Nepismeni đavolji advokat: Pismenost je poslednje utočište protuva koje nemaju šta da kažu

Njegov tekst prenosimo u celosti.&quot;MAŽE LI SE OBOJENA REVOLUCIJA NA PALAČINKE?Dobili smo novu revolucija koja traje. Za sada, njeno trajanje se meri nedeljama. Ne decenijama, kao u slučaju prethodne revolucije koja je ovde trajala. Obično kažemo da je ta revolucija, koja je imala krvav početak i malo manje krvav kraj, bila socijalistička, mada mislim da je, iz srpskog ugla, korisnije posmatrati kao titoističku.Ona je Srbima donela korozivnu autonomiju Kosova i Vojvodine, dok je Hrvatima postavila temelje druge nezavisne države Hrvatske. Sve nas je častila sa nekoliko decenija &#39;Koka-kola socijalizma&#39;, kako ga je nazvala Radina Vučetić, danas jedna od vodećih profesorki plenuma&scaron;ica, ideolo&scaron;kih &#39;majki&ldquo; na&scaron;e dece koja ne jedu parizer i bore se za &bdquo;&#39;Volt neoliberalizam&#39;, pod sloganom &ndash; um jede su&scaron;i, snaga ga dostavlja po snegu i ledu.Ono &scaron;to za sada znamo je da nova revolucija koja traje nije imala dovoljno krvav početak. Možda zato ova revolucija, u poku&scaron;aju, jo&scaron; nije imenovana. Ime je znak, ali onda kada nema imena, može da pomogne imenovanje &ndash; posmatranje mogućih naziva, onih u kojima se smestila su&scaron;tina onoga &scaron;to treba imenovati odnosno predznaci koji odaju tu su&scaron;tinu.Ona i dalje traje, pa je treba posmatrati kao &#39;revoluciju&#39;. Napadno je obojena u boju koja vri&scaron;ti vi&scaron;e od drugih, pa bi je mogli nazvati &#39;krvavo crvena revolucija&#39;.Po&scaron;to je njena ključna odlika nedostatak pokretačke krvi, ona je &#39;začinjena&#39; bojom koja simulira krv pa bi je, po analogiji, mogli nazvati &ndash; &#39;zakrvavljena revolucija&#39;. Čini mi se da bi prikladno ime i bilo &#39;revolucija dobrovoljnih primalaca tuđe krvi&#39;. Naime, njeni selebriti &#39;telohranitelji&#39; i identitetski &#39;hranioci&#39; su levi liberali, koji su polovinom devedesetih Vojislava Ko&scaron;tunicu, i slično misleće desne liberale, nazivali &#39;dobrovoljni davaoci tuđe krvi&#39;. Istorija se ne ponavlja, ali se i danas rimuje.Nasloniv&scaron;i se na moćnu ideju sociologa Esada Ćimića, hrvatskog &#39;Emira Kusturice&#39;, zaključio sam da ovde važi &ndash; nekropolitika kao sudbina. Ali, kada razmi&scaron;ljamo o mogućem trajanju pobune, i &scaron;ansama da postane obojena revolucija bez navodnika, treba imati u vidu da je ponosno antipolitička. Reč je o novim, mladim i lepim, podjednako ciničnim, &#39;ženama u crnom&#39;, koje su prisvojile tuđi bol i opona&scaron;aju tuđi žal.Antipolitičnost ovih nekrofilnih protesta, koja greje režimska srca, neodvojiva je od nadsrpskog samorazumevanja ključnih protagonista. Njihov tok je uslovljen natčovečanskim, &#39;um caruje&#39; samopoimanjem ključnih aktera, &scaron;to je nova manifestaciji karakterističnog oblika elitizma, iz koga odavno izviru najveća srpska zla, kao &scaron;to je auto&scaron;ovinizam.U razobručenom neoliberalizmu, taj elitizam se ogla&scaron;ava ne toliko u shvatanju da &#39;snaga&#39; treba da rmbači, &#39;klade valja&#39;, koliko da služi &#39;umnima&#39;; da im robuje. Zato bi ovaj narcisoidni bunt mogli da nazovemo &#39;revolucija princeza i prinčeva&#39; ili &#39;revolucija carevića&#39;. Oni su se, na primer, u novogodi&scaron;njoj noći potrudili da na Trgu republike zagorčaju doček onima koji nisu stali uz njih. Njihov neprijatelj nije samo Vučić već i svi koji žele da uživaju u slastima svojih malih života; koji nemaju ni ambiciju ni &#39;um&#39; koji želi da caruje.VESTI IZ NESVESTI: Plenuma&scaron;ko razumevanje &#39;ispravnog&#39; reda stvari, armirano neoliberalnom ideologijom, oblikovano je uticajima dve moćne sile, koje deluju u sinergiji. Jedna je lokalna, promenjiva ali transistorijska, dok je druga generacijska i globalna, ali je drugačije lokalizovana na različitim mestima.Danas dolazi do izražaja jedan od antidemokratskih rezultata delovanja tog na&scaron;eg kulturnog obrasca. Reč je o činjenici da nas suprotno mi&scaron;ljenje vređa vi&scaron;e od najgorih psovki. Ovde &#39;ja mislim&#39; podrazumeva da &ndash; svi koji misle, misle isto kao ja. Ko ne misli kao ja, taj ne misli. On može biti plaćenik, bot, sendvičar; u najboljem slučaju budala ili bolesnik.Druga oblikotvorna sila je oličena u anti-dru&scaron;tvenom učinku dru&scaron;tvenih medija, posebno u svetovima generacija koje ne poznaju svet bez dru&scaron;tvenih mreža. Zabavlja me činjenica da su neki od mlado-lepih ushićeni činjenicom da su na blokadama otkrili &#39;vesti&#39;: &#39;Tata, gledali smo zajedno vesti&#39;. Podrazumeva se &ndash; vesti &#39;N1&#39; i &#39;Nove S&#39;.Ali, to samo znači da su se po prvi put suočili sa visoko selektivnim, zapadnocentričnim slikama sveta koje postoje van dru&scaron;tveno-medijskih mehura u kojima inače žive. Ne i da su otkrili stvarni svet, čak ni dve bazične činjenice &ndash; da se on ne može svesti na zaslađenu ideju koju imaju o Zapadu; a kamoli da takav svet ne postoji čak ni na Zapadu.Vreme, u kome mlado-lepi i njihova selebriti podr&scaron;ka misle da Srbija može, treba i mora da živi, jeste postistorijska zagrada vremena &ndash; koju je otvorio pad Berlinskog zida, i čije je zatvaranje 11. septembra nagovestila grupa ljudi koji su neki muslimani bili skloni da zovu &#39;devetnaestorica veličanstvenih&#39;. Pre nego &scaron;to je takvo nazivanje najodlučnijih bin Ladenovih terorista kriminalizovano &ndash; u Britaniji koliko i u Indoneziji.Zato je ova nova ofarbana revolucija koja traje i &#39;post-postistorijska revolucija&#39; i &#39;anti-istorijska revolucija&#39;, zakasneli &#39;srpski Majdan&#39;. &Scaron;to ne znači da ne može postati prvo uspe&scaron;an, a onda &bdquo;uspe&scaron;an&ldquo; kao krvava &#39;arapska proleća&#39; u Jemenu ili Egiptu. Volim da podsećam da je jedina stvar koju ljudima niko ne može da oduzme &ndash; jedino istinski univerzalno ljudsko pravo, ono koje svi imamo &ndash; da sami sebi odsečemo ono &scaron;to su Tuđmanovi desrbizatori i upristojivači balkanolike Hrvatske nazvali &#39;nježnik&#39;.Kad smo već kod odsecanja, verujem da bi &ndash; iz ugla (antirežimskog, dakle nekontrolisanog) Bojana Pantića koliko i (prorežimskog, zauzdanog) Nenada Čanka &ndash; greh bio da Vojvodina ostane &#39;diskriminisana&#39; u odnosu na Kosovo. &#39;Jednakost&#39;, svaka pa i pokrajinska, u senci bauka palanke za njih nema cenu &ndash; a demokratija, vođena zapadnim donacija, udarna je pesnica takve &#39;jednakosti&#39;. Račun biva ispostavljen na kraju, kada postane kasno. Ali, &#39;mi smo u Evropi&#39;, ubeđuju nas vudu-vračevi sa &#39;Junajted medija&#39; &ndash; koji &#39;znaju&#39; da će biti mala.KAD SE KRLEŽINO POTOMSTVO U BEOGRAD VRATI: Ovog teksta ne bi bilo da nisam pročitao intervju koji je Dragani Nikoletić, novinarki &#39;Radara&#39;, dao Boris Buden, provokativni hrvatski mislilac, dosledni, neselektivni antinacionalisti, koji, čini se, ima tuce paso&scaron;a ali odavno živi u Berlinu. Buden je, a to je ključno, uz Igora &Scaron;tiksa i Srećka Horvata, jedan od hrvatskih promotera i ideologa serije balkanskih (post)tranzicionih prestrojavanja &#39;plenumima&#39; &ndash; koja je počela 2014. godine u Tuzli, gde je jedan od ciljeva bio &#39;stvaranje post-etničkih identiteta&#39;.&#39;Plenumima&#39;, koji su lažirani jer niti u njima učestvuju svi studenti niti su svi dobrodo&scaron;li, obeležena je i ova na&scaron;a nova, ofarbana revolucija koja traje. Jo&scaron; ne znamo da li je vi&scaron;e antisrpska ili slučajnosrpska, tačnije koliko se rimuje sa prethodnom, titoističkom. Mada, posle Milo&scaron;a Jovanovića i Milo Lompar je zaključio da je nacionalna &ndash; da samo &#39;Proglas&#39; Srbiju spasava. I auto&scaron;ovinističko stanovi&scaron;te je srpsko stanovi&scaron;te, pa se, valjda, treba nadati.Ne mogu Zoran Kesić, Mila Pajić i Sofija Todorović sve sami. Posebno su im od koristi Hrvati, pa i Boris Buden &ndash; mada ne i njegove ideje. Naime, lucidna i često otrežnjujuća, Budenova tumačenja i analize su nespojiva sa onim &scaron;to očekuju i zahtevaju studenti, koji su prigrlili pojam &#39;plenum&#39; ali su ne toliko zadržali koliko armirali isključujuće, eksepcionalističko shvatanje svoje borbe, koju ne žele da nazovu političkom.Na&scaron;i plenuma&scaron;i su, čini mi se, poverovali ne samo da su svevideći već i da su jedina srpska mera. Hteli bi lep i po&scaron;ten, nekorumpiran, tehnokratski neoliberalizam; meritokratiju koji &#39;umnima&#39; obećava jedan kul, politički korektan, privatizovani komunizam; postideolo&scaron;ki &#39;Diznilend&#39; u kome bi &#39;najbolji&#39; imali svega prema potrebama i živeli neokrznuti mukom, napornim radom i iscrpljeno&scaron;ću. Logika njihovog (anti)političkog vjeruju ogleda su u samoironičnim stihovima pesme &#39;Heroj radničke klase je ne&scaron;to &scaron;to treba biti&#39; Džona Lenona. Mnogi &#39;misle da su tako pametni, besklasni i slobodni&#39; i da za njih &#39;jo&scaron; uvek ima mesta na vrhu&#39;. Poverovali da je Vučić postao &#39;heroj radničke klase&#39;, naroda koji je ponosno sprski i radnički, i zato su, u najboljem slučaju, ravnodu&scaron;ni prema onima koji nemaju um primeren carevima.Njihov ideal je dvospratno dru&scaron;tvo, kakvo poslednjih decenija postoji u SAD &ndash; gde je glavna životna i politička vododelnica postala ne toliko klasna koliko obrazovna. Oni koji rade rukama i koji se znoje uokvireni su u visoko obrazovanoj, liberalnoj Americi kao &#39;korpa nepopravljivih bednika&#39; i &#39;ljudi smeće&#39;, koji zaslužuju da se batrgaju i budu kinjeni u blatu svakodnevice.Način kako i koliko malo su Budenove ideje prihvaćene među beogradskim ofarbanim revolucionarima olak&scaron;ava razumevanje perverzija koje su se smestile u jedno od mogućih imena njihovog bunta &ndash; &#39;plenuma&scaron;ka revolucija&#39;. Probaću da budem kratak.Ovda&scaron;nji studentski &bdquo;plenumi&ldquo; su konformistički i aspiracioni. Spoj su statusnog obreda prelaza i merdevina za nestrpljive dru&scaron;tvene penjače, ali, iznad svega, oni oličavaju logiku narcisoidnog, tačerovskog poricanja značaja klasnog položaja. Obojenog u crveno, pseudo-revolucionarnog, pa zato dvostruko pervertiranog i patetičnog.Pored toga, &bdquo;plenumi&ldquo; su, ne znam da li je tu moćnu ideju uveo Aleksandar Vučić, Mira Bogdanović ili neko treći, &bdquo;perverzna inverzija&ldquo; demokratije. U tome, po sebi, nema ničeg lo&scaron;eg &ndash; pod uslovom da niste poverovali da ta perverzija jeste demokratija.Ono &scaron;to je u njima trulo, moglo bi se reći i anti-plenumski, jeste da pobunjena &bdquo;na&scaron;a deca&ldquo; veruju da su im Vučić i njegovi siroma&scaron;ni, &bdquo;krezubi&ldquo; glasači uskratili pravo da uživaju u kraju istorije. Oni su slučajno srpski zombiji tačerizma i reganomike, duhovi pro&scaron;losti koja se na Zapadu pretvorila u svoju karikaturu, moglo bi se reći i perverziju. Toni Bler i Bil Klinton, ovde vi&scaron;e Borko Stefanović nego Dragan Đilas, vođe su po meri njihovog pogleda na svet; &bdquo;trećeg puta&ldquo; u bespuće i serijsko ponižavanja onih koji nemaju fakultetske diplome.Umovi koji bi ovde da caruju ne osećaju potrebu za vertikalnom, nadstatusnom solidarno&scaron;ću. Njihov bunt je zato horizontalan; klasno ravna buna pripadnika zajednice istih ljudi, sklonih da &bdquo;mi&ldquo; vide kao puku ekstenziju &bdquo;ja&ldquo;. Taj kolektiv nije samo individualistički, on je isključujući. Plenuma&scaron;i ni ne poku&scaron;avaju da privuku one koji im se nisu poklonili. &Scaron;tavi&scaron;e, mnogi bi da ih kažnjavaju.Buden mi je među njima delovao kao poslovično krme u Teheranu, ali videlo se da je uživao u pažnji sa kojom su ga dočekali. Bojim se da je odu&scaron;evljenje proizvela činjenici da su srpski elitisti skloni da veruju da su priznati Hrvati, u stvari, najbolji, idealni Srbi, a ne ono &scaron;to je Buden govorio tokom posete obojeno revolucionarnom Beogradu, i na nastupu u &bdquo;Bitef teatru&ldquo;. Tu je s njim razgovarala aktivistička &bdquo;radnica u kulturi&ldquo; iz čijih pitanja je odzvanjala sva beda &bdquo;srpske&ldquo; &bdquo;levice&ldquo;. Te&scaron;ko je staviti dovoljno znakova navoda.Buden je oćutao činjenicu da je njegova hipnotisana beogradska sagovornica uporno sugerisala da su stavovi i dogme kojima se podsmeva vrhunske istine; da na&scaron;, nezapadni svet jeste onaj koji je &bdquo;manje vredan&ldquo;; da &bdquo;postistorijski&ldquo; Zapad jeste merilo i da treba da ostane &bdquo;mera&ldquo; svih drugih; da &bdquo;Istok ima istoriju koja je prezrena&ldquo; jer nije u stanju da ide zapadnim putem. I kada nije auto&scaron;ovinistička, a uglavnom nije, na&scaron;a realno postojeća levica, i &bdquo;prava&ldquo;, marksistička, i &bdquo;liberalna&ldquo;, po pravilu je autorasistička.Iako nije jedan od &bdquo;lajt usta&scaron;a&ldquo;, kao &scaron;to su splitski &bdquo;Feralovci&ldquo;, i neki od hrvatskih pisaca čije knjige, kao simbole evropejskog pravoverja i poželjne distinkcije, slučajni Srbi danas ređaju na policama kao &scaron;to su nekada ponosni Srbi ređali romane Dobrice Ćosića, Buden je na &bdquo;Pe&scaron;čaniku&ldquo; godinama bio deo inventara. Dočekivan je ovde i kao jedan od uzornih Krležinih potomaka, mada meni vi&scaron;e liči na nekog malog &bdquo;Brehta&ldquo; ili &bdquo;Gorkog&ldquo; globalnog kapitalizma &ndash; retko mudrog i pronicljivog &bdquo;lajavca&ldquo; koji normalizuje i odomaćuje ono protiv čega &bdquo;laje&ldquo;.Ipak, a to je &bdquo;kod Hrvata&ldquo; jako retko, Buden ne veruje da su svi nacionalizmi lo&scaron;i, ali da je srpski najgori. Zato njegove intervjue ovde nije prenosio samo &bdquo;Pe&scaron;čanik&ldquo;, jedan od inkubator auto&scaron;ovinizma, već i ponosno srpski &bdquo;Novi Standard&ldquo;.No, su&scaron;tina Budenove popularnosti u &bdquo;mislećem&ldquo;, konstantinovićevskom, maligno samoporeknutom Beogradu nije u njegovom rasko&scaron;nom umu, ni u njegovom napadnom antinacionalizmu, već u činjenici da je elitni Hrvat &ndash; maska koja može da prikrije kompleks inferiornosti na&scaron;e elite. Stigli smo do toga da nije lako naći zemlju u kojoj obave&scaron;tajna službe antagonističkog suseda ima toliko lak posao kao hrvatska u Srbiji.&Scaron;tavi&scaron;e, ciljna grupa postaje sve veća i veća. Pitki, elitistički populizam &bdquo;Nedeljnika&ldquo;, magazina po meri post-tranzicionih Austro-Srba i maligne dostojev&scaron;tine u kojoj su u&scaron;u&scaron;kali svoje &bdquo;Ja&ldquo;, postao je inkubator srednjoklasne, raspr&scaron;ene kulture auto&scaron;ovinizma, kakav je dve decenije ranije bio napadno intelektualizovani &bdquo;Pe&scaron;čanik&ldquo; u insularnim elitističkim krugovima u kojima je auto&scaron;ovinizama, ideologija &bdquo;protiv doma spremnih&ldquo; Srba, stao na noge. DVE SRBIJE U DVA RATA: U intervjuu objavljenom u &bdquo;Radaru&ldquo; smestile su se dve perverzne inverzije. Jednu je izneo Buden: &bdquo;Od [mladih u Srbiji] se traži da entuzijastički sudjeluju u ritualnom samopljuvanju, da svakoga dana sami sebe podsjećaju na svoj civilizacijski manjak&quot; &ndash; novinarki nedeljnika koji je jedna od udarnih pesnica srpskog samopljuvanja koliko i shvatanja da je ponos srpstvom sinonim za ultimativni civilizacijski manjak.Druga, pri tome dvovalentna, inverzna perverzija ugnjezdila se u jednom od Draganinih pitanja: &bdquo;Konzumentima srpskih režimskih medija servira se neka paralelna &#39;istina&#39;, drastično različita od realnosti koju poku&scaron;avaju da ponude nezavisna, ili ako ba&scaron; mora &ndash; opoziciona glasila. Koliko dugo može da opstane tako podeljena država?&ldquo;Ini &bdquo;Junajted mediji&ldquo;, kao &scaron;to je &bdquo;Radar&ldquo;, mogu biti posmatrani kao nezavisni &ndash; samo od Srbije. Mada, i ta i takva mera njihove &bdquo;nezavisnosti&ldquo; postoji samo zato &scaron;to oni na Zapadu, od kojih jesu zavisni, žele da &scaron;to slabiji Vučić vlada &scaron;to je moguće slabijom i manjom Srbijom. I Srbija bez Kosova i Metohije bi za njih bila previ&scaron;e velika i previ&scaron;e opasna.Zato u tim medijima nema, na primer, Slobodana Antonića, Milana Brdara ili Milo&scaron;a Kovića, nekih od mislilaca u čijim stavovima, i u čijoj kritici, ima mnogo istina o Srbiji &ndash; bez navodnika. To nisu moje istine, ali znam da, s jedne strane, nije lako suočiti se sa posledicama Milo&scaron;evićevog (ne)potpisivanja &bdquo;Kumanovskog sporazuma&ldquo;, dok, s druge, za razliku od Dragane, ja ne verujem da je moja istina jedina srpska istina.U Srbiji ne postoji samo jedna istina i ine &bdquo;istine&ldquo;. Bez navodnika ih ima bar tri &ndash; jedna vladajuća i dve opozicione, ali je samo jedna od njih živa u političkom i medijskom domenu. Mada, u na&scaron;oj zemlji, koja je, kao i Brazil, svoj najvi&scaron;i ali nedostižan ideal, ovde je to, naravno, sloga, upisala čak i u zastavu &ndash; moglo bi se, bez mnogo preterivanja, reći da u Srbiji ima istina koliko i stanovnika.Krenuću izokola. Slučajnosti vidim kao glavne motore na&scaron;ih malih života i ljudske istorije, i zato volim digresije i trivijalnosti. Verujem da se bitno bolje vidi ako se ogleda (i) u nebitnom.Kismet, ili ne&scaron;to banalnije, &scaron;to može biti unutra&scaron;nje, iskustveno ili neki njihov spoj, odveo je Draganu i mene, najbolje drugare u osmom razredu osnovne &scaron;kole, koja je njoj bila pod prozorom, a meni dva ćo&scaron;ka dalje, na suprotne strane oba, ovde jasno razdvojena, &bdquo;rata&ldquo;, koja besne u Vučićevoj Srbiji. Kulturnog, odnos prema srpstvu i njegovoj orijentalnoj musavosti, koju ružnom čini njena slika u zapadnom ogledalu, i političkog, odnos prema Vučiću. Retko talentovana novinarka, koja ima i zavodljiv književni dar, Dragana je jedan od obzirnijih učesnika u oba &bdquo;rata&ldquo;, dok sam ja jedan od neodmerenijih.Činjenica da su u Srbiji, za razliku od SAD, dva &bdquo;rati&scaron;ta&ldquo; razdvojena, čini da, iako i ovde postoje samo dva bazična samorazumevanja, postoje četiri pozicije, a ne dve. Naime, za razliku od Amerike, u Srbiji je reč o varijacijama sa ponavljanjem.&Scaron;ta to znači? U &bdquo;Radaru&ldquo; &ndash; i drugim glasilima &bdquo;mislećeg&ldquo;, studentsko-srednjoklasnog bunta koji može da bude imenovan i kao &bdquo;Junajted medija revolucija&ldquo; &ndash; zastupljena je samo jedna pozicija, antivladina i slučajno srpska, dok druge, antivladine i ponosno srpske, ima jo&scaron; manje nego, na primer, u &bdquo;Politici&ldquo;, gde su zastupljene dve pozicije &ndash; provladina i ponosno srpska, nažalost skrajnuta u na&scaron;em najstarijem listu, i četvrta, provladina i slučajno srpska, mnogo prisutnija.Nave&scaron;ću nekoliko primera. Vojislav &Scaron;e&scaron;elj i Andrej Nosov su na istoj strani u političkom ratu, ali na suprotnim u kulturnom. Ana Martinoli i Biljana Srbljanović su, pak, na istoj strani u kulturnom ratu, ali na suprotnim u političkom. Đorđe Vukadinović i Slobodana Antonić su na istoj strani u kulturnom ratu, ali 24. decembra, mislim da me ne vara utisak, postalo je jasno da vi&scaron;e nisu na istoj strani u političkim borbama.FILOSOFIJA NOVINARSTVA: Antonić je izabrao da, za razliku od Vukadinovića, ne bude &bdquo;začinski nacionalista&ldquo; &ndash; i zato ga ni pre 24. decembra nije bilo u glasilima ofarbane revolucije koja traje. On nije prihvatio, ne znam razloge, poziv da gostuje u &bdquo;Utisku nedelje&ldquo;, u emisiji koja oličava rastrojenost elitista ne toliko Vučićem koliko realno postojećim srpstvom, ali to ne bi smela da bude prepreka.Naime, liberalni američki mediji, kao &scaron;to je &bdquo;Si-en-en&ldquo;, pod čijim logom &bdquo;N1&ldquo; skriva svoju pristrasnost, uz sve mane, a neke su ogromne, istrajni su u naporima da se u njima čuje glas i one strane koja za njih neće da govori.Sve &bdquo;Junajted medije&ldquo;, i ozbiljne i tabloidne, i &scaron;tampane i elektronske, vodi jedna druga logika &ndash; konstantinovićevsko verovanje u srpsku fatalnu negativnu izuzetnost odnosno jedinstvenost, koje u sebi sadrži inverziju američkog verovanja u sopstvenu (pozitivnu) izuzetnost, nazvanog američki eksepcionalizam. Filosofija palanke, &bdquo;biblija&ldquo; srpskog auto&scaron;ovinizma, jedini je &bdquo;novinarski kodeks&ldquo; koga se drže &bdquo;producenti&ldquo;, novinari i paranovinari inih &bdquo;Junajted medija&ldquo;.Njihovi ovda&scaron;nji (sub)komandanti, kao &scaron;to su Slobodan Georgiev, Igor Božić i Adam Santovac, osnažuju verovanje da je &bdquo;srpsko zlo&ldquo; jedinstveno veliko, ne toliko preteće koliko genocidno, i vanvremensko, neuni&scaron;tivo, te da se nacionalistima, i svima koji brane, veličaju ili racionalizuju ponosno srpsko stanovi&scaron;te i srpske nacionalne interese, ne sme dati &bdquo;platforma&ldquo;. Sem kada je reč o &bdquo;začinima&ldquo;, nacionalistima rastrojenim Vučićem, ili, možda, ko će ga znati, njegovom nespremno&scaron;ću da im ponudi ono &scaron;to su očekivali, kao &scaron;to su ljutiti megaintelektualac koji se javnosti predstavlja kao, u su&scaron;tini, &bdquo;bin Njego&scaron;&ldquo;, Njego&scaron;ev sin, Đorđe Vukadinović ili, najmanje sporni i najdosledniji, najljući od svih, Dragoljub Anđelković. Ovi ćiriličari stvaraju iluziju otvorenosti latiničnih, &bdquo;Junajted medija&ldquo;.Gospodin Santovac nam je, povodom 10. godi&scaron;njice (ne)postojanja luksembur&scaron;ke televizije &bdquo;N1&ldquo; u Srbiji, u intervjuu koji je, u su&scaron;tini, dao sam sebi, opisao dva važna stuba tog zatvorenog, pažljivo doziranog, levo-liberalnog autokolonijalnog novinarstva, koje ima svoju ponosno srpsku &bdquo;ikebanu&ldquo;, svoje desne, &bdquo;antikolonijalne&ldquo; minjone.Prvi je neoliberalan: &bdquo;... [N]e možemo da se bavimo novinarstvom, a da nismo svesni dru&scaron;tvenog konteksta, da ispo&scaron;tujemo publiku i investitora koji plaća da se mi na ovaj način bavimo novinarstvom&ldquo;. Drugi stub potpada pod pojavu koju je Antonić davno prepoznao i nazvao &bdquo;misionarska inteligencija&ldquo;: &bdquo;Ako hoćete da pratite &scaron;ta se u dru&scaron;tvu događa, morate i vi da budete u stanju te borbene gotovosti&ldquo;.Pored bespogovorne, borbene odanosti Zapadu i &bdquo;investitorima&ldquo;, &scaron;to su sinonimi u slučaju &bdquo;Junajted (para)medija&ldquo;, njihova uređivačka politika je zasnovana na verovanju, koje ovde kreće od zlomisli Radomira Konstantinovića, da je ne samo ponos srpstvom &bdquo;zlo&ldquo; već i da je srpstvo &bdquo;zlo&ldquo; po sebi &ndash; ne&scaron;to od čega svaka moralna, misleća osoba mora da se, u najmanju ruku, distancira. Da bi se &bdquo;očovečila&ldquo;, kako je rekao Sreten Ugričić, jedan od ideologa i putovođa srpskog auto&scaron;ovinizma.Zato su, u najboljem slučaju, njihovi sadržaji slučajno srpski. Zato su Antonić, Brdar i Ković, iz ugla beogradskih &bdquo;producenata&ldquo; i direktora &bdquo;N1&ldquo; i &bdquo;Nove S&ldquo; &ndash; nijedan urednik tih luksembur&scaron;kih medija ne živi u Srbiji, niti govori srpski, po&scaron;to oni ovde, stalno insistiraju na tome, samo &bdquo;reemituju&ldquo; program &ndash; veće &bdquo;zlo&ldquo; čak i od Vučića. Zato u &bdquo;Radaru&ldquo; ne samo da nema glasova njih trojice već nema ni odjeka njihovih političkih glasova.A onda kada tvrdite da ste nezavisni i opozicioni, a ne želite da sru&scaron;ite medijski poredak, niti da promenite logiku na kojoj počiva, kada samo okrećete hijerarhiju isključivanja &ndash; onda je takva inverzija po sebi perverzna i antidemokratska.Pri tome, ona je dvostruko perverzna &ndash; po&scaron;to prostor ne želi da da svim antivladinim akterima već samo udarnicima slabosrpstva i malosrpstva &ndash; pa i ovaj bunt, čiji su glavni pogonski motori luksembur&scaron;ki &bdquo;Junajted mediji&ldquo;, možemo nazvati &bdquo;slučajno srpska revolucija&ldquo;. Narcisoidnost njenih zamajaca je ukotvljena u ravnodu&scaron;nosti prema srpstvu.Iluzijama da je ne&scaron;to drugo, da brine za srpske interese, da je srpska ili realsrpska, doprinose megaintelektualac koga volim da zovem &bdquo;Milo Majdan&ldquo; i sve glasniji, novo-dositejevski teolozi, duhovni i politički sledbenici ambicioznog velikodostojnika, poznatog i kao &bdquo;biskup Grgur&ldquo;. Ne znam, valjda će trebati neko da da blagoslov &bdquo;kad se Dunav zaledi&ldquo;; da da oprost priželjkivanim, &bdquo;&scaron;estooktobarskim&ldquo; krvavim rukama.ANTIDEMOKRATSKA DEMOKRATIJA: Obrisi treće, danas ključne perverzne inverzije pomaljaju se i ispod ove dve male, ali indikativne, antipolitičke perverzije, koje su se smestile i razgolitile u Budenovom intervjuu &bdquo;Radaru&ldquo;.Jedne, koju proizvodi ignorisanje &bdquo;lokacije&ldquo; Srbije, tačnije važnih posledica skrajnutosti i duboko kulturne izme&scaron;tenosti na&scaron;eg drugačije evropskog prostora, krajine Orijenta naslonjene na Zapad, u kome su vekovi neevropske istorije, u su&scaron;tini, poni&scaron;tili geografiju &ndash; urezav&scaron;i neevropsko u na&scaron; deo Evrope. U sve pa i u sopstvo, koje bi da izađe iz sebe &ndash; kada je elitno i, sve če&scaron;će, srednjoklasno, urbano i visoko obrazovano. I druge perverzije, sve prisutnije u toj, navodno jedinoj dobroj, kul Srbiji. Ona ilustruje ideolo&scaron;ku masku otuđenosti dela elite za koji je (pro)zapadno i lepo jednako nezavisno.Ta treća, noseća, antipolitička perverzna inverzija je danas oličena i u tome da nam se ova nova, to bi bilo jedno od prikladnih imena, &bdquo;antidemokratska revolucija&ldquo; izdaje kao borba za demokratiju. &Scaron;tavi&scaron;e, njena ne-demokratičnost nam biva predstavljena kao su&scaron;tina njene demokratičnosti.Pri tome, kao i njene prethodnice, &bdquo;petooktobarska&ldquo; i &bdquo;antibirokratska revolucija&ldquo;, i ona nam biva servirana kao konačno re&scaron;enje. Sasvim u skladu sa na&scaron;im kulturnim obrascem, na&scaron;om &bdquo;crno-belom&ldquo; dubokom kulturom od koje niko ko je odavde ne može da pobegne &ndash; bez obzira koliko daleko je oti&scaron;ao i koliko davno.Ta inverzna perverzija se kristalisala kao posledica samorazumevanja obojenih revolucionara i njihove podr&scaron;ke &ndash; delom zahvaljujući uticajima &bdquo;Junajted medijima&ldquo;; mnogo vi&scaron;e činjenici da je reč o padu u otuđenost i bogomdanost kome su, duboko kulturalno, bili skloni. Prepoznaje se u činjenici da, po pravilu, uzroke svog zami&scaron;ljenog ličnog udesa vide kao dvojne. Pri tome, manje kao političke, manjak demokratije u Srbiji, a vi&scaron;e kao kulturalne, civilizacijske odnosno nacionalne &ndash; srpske. Pre kao rezultat srbolike krezubosti &bdquo;sendvičara&ldquo;, glasačkog tela na koje se Vučić oslanja, nego činjenice da glasaju za njega.Zato ofarbani revolucionari žele jednu lažiranu, &bdquo;plenumima&ldquo; doziranu, militantno zapadnoljubivu, beskompromisnu &bdquo;demokratiju&ldquo; &ndash; za svezube i srodna elitistička bića, koja veruju da su ne samo bogomdana već i jedina koja su ovde istinski vredna.Na primer, Milica Pendić, studentkinja Filolo&scaron;kog fakulteta, odgovorila je novinarima &bdquo;Danasa&ldquo;, (ne)službenog glasnika srpskog auto&scaron;ovinizma, na pitanje: &bdquo;Pored studenata, blokadama su se pridružili i srednjo&scaron;kolci. Očekujete li da će se narednih godina mladi vi&scaron;e uključivati u politička de&scaron;avanja?&ldquo;, rečima:&bdquo;Sigurno da, oni su budući studenti. Oni su maloletni, zavise u potpunosti od svojih roditelja, nastavnika, razumno je da oni imaju veći stepen paranoje od nas. Raznih je problema, ne postoji autonomija srednjih &scaron;kola, kao na fakultetima, mnogo nastavnika je stranački orijentisano, ni ne poku&scaron;avaju da podrže učenike.&ldquo;Na&scaron;a deca na fakultetima i u gimnazijama su, nažalost, uglavnom ona na&scaron;a deca za koju ne postoje drugačija na&scaron;a deca, ona koja ne studiraju i koja neće studirati, koja će morati da se znoje ili koja su već počela da se svakodnevno znoje dok rade, neretko u pra&scaron;ini.KOSTIN &bdquo;PROGLAS&ldquo;: Među na&scaron;om pobunjenom deca, koja grabe ka (većim) klasnim privilegijama, ističu su deca-dru&scaron;tveni penjači iz elitnog statusnog muhura u koji &bdquo;Pink&ldquo; i &bdquo;Hepi&ldquo; nemaju pristup. U njemu je poniknulo i na&scaron;e dete-ubica iz &bdquo;Ribnikara&ldquo;.Podsećam, u najelitnijoj osnovnoj &scaron;koli u Srbiji, parafraziraću Darka Delić, decu nisu ubili &bdquo;meci devedesetih&ldquo; &ndash; već meci &bdquo;evropeizacije&ldquo; i tranzicije. Mogu salonske mesije iz &bdquo;Proglasa&ldquo;, Olja Bećković i Jovo Bakić-Kapičić, osloniću se opet na Delićev moćni mozak, od jutra do mraka da nas &bdquo;bombarduju devedesetim&ldquo;, ali u Srbiji postoji samo jedan nepomenik &ndash; &bdquo;Evropa&ldquo;; u pre&scaron;ećerenoj, ovde otrovnoj, zapadnolikoj jednini.Mogu misliti &scaron;ta bismo slu&scaron;ali na &bdquo;N1&ldquo; i &bdquo;Novoj S&ldquo; da je decu streljao neki &bdquo;Kosta&ldquo; u Borči, Ovči ili Krnjači. Ali, nije &ndash; pa smo naučili da elitna, &bdquo;najbolja&ldquo; na&scaron;a deca umeju da ubede sebe da oni koji im nisu ravni, koji nisu &bdquo;najbolji&ldquo;, ne zaslužuju da postoje, da žive kao ljudi, a da oni koji su bolji od njih ne smeju da postoje, da zaslužuju da nestanu.Imam utisak da Milica Pendić, i drugi ofarbani (kontra)revolucionari, žele da ovde demokratija postane jo&scaron; vi&scaron;e lažna od one koja postoji u &bdquo;hibridnim režima&ldquo;, kakav je Vučićev. Oni priželjkuju nadziranu, anti-narodnu, svezubu &bdquo;demokratiju&ldquo; za ljude sa fakultetskim diplomama. Novu, ovaj put levo-liberalnu, &bdquo;civilizujuću misiju&ldquo; kao oblik starateljstva nad &bdquo;demosom&ldquo; &ndash; a ne vladavine &bdquo;demosa&ldquo;. Oni bi hteli jednu kul, lepu, osnaženu suplementima i istu&scaron;iranu, pseudodemokratsku poliarahiju na steroidima.U svim stereotipima, pa i u onome na koji se oslanja ova vizija, ima odjeka istine. Mnogi pripadnici elite, mlado-lepi koliko i ocvali selebritiji, vide narod &ndash; &scaron;to u njihovoj svesti, po pravilu, predstavlja suprotnost njih samih, takozvanih &bdquo;građana&ldquo; &ndash; kao instrument i &bdquo;saučesnika&ldquo; u dana&scaron;njoj i, &scaron;to je ključno, svim budućim, bojim se neizbežnim, manjkavostima demokratije u Srbiji. Ali, one nisu posledica neke na&scaron;e manjkavosti, ili patologije, već na&scaron;e unutarevropske različitosti i, blago rečeno, poražavajuće istorije na&scaron;ih odnosa sa Zapadom, odavno najvećim neprijateljom srpstva.Zapadno me&scaron;anje, vođeno činjenicom da nezavisnost Kosova vide kao ne toliko najveću koliko, u su&scaron;tini, jedinu za nas relevantnu &bdquo;evropsku vrednost&ldquo;, mnogo je veća prepreka demokratizaciji Srbije od toga da je realno postojeća demokratija, ova koja je uneta u srpski Ustav i zakone, skup normi, institucija i procedura krojenih po tuđoj meri. Ona nam em jako lo&scaron;e pasuje em su je krojili, po svojoj meri, oni koji su odavno pokazali da nam, kao narodu, ne žele dobro i serijski nam poručivali da tu ne nameravaju mnogo da menjaju.Ali, Srbija mora da se nosi sa Zapadom i merom u kojoj je antisrpski. Mi, nažalost, ne možemo ni da računamo na Zapad niti da se izolujemo od njega. To je ružna pozicija, ali nalazimo se u obruču NATO pakta, sapeti &bdquo;NVO&ldquo; transmisijama, i tu nikakve radikalne promene nisu moguće. Sve i da na vlast u Srbiji dođu patriotski &bdquo;anđeli&ldquo; o kojima sanja politički &bdquo;monah&ldquo; u Đorđu Vukadinoviću. Preduslov da su&scaron;tinske promene ovde postanu moguće je uspostavljanje nekog su&scaron;tinski drugačijeg novog svetskog poretka.Drugim rečima, problem nije u nama &ndash; već u stvarnosti demokratiji i, mnogo vi&scaron;e, u odnosu Zapada, od koga nam je do&scaron;la i koji je ovde promovi&scaron;e samo rečima, ne i delima, prema Srbiji. Odu&scaron;evljenje idejom demokratije, koje periodično posedne na&scaron;e elite, u poslednje vreme se to de&scaron;ava na svakih dvanaest(ak) godina, pre ili kasnije se razbije o dve srpske stvarnosti, koje su svi srpski revolucionari, ne samo slučajno srpski, skloni da ignori&scaron;u &ndash; duboko-kulturalnu, staru, i neokolonijalnu, noviju ali jo&scaron; čvr&scaron;ću stenu. REVOLUCIJA NEDOVOLjNO PRIVILEGOVANIH: Iako, naravno, pobunjena &bdquo;na&scaron;a deca&ldquo; nisu podjednako privilegovana, a mnoga uop&scaron;te nisu privilegovana, klasna i statusna privilegovanost je upisana u njihovo samorazumevanje kao njihovo najvi&scaron;e, neotuđivo ljudsko pravo. Pri tome, oni ne žele bilo kakvu klasnu privilegiju, oni je žele kao jasno prepoznatljivu, kandiranu i brendiranu zapadnu privilegiju &ndash; onu privilegiju koju &bdquo;znaju&ldquo; da je imaju (skoro) svi ljudi koji žive na Zapadu.Oni žele da sru&scaron;e Vučića ne zato &scaron;to im je lo&scaron;e već zato &scaron;to veruju da su im Vučić i njegovi glasači uskratili ono &scaron;to im pripada kao evropskim &ndash; &bdquo;belim&ldquo;, i po boji kože i po boji slike svoje unutra&scaron;nje anđelolikosti, sa kojom su se saživeli &ndash; suncima maminim i tatinim.Naravno, mnogima jeste jako lo&scaron;e u Srbiji, jednoj od najsiroma&scaron;nijih zemalja bogatog i razvijenog, Prvog sveta. &bdquo;Dobar život&ldquo; u najvećem delu sveta odavno postoji prvenstveno u oku posmatrača i njegovih očekivanja oblikovanim medijskim slikama. Neoliberalizam je dodatno zamutio granice &bdquo;dobrog života&ldquo;, koje su bile i ostale mutne svuda van Četvrtog i &bdquo;suterena&ldquo; Trećeg sveta.Zato tekuću ofarbanu revoluciju možemo nazvati i &bdquo;svezuba revolucija&ldquo;; &bdquo;istu&scaron;irana revolucija&ldquo;; &bdquo;revolucija čistih i sitih&ldquo;; &bdquo;revolucija nedovoljno privilegovanih&ldquo;&hellip; Ostaviću po strani pitanje kako i koliko revolucionari sebe vide kao na&scaron;u decu, tačnije kako i koliko su skloni da, često nesvesno, sebe vide kao samo slučajno na&scaron;u.Oni bi da bude onako kako je na Zapadu &ndash; tačnije onako kako izgleda na &bdquo;Tiktoku&ldquo; i &bdquo;Instagramu&ldquo;, pa bi njihov bunt mogao da bude nazvana &bdquo;kandirana revolucija&ldquo;. U tom smislu, na&scaron;a okasnela obojena revolucija koja traje ima važne sličnosti sa ranijim, &bdquo;uspe&scaron;nim&ldquo; obojenim revolucijama u različitim nezapadnim dru&scaron;tvima.Vi&scaron;ak zapadnolikog &bdquo;&scaron;ećera&ldquo; je u nekim od tih zemlja izazvao neke od najgorih slučajeva &bdquo;dru&scaron;tvenog dijabetesa&ldquo; &ndash; gde je neumerena ljubav prema zapadnolikoj slasti koja im se snila dovela do amputacije ključnih, ranije podrazumevanih, dimenzija normalnosti, kao i velikog broja ljudskih života. Nerazumevanje za&scaron;to je Zapad postao sladak, i za&scaron;to deluje mnogo slađi nego &scaron;to jeste, neki su od ključnih uzroka užasa u kome su zavr&scaron;ile Ukrajina, Jemen, Sirija, Libija i Sudan. Nažalost, ni razvojna ni politička alhemija nije moguća.Ali, kažu, Srbija je u Evropi, i ne graniči se sa Rusijom, i sve te zemlje, čiju je noviju istoriju pisalo shvatanje da &bdquo;ne može gore&ldquo;, kako veruju zombiji &bdquo;N1&ldquo; i &bdquo;Nove S&ldquo;, nas se uop&scaron;te ne tiču. Samo treba da padne Vučić i Srbija će biti &bdquo;kako treba&ldquo; &ndash; i moći ću &bdquo;da stvaram, gradim, da se osećam sigurno&ldquo;, kako kaže jedna od hipnotisanih studentkinja.Postaće druga Bugarska? Hrvatska bez mora?PALANČIKARI PROTIV SENDVIČARA: Uspe&scaron;ne obojene revolucije su uživale ambivalentnu podr&scaron;ku sa Zapada &ndash; sem onda kada su bile usmerene protiv, po zapadnim merilima, ne toliko lo&scaron;ih koliko pretećih, putinolikih &bdquo;momaka&ldquo;, u koje ne spada Aleksandar Vučić.Zato danas u Srbiji jedni zapadni centri moći podržavaju, na različite načine, uključujući novčano, studente i njihovu selebriti i akademsku &bdquo;nadgradnju&ldquo;, dok drugi podržavaju vlast, naravno i finansijski.Nekada nam se pozadina događaja otkriva u perifernim stvarima. Na primer u činjenici da je registraciju sajta novoosnovanom &bdquo;Proglasu&ldquo;, udarnoj pesnici borbe za lepu, devučićevizovanu zapadnoliku &bdquo;normalnost&ldquo; Srbije &ndash; mada ne bih se iznenadio da to znači i Srbije kao nekada &bdquo;Nokije&ldquo;, svake godine sve manje i manje &ndash; platila &bdquo;nevladina&ldquo; organizacija koja je odavno postala miljenica ključnih antisrpskih centara moći na Zapadu.Ova i srodne &bdquo;nevladine&ldquo; organizacije su nezavisne samo od srpske vlade. Uostalom, ovde skoro sve &bdquo;nevladine organizacije&ldquo; (NVO odnosno NGO) funkcioni&scaron;u kao &bdquo;vladine nevladine organizacije&ldquo; (VNVO odnosno GONGO). Pitanje je samo na koju vladu se odnosi lažirano &bdquo;nevladine&ldquo;, i koliko su različite vlade spretne da prikriju svoje duge prste.Zlomisao Ante Pavelića je, nažalost, nepresu&scaron;an izvor metafora koje su od koristi za razumevanje pojava u post-titoističkoj Srbiji, zemlji nagriženoj auto&scaron;ovinizmom i srodnim pojavama. Njima su, naime, kumovali &bdquo;protiv doma spremni&ldquo; građanisti, da bi im zatim brz rast omogućili &bdquo;za domovinu nespremni&ldquo; nacionalisti. Jedan pronicljivi tvitera&scaron; je već prepoznao da bi pozdrav ovih novih, postkomunističkih, srboskeptičnih obojenih revolucionara mogao da bude &ndash; &bdquo;Za &#39;Nutelu&#39; spremni!&ldquo;Neki od profesora su se toliko uvukli u &bdquo;pozadinu&ldquo; dece koja se gnu&scaron;aju praziluka na&scaron;e sveprisutne, palanačke neurbanosti &ndash; učinilo im se, valjda, da unutra ima mnogo mesta &ndash; da sam počeo da brinem. Da li će moći da ih izvuku? Da li su namazali vazelin? Ako nisu, bojim se da će biti potrebna jedna neprijatna hirur&scaron;ka intervencija.&bdquo;Samoorganizovani nastavnici i saradnici &hellip; fakulteta Univerziteta u Beogradu su pripremili i poslužili palačinke svojim studentima, kao i đacima &hellip; beogradske gimnazije iz kom&scaron;iluka, koji su odbili da idu na prevremeni raspust.&ldquo; Oni danas nisu samo &bdquo;telohranitelji&ldquo;, kako reče jedan zgodni, nabildovani selebriti, već i surogat majke na&scaron;e umne dece, koja veruju da treba da &bdquo;caruju&ldquo; Srbijom:&bdquo;Sećamo se svojih studentskih dana, kao i večite želje da u kantini imamo palačinke&hellip; Sad je do&scaron;lo vreme da tu želju ispunimo na&scaron;im studentima kao deo blokadnog programa. Svaka vam čast na svemu &scaron;to radite, a najvi&scaron;e na lekciji koju nam svakodnevno držite kako se dostojanstveno bori za promene i zdravo dru&scaron;tvo. Studenti, izvolite!&ldquo;, napisao je na &bdquo;Instagramu&ldquo; omiljeni profesor, &bdquo;genijalan bio i ostao&ldquo;, sklon da, kao i njegovi omiljeni studenti, narcisoidnu jedninu izrazi u množini.&bdquo;Sve miri&scaron;e na dobro, bolje, najbolje&ldquo;, odgovorio mu je jedan od razdraganih plenuma&scaron;a, učesnika insularnog bunta koji bi mogao da bude nazvan i &bdquo;revolucija palačinkara&ldquo;.Činjenica da na&scaron;a pobunjena umna decu jedu palačinke, ne znači da njihova &bdquo;&#39;Nutela&#39; revolucija&ldquo; neće &bdquo;pojesti&ldquo; svoju decu. Naravno, samo onu koja ne zavr&scaron;e u &bdquo;Inicijativi mladih za ljudska prava&ldquo; i drugim &bdquo;nevladinim&ldquo; organizacijama, koje ih danas uče da NATO, kosovski Albanci, Bo&scaron;njaci i &bdquo;pajtićevski&ldquo; autonoma&scaron;i treba da &bdquo;pojedu&ldquo; &scaron;to veći deo Srbije i srpskog sveta &ndash; da bi ovde moglo da se postoji &bdquo;zdravo dru&scaron;tvo&ldquo;.

Nepismeni đavolji advokat: Pismenost je poslednje utočište protuva koje nemaju šta da kažu

4 Komentari