Božićna poslanica Srpske pravoslavne crkve

&quot;Draga na&scaron;a deco duhovna,Danas, sabrani na svetoj Liturgiji, proslavljamo Rođenje Gospoda Boga i Spasa na&scaron;ega Isusa Hrista, Onoga Koji je &#39;radi nas ljudi i radi na&scaron;ega spasenja si&scaron;ao s nebesa, ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve i postao čovek&#39;. U radosti duhovnoj proslavljamo Događaj koji je toliko velik da je podelio istoriju ljudskog roda na dva dela! Ovaj Događaj sveti Maksim Ispovednik naziva ciljem tvoračkog čina Božjeg, &ndash; Tajnom Hristovom, sjedinjenjem Boga i tvorevine u Ličnosti Sina Božjeg Koji je postao čovek, &ndash; &scaron;to možemo razumeti jedino ako imamo u vidu da stvoreni svet ne može postojati večno bez jedinstva sa Bogom Tvorcem. Za&scaron;to? Pre svega zato &scaron;to je, po rečima svetog Atanasija Velikog, priroda tvorevine &ndash; nekada&scaron;nje nebiće, odnosno &scaron;to je ona smrtna. Da bi stvorena priroda prevazi&scaron;la smrt i postojala večno, mora da bude u zajednici sa samim Izvorom života, sa Trojičnim Bogom, Jedinim po prirodi Večnim i Nestvorenim.U tu zajednicu smo svi mi ljudi, jednom i za svagda, uvedeni kada je, pre dvadeset stoleća, blagovoljenjem Boga Oca i sadejstvom Duha Svetoga, Sin Božji Jedinorodni si&scaron;ao u istoriju ljudsku, u &#39;dolinu plača&#39;, da bi se, u krajnjem smirenju, očovečio i u maloj Vitlejemskoj pećini rodio kao Dete. Prikloniv&scaron;i nebesa zemlji, podario nam je neraskidivu zajednicu sa Bogom. Bespočetni, besmrtni i savr&scaron;eni Bog unižava Sebe i poistovećuje se sa nama, sa Svojom tvorevinom, i primajući ono &scaron;to je neuporedivo manje od Njega daruje nam ono &scaron;to je neuporedivo uzvi&scaron;enije i savr&scaron;enije od nas. Nadumna ljubav Božja, promi&scaron;ljajući o večnom čovekovom naznačenju, po blagovoljenju Svete Trojice htela je da stvoreni svet bude isceljen i spasen u Bogočoveku Hristu. O dubino bogatstva i premudrosti Božje! Večnost je zagrlila prolazno, nestvoreno se neraskidivo sjedinilo sa stvorenim, besmrtnost je iscelila smrtno. Jednom rečju, Bog je postao čovek da bi čovek bio obožen, da bi postao bogočovek po blagodati.Svako od nas, braćo i sestre, neka danas svoje srce zagreje plamenom koji je grejao novorođenog Bogomladenca, a od svoga doma, rado&scaron;ću porodičnog okupljanja, načini Vitlejemsku pećinu! Istovremeno mi, koji praznujemo u miru, ne smemo zaboraviti one koji stradaju, tuguju i ove dane radosti provode prognani iz svojih domova, ponavljajući tako sudbinu Bogomladenca Hrista, već u najranijem detinjstvu prognanika, koji je, zajedno sa Svojom Presvetom i Prečistom Majkom i pravednim Josifom Obručnikom, morao da beži u Egipat pred tiraninom Irodom.Isti taj Bogomladenac i danas, ne samo metaforički nego i stvarno, bivajući nosilac pune ljudske prirode, deli izgnanstvo, tugu i stradanje svih nevoljnika na zemaljskoj kugli. Vidimo kako u mnogim krajevima sveta majke i očevi, sa dečicom u naručju, bežeći od savremenih Iroda, doživljavaju i u 21. veku sudbinu vitlejemske dece iz vremena Rođenja Hristova. U krajevima u kojima je Hristos rođen i sada se čuje &#39;plač i ridanje i naricanje mnogo&#39; (Mat. 2, 18). Tamo, kao i u susednim zemljama, Siriji i Libanu, broj ljudskih žrtava nemilice se umnožava, dok je broj ubijene dece, &scaron;to je najstra&scaron;nije, mnogostruko prevazi&scaron;ao broj dece postradale od Irodovih ruku. Sa molitvenim vapajima Bogu da daruje mir celome svetu, gledamo i na stra&scaron;ni sukob jednokrvne i jednoverne braće u Ukrajini i Rusiji, koji, na veliku žalost svih nas, već ulazi u četvrtu godinu.Molitveno vapijemo Bogu da i nevino stradale u padu nadstre&scaron;nice na novosadskoj železničkoj stanici privije u naručje Svoje. Gledamo u svoja srca, i gledamo se međusobno, moleći se Gospodu da nam podari snage da iz toga tragičnog događaja, ali i iz drugih pomenutih i nepomenutih zbivanja u zemlji i svetu, stalno izvlačimo opominjuću pouku o tome da jedni prema drugima moramo biti braća, biti ljudi, ohristovljeni, iskreni, su&scaron;tinski dobri.Osećamo očinsku potrebu da i ovog Božića svoj saborni glas uputimo pre svega na&scaron;oj duhovnoj deci na Kosovu i Metohiji, ali i svima do kojih stiže apel Crkve Svetosavske. Srpski narod je u ovoj svojoj vekovnoj postojbini već četvrt veka najugroženiji i najneza&scaron;tićeniji narod na evropskom kontinentu. Izložen pritiscima, hap&scaron;enjima, nasilnom otimanju op&scaron;tinskih samouprava, ga&scaron;enju lokalnih zdravstvenih službi, otimanju zemlji&scaron;ta i druge privatne imovine, ru&scaron;enju grobalja i spomenika kulture, neprestano biva zastra&scaron;ivan i proganjan. Mi vas, braćo i sestre na&scaron;e na Kosovu i u Metohiji, gledamo sa ljubavlju, po&scaron;tovanjem i zahvalno&scaron;ću. Divimo se va&scaron;oj veri, va&scaron;em juna&scaron;tvu, va&scaron;em strpljenju i trpljenju. Kao &scaron;to verujemo rečima Gospodnjim da su &#39;blaženi gladni i žedni pravde jer će se nasititi&#39; isto tako verujemo da će svanuti dan kada će i za vas i za vasceli na&scaron; narod zasjati Sunce pravde, Hristos Bog na&scaron;, i da ćete se i vi nasititi pravde Njegove.Najveći blagoslov u godini koja započinje donosi nam proslava 850-godi&scaron;njice od rođenja najznačajnije ličnosti u istoriji na&scaron;eg naroda &ndash; Svetog Save. Ovom prilikom, duboko zabrinuti zbog sada&scaron;njih de&scaron;avanja u na&scaron;em narodu, želimo da ukažemo na dve činjenice iz njegovog života, moleći se da u znaku pouke koja iz njih izvire protekne godina koja je pred nama.Prvo, svojim odlaskom u Svetu Goru, mladi Rastko je, poput mladića iz jevanđelske priče koji je uputio Hristu najradikalnije pitanje: Učitelju dobri, &scaron;ta da učinim da zadobijem život večni?, potvrdio činjenicu da je mladost gladna i žedna večnosti, odnosno: punoće, istine, pravde, dobrote, ljubavi, lepote, uop&scaron;te smisla. Međutim, za razliku od pomenutog mladića, Sveti Sava je dobrovoljno i radosno po&scaron;ao za Hristom. Na njegovom primeru, kao i na primeru mnogih mladih ljudi kroz istoriju, vidimo da nije dovoljna samo blagoslovena glad i žeđ za smislom. Potreban je preobražaj, izlaženje iz sebe, život u vrlini, život po Jevanđelju Hristovom, po Reči Njegovoj. Potreban je podvig ljubavi prema Bogu, ali i prema svakom čoveku kao svom večnom bratu. A ta ljubav je u slu&scaron;anju, razumevanju, zagrljaju i prihvatanju drugog kao bližnjeg; u pra&scaron;tanju, saosećanju, milosrđu, žrtvi, u svakoj hristopodobnoj vrlini. Sve su to dela ljubavi koje je sveti Sava, na&scaron; Prosvetitelj i Učitelj zauvek, po&scaron;av&scaron;i za Hristom, preobražen i osvećen blagodaću Duha Svetoga, činio i projavljivao.Upravo zato &scaron;to je bio Bogom preobražen i prosvećen, kao svetitelj Božji, postao je uzor i primer svima, pa čak i svome rođenom ocu. U svetlu njegovog primera pozvani smo da sa pažnjom oslu&scaron;kujemo mladost, da je po&scaron;tujemo, čuvamo i osnažujemo u svemu &scaron;to je dobro i čestito.U isto vreme, na&scaron;a je obaveza da, osim brige o mladima, rečju i delima ljubavi, čitavim svojim životom, svedočimo da se punoća za kojom tragaju nalazi u Hristu Gospodu, da je Hristos smisao svega i da, ukoliko Hristos bude na prvom mestu, sve će doći na svoje mesto. Druga činjenica poučna za godinu pred nama jeste izmirenje zavađene braće koje je izvr&scaron;io Sveti Sava nad mo&scaron;tima njihovog oca, svetog Simeona Mirotočivog, 1207. godine u manastiru Studenici. Za pomirenje nisu bile dovoljne samo njegova molitva i njegov trud, iako ga bez njih ne bi bilo. Neophodno je bilo i da oba brata pruže ruku jedan drugome, da se zagrle i oproste jedan drugome. To je bio jedini pravi, jevanđelski način da se postigne mir među braćom, u državi i u narodu. Sveti Sava, nadahnut Jevanđeljem Hristovim, pokazao je ovim i ostavio nam u amanet obrazac crkvenog miriteljskog postupanja.Crkva ne osuđuje, ne deli, ne pravi razliku među braćom, nego nas podseća da smo svi jedni drugima potrebni i sve poziva na mir i zajednicu ljubavi. Ne zaboravimo da mno&scaron;tvo nesreća, sukoba i ratova započinju dehumanizacijom bližnjeg, potiranjem ljudskosti drugog ljudskog bića. Zato je od presudne važnosti da svi, koliko nas ima, prestanemo da koristimo rečnik u kome se drugi prvo naziva strancem, zatim protivnikom, onda neprijateljem i, na samom kraju, neljudskim bićem. Setimo se kobnih posledica takvih postupaka u istoriji ljudskog roda, koji su, na žalost, mnogobrojni! Setimo se na&scaron;e pro&scaron;losti i podela od kojih do danas ne možemo da se oporavimo! Budimo dostojni naslednici Svetog Save mirotvorca i njegove braće, a ne naslednici Kaina, prvog bratoubice, koji je Samome Gospodu Bogu uputio najstra&scaron;nije reči: &#39;Zar sam ja čuvar brata svojega?&#39; (Post. 4, 9).Stoga, braćo i sestre, gde god da živimo, premo&scaron;ćujmo međusobne jazove, slu&scaron;ajmo jedni druge, uvažavajmo stavove i mi&scaron;ljenja jedni drugih, pogotovu kada su drugačija od na&scaron;ih! Odustanimo od agresije i nasilja kao načina re&scaron;avanja problem&acirc; i nesuglasic&acirc;! Po svaku cenu gradimo mostove razumevanja, ljubavi i mira, iako dobro znamo da graditelji mostova neretko bivaju kamenovani sa obe obale.U radosti Božića, jedine istinske novine pod Suncem, kada se Bog zauvek izmirio sa čovekom, zagrlimo Hrista i jedni druge, slavosloveći božićnu himnu:&#39;Hristos se rađa, slavite!Evo Hrista sa nebes&acirc; &ndash; iziđite mu u susret!&#39;Draga na&scaron;a deco duhovna, pravoslavni hri&scaron;ćani, čeda Srpske Pravoslavne Crkve, u otadžbini i rasejanju, mi, va&scaron;i duhovni pastiri, molimo se da se Bogomladenac Hristos useli u srca svih i da se, imajući mir sa Njim, mirimo i &#39;mirbožimo&#39; među sobom, da bismo se, u miru i ljubavi, zajedno s anđelima, jednim ustima i jednim srcem, radovali i pojali:&#39;Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!&#39;MIR BOŽJI &ndash; HRISTOS SE RODI!&quot;

Božićna poslanica Srpske pravoslavne crkve

0 Komentari