Rečnik moje mladosti

Te godine je Jugoslavija grozničavo očekivala početak Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Posle novogodi&scaron;njih praznika koje sam proveo u Sarajevu, u januaru sam neko vreme boravio kod majke u Kalesiji, varo&scaron;ici koju je bio glas najnerazvijenije op&scaron;tine u Bosni i Hercegovini.Moj dan mora da je izgledao ovako: Ustao bih jer bi me pod prozorima probudila vika srednjo&scaron;kolaca i brektanje autobusa na polaznoj stanici za Tuzlu. Svi prozori stančića na drugom spratu gledali su na glavnu ulicu.Spomen-kosturnica palim borcima u Drugom svetskom ratu nalazila se tačno u srcu malog parka iza kojeg je bio Dom kulture. Pored osnovne &scaron;kole &bdquo;Slobodan Bajić-Paja&ldquo; ulica je vodila ka Sprečanskom polju, oivičena stadionom sa leve i po&scaron;tom sa desne strane.Polja su se zavr&scaron;avalo pobrđem ispod kojeg je vijugala reka Spreča. Tih nekoliko kilometara koje bih sa prozora obuhvatio pogledom bili su krajolik mog detinjstva. Sestra je već živela u svom stanu. Majka je jo&scaron; uvek radila kao učiteljica u osnovnoj &scaron;koli i bila je na poslu. Otvorio bih prozor i zapalio cigaretu. Plavu Moravu. Sa njenim mirisom pome&scaron;ao bi se vonj gareži iz toplane.Kao sa galerije posmatrao bih ulicu koja je u to doba dana bila izuzetno živa. Srednjo&scaron;kolci se probijaju kroz lapavicu do pekare, op&scaron;tinari samo njima znanim putanjama koje zavr&scaron;avaju u kafani, dečurlija vri&scaron;ti na &scaron;kolskom dvori&scaron;tu.Zatvorim prozor i svet utihne. Na stolu je primerak Kalesijskih novina. Nameravao sam da izgustiram Hajdegerove eseje o Ničeu i Helderlinu. Ali to mi neće pobeći. Po&scaron;to već nekoliko godina retko svraćam ovamo, nije lo&scaron;e da pročitam pone&scaron;to o zavičaju. Da steknem &scaron;iru sliku.Počinjem da listam novine.U potrazi za vremeplovomOvo sećanje je poprilično pouzdano. Ili barem sada mislim da je tako. Ali četrdeset godina je mnogo. Ne pamtim ni jednu jedinu reč iz novina koje sam tada pročitao. To je pomalo zastra&scaron;ujuće. Kao da se jedno prepodnevno sedenje pored prozora, između toplog radijatora i kuhinjskog stola u majčinom stanu nikada nije zbilo.Već nekoliko godina poku&scaron;avam da se domognem digitalnih kopija Kalesijskih novina. Poznajem ljude u biblioteci i kulturnom centru. Ali nikako da se namesti. Moja putovanja u varo&scaron;icu su se proredila otkako je majka umrla.Ovaj put stižem radi zamene lične karte. Javljam se Fahri, književniku i direktoru Bosanskog kulturnog centra &bdquo;Alija Izetbegović&ldquo;. On kaže da je nekoliko godi&scaron;ta novina sačuvano u obliku digitalnih fotografija. Navraćam do BKC-a. To je onaj Dom kulture iz mog detinjstva.Zavirim i u salu. Umesto drvenih bioskopskih sedi&scaron;ta sada se tu &scaron;epure crveno presvučene stolice. Ovde sam gledao svoje prve filmove. Na ovoj bini sam recitovao svoju prvu pesmicu. Ovde sam izrekao pionirsku zakletvu.Fahro je javio da neće moći lično da dođe, ali jedan njegov kolega mi ljubazno pomaže I kopira mi na fle&scaron;ku sva raspoloživa izdanja novina. Zahvaljujem se i odlazim preko ulice. Autobus broj 13 dolazi posle nekoliko minuta.Sa sedi&scaron;ta iza vozača gledam kako promiču poznate slike. Dole je ambulanta. Ovde je bila Ćirina kuća. A ovde kovačnica. Shvatam da sam jedan od retkih koji iza ove nove varo&scaron;i vidi i jednu koja je nestala, zajedno sa svim onim ljudima i danima.U Beogradu nisam odmah pogledao sadržaj fle&scaron;ke. Nisam hteo odmah da nahranim sopstvenu melanholiju. Ali, decembar ume da donese magle. Tim danima je najbolje upaliti svetlo, pustiti neki lagani džez. I otvoriti Kalesijske novine objavljene 1984.Izve&scaron;taji iz potonulog svetaOp&scaron;tinske brojke o nezaposlenima bile su zapravo alarmantne. Od 38.000 stanovnika bilo je zaposleno svega 1.650. Zajednica za zapo&scaron;ljavanje je evidentirala 1.850 nezaposlenih. Dve trećine od toga bili su mladi ljudi. A 1.200 ljudi je radilo u inostranstvu. Ovo mi govore Kalesijske novine iz januara 1984.Tada, osamdesetih, nisam obraćao pažnju na to da li nas potkradaju trgovci. Ali, novine su to zapamtile. Samo u jednoj trgovačkoj organizaciji &bdquo;Trgovina na malo&ldquo; zabeležena su čak 22 slučaja zakidanja kupaca, prikrivanja deficitarnih roba i sličnih marifetluka. Usledile su novčane kazne, pozivanje na disciplinsku odgovornost.Osim toga u raznim firmama primećene su &bdquo;subjektivne slabosti&ldquo; u pogledu kori&scaron;ćenja službenih automobila, puteva u inostranstvo, prisvajanja dru&scaron;tvene svojine, manipulacije bonovima za gorivo, o&scaron;tećivanja sredstava za rad, te privatnog vr&scaron;enja usluga alatom i ma&scaron;inama radne organizacije.Mesar Meho je primao pare na ruke i nije plaćao porez. Direktor motela &bdquo;Ko&scaron;uta&ldquo; davao je sobe za noćenje bez naknade. Organizacije Saveza komunista u Zoljama, Memićima, Zelini, Jeginovom Lugu ali i u preduzeću &bdquo;Komunalac&ldquo; nisu osposobljene da se suprotstave ovim negativnim pojavama.Mogu da zamislim očajanje mesnih komunista. Oni bi da povedu lokalne kabadahije u besklasno dru&scaron;tvo putem po&scaron;tenja i samoodricanja. A ljudi ko ljudi, muljaju, kradu, drpaju, varaju, čine sve da se oni lično za života nađu u nekoj vrsti lične utopije.Ono o čemu novine nisu pisale jeste pona&scaron;anje nekih drugova na vlasti koje se nije bitno razlikovalo od pona&scaron;anja onih koji su pokazivali &bdquo;subjektivnu slabost&ldquo;.Hronika koja to nijePri i&scaron;čitavanju mi se vratio isti onaj osećaj koji sam imao tada, pre četiri decenije, dok sam čitao &bdquo;list radnih i dru&scaron;tveno-političkih organizacija op&scaron;tine Kalesija&ldquo;. Zlovolja i dosada. Ponekad mi se učini da su komunisti u Jugoslaviji izgubili i vlast i zemlju samo zato &scaron;to su postali neopisivo dosadni.Ipak, novine me podsećaju na neka zbivanja koja vredi zapamtiti. Te godine u januaru u Tuzli umro Ismet Mujezinović, partizan i slikar koji je dekorisao salu za prvo zasedanje AVNOJ-a. Pisac Dervi&scaron; Su&scaron;ić je sa lokalnim lovačkim klubom dolazio da lovi zečeve.Održan je sedmi Kup pevača amatera u motelu &bdquo;Ko&scaron;uta&ldquo; &ndash; svako je mogao da se prijavi na kiosku Zemljoradničke zadruge &bdquo;Jedinstvo&ldquo;. Pobedio je Ferhatović Sefer iz Olanovice pesmom &bdquo;Branka&ldquo;. Kad smo već kod muzičke scene, nezadrživa slava benda zvanog Kalesijski zvuci doprla je i do lokalnih novina. Zvezde su bili violinista Ramo Salkić i pevač Hasan Požegić. Sarajevski &bdquo;Diskoton&ldquo; im je izdao singl sa dva hita &ndash; &bdquo;Selo moje maleno&ldquo; i &bdquo;Sedam puta lola se ženio&ldquo;, a beogradski Jugodisk kasetu sa stvarima koje su danas evergrini seljačke ili izvorne muzike: &bdquo;Kom&scaron;inice preko puta&ldquo;, &bdquo;Ja te čekam Milice&ldquo;.Varo&scaron; nije doživela samo ekspanziju ruralnih nota već i urbani razvoj. Otvorena je nova po&scaron;ta i osnovan ko&scaron;arka&scaron;ki klub. A &scaron;to se fudbala tiče, zabeležena su dva prekida utakmica op&scaron;tinske lige. U prvom slučaju, sudiju je napao izvesni Bajro, a u drugom je sudija imao jo&scaron; manje sreće jer su ga napali trener i trojica igrača &ndash; Ljubo, Ljuban i Radojica.Nju&scaron;ka krizeIz ponekog teksta se pomalja nju&scaron;ka krize koja će razjesti zemlju. Cene i tro&scaron;kovi života od 1981. do 1983. porasli za skoro 50 odsto. Redakcija konstatuje: &bdquo;Od planiranih 45 stanova za izgradnju u 1983. ni&scaron;ta nije urađeno.&ldquo; U drugom članku čitam: &bdquo;Nezaposlenost je mora čovječanstva koja najvi&scaron;e pogađa omladinu.&ldquo;Op&scaron;tinski &scaron;tab teritorijalne odbrane se bavio dokumentom koji se zvao &bdquo;Strategija oružane borbe SFRJ&ldquo;. Papir je služio &bdquo;za pripremu i organizaciju vođenja oružane borbe u budućem op&scaron;tenarodnom odbrambenom ratu&ldquo;. Osam godina kasnije ova pra&scaron;njava formulacija će dobiti zlokobni proročki sjaj. Novinarska pera su se ponekada malo zaigrala u želji da zazvuče učeno. U jednom inače uzornom kolektivu do&scaron;lo je do &bdquo;sukoba međusobnih odnosa&ldquo;. Zami&scaron;ljam &bdquo;međusobne odnose&ldquo; kao bića koja se hvataju za vratove.Moja sestra je izabrana u predsedni&scaron;tvo Op&scaron;tinske konferencije Saveza socijalističke omladine. Čestitam u sebi naknadno, posle četiri decenije.Hvala za biciklPored detaljnog izve&scaron;taja koji tumači &bdquo;Plan proljetne sjetve&ldquo;, te izve&scaron;taja punih entuzijazma o &bdquo;&Scaron;tafeti mladosti&ldquo;, tu je ponovo niz detalja o samoupravnim gresima:Sakupljačica mleka Ljubinka je falsifikovala liste pa je naplatila oko 4.500 litara nepostojećeg mleka. Izvesni Mustafa je kao inkasant radio-televizijske pretplate zadržavao novac za sebe, a neki Ismet je izdavao čekove bez pokrića.Ugostitelji koje sam od malih nogu znao kao živopisne likove prijavljivali su manji dohodak poku&scaron;avajući da izbegnu oporezivanje. A prihod mora da je bio dobar jer novine konstatuju sa žaljenjem da &bdquo;90 odsto radnika pije alkohol&ldquo;. Ja bih dodao da se isto odnosilo i na neradnike. Otac jednog druga, poznati trgovac, koji je inače voleo da potegne, vi&scaron;e puta je uhvaćen u protivzakonitim radnjama.Nailazim na portret čoveka koji me naučio da vozim bicikl &ndash; Branislava Nikolića. Zvali smo ga nastavnik Brano. U &scaron;kolskom dvori&scaron;tu vrteo me na &bdquo;poniju&ldquo; u krug oko sebe jako dugo, a onda me pustio da sam vozim. Nastavio sam da kružim, nisam pao.Sru&scaron;ena je jedna od dve dugačke prizemne zgrade nalik na barake ispod prozora zgrade u kojoj sam odrastao. Prva je uklonjena nekoliko godina pre izve&scaron;taja o ru&scaron;enju druge. U njoj je sedamdesetih bila biblioteka na čijim sam stepenicama znao sedeti i listati knjige, nemajući strpljenja da sačekam dok ne dođem kući. To su bile najstarije op&scaron;tinske zgrade.Tada mi nisu nedostajale. Ali sada mi fale. Podignute su 1958. kada je nova vlast odlučila da od dve tada&scaron;nje op&scaron;tine napravi novu &ndash; otprilike na pola puta između njih. Varo&scaron; svoj rast može da zahvali toj odluci.Rečnik moje mladostiMnogo koji izraz je jo&scaron; tada mirisao na ustajali socijalizam. Skraćenice iz tog vremena sada deluju čudno. Ali se sećam da su ih ljudi izgovarali onako kao se izgovaraju &bdquo;zejtin&ldquo; ili &bdquo;plata&ldquo;.Jedna od onih koja mi je odmah otvorila prozorče u to vreme jeste SIZ. Kroz nju kao kroz ključaonicu mogu da zavirim u sedamdesete i osamdesete. Samoupravna interesna zajednica.To je bio naziv za državne organe u samoupravnom socijalizmu biv&scaron;e Jugoslavije. Taj eksperiment je počeo Ustavom SFRJ iz 1974. Biv&scaron;i op&scaron;tinski fondovi su samo preimenovani. &bdquo;Idem u SIZ da vidim đe je zapelo&ldquo;, postala je normalna rečenica u svakodnevnom govoru.Samoupravni pojmovi su po direktivi izvr&scaron;ili desant na provincijsku verziju socijalizma, ali ona se samo otresla starijih pojmova, kao pas koji izađe iz vode, naučila napamet nove bez prevelikog uno&scaron;enja u njihovo značenje, pa nastavila dalje svojim putem u kolaps.Čitam sa me&scaron;avinom čuđenja i nelagode izraz &bdquo;moralno-politička odgovornost&ldquo;. Tada je to bila vanpravna odgovornost zbog kr&scaron;enja &bdquo;normi socijalističkog morala&ldquo;. Teoretičari samoupravljanja su smatrali da se sankcija može sastojati u &bdquo;konstatovanju dru&scaron;tveno neadekvatnog pona&scaron;anja&ldquo; ili &bdquo;moralno negativnoj oceni&ldquo;.Sve se svodilo na to da se na sastancima lokalnog Komiteta i op&scaron;tinske vlasti pobroje firme i pojedinci koji su skloni drpanju, varanju i muljanju. To se objavi u lokalnim novinama. I tako jedni pozivaju na &bdquo;moralno-političku&ldquo; odgovornost, a drugi i dalje potkradaju državu koja je naumila da odumre.U praksi je moralno-politička packa op&scaron;tinskog komiteta lokalnih komunista ili nekog drugog op&scaron;tinskog organa malo ili nimalo iritirala čoveka koji je utajio porez, prebio fudbalskog sudiju ili preprodavao bonove za gorivo.U varo&scaron;ici u kojoj sam odrastao jezik samoupravnog socijalizma je vi&scaron;e prikrivao nego otkrivao su&scaron;tinu odnosa između ljudi. Čak i kada je govorio o &bdquo;negativnim pojavama&ldquo; taj jezik je poticao iz ideolo&scaron;ke projekcije stvarnosti, bez stvarnog iskustvenog temelja.Preimenovanje op&scaron;tinskih fondova u &bdquo;samoupravne interesne zajednice&ldquo; nije u njima obezbedilo vi&scaron;e novca. Samo je, tvrdeći da je to novac svih nas, unapred oslobodio krivice sve one koji socijalističkim floskulama prikrivaju sebične namere, da iz zajedničkog kazana pokusaju vi&scaron;e nego drugi.Ne znam kako je to bilo u Sloveniji, ali u Bosni, u varo&scaron;ici koju sam poznavao kao svoj džep, samoupravnom socijalizmu nedostajali su samoupravljači. Nisam mogao da ih prepoznam ni u očevima svojih drugova, ni u ljudima okupljenim oko &scaron;ahovskih tabli na terasi doma kulture, ni u navijačima lokalnog kluba na tribinama.Mesar je bio mesar, preprodavac bostana ili pijandura koji spava kod ograde &bdquo;Lovca&ldquo; bili su to &scaron;to jesu u svakom od mogućih svetova, pa i u samoupravnom. Ljudi su se družili, &scaron;valerisali, pijančili, radovali, živeli i umirali.Novine koje čitam četiri decenije posle objavljivanja tog broja nisu mogle da u potpunosti dopru do svoje stvarnosti. Reči su bile poput tečnog stakla koje se stvrdne čim se rečenica zavr&scaron;i. A to staklo, debelo i puno ogrebotina, sprečavalo je stvaran dodir sa životom, praveći njegovu izvitoperenu sliku.Paradoksalno, to je jedina hronika onog vremena koju imamo. Moraćemo da naučimo kako da je produktivno čitamo. Iza silnih fraza i selektivne percepcije te hronike, kriju se znakovi stvarnih života koje smo vodili. Ako se odbaci lo&scaron;e skrojen eksperimentalni ideolo&scaron;ki pla&scaron;t kojim je stvarnost bila prekrivena, ne sme da se odbaci i ta stvarnost. Jer je ona jedina koju smo imali.Ta 1984. sa puno snega u bosanskoj unutra&scaron;njosti zaslužila je da bude zapamćena, makar zato &scaron;to je bila samo jednom i neće se nikada vi&scaron;e ponoviti.

Rečnik moje mladosti

1 Komentari