovom bolešću mogu imati "propustljivija" creva, što omogućava nusproizvodima bakterija da slobodnije cirkulišu i utiču na imunološki sistem. Taj izmenjeni odgovor na upalu mogao bi biti razlog zašto razvijaju manje tumora. Na kraju sugerišu da bi crevna upala, koju regulišu određene crevne bakterije, mogla biti ključ te povezanosti.