Istorijski dan u Humskoj: 25 godina od prve utakmice u LŠ

&quot;Slavna pro&scaron;lost i uspesi iz prethodnih decenija obavezuju nas da sa generacije na generaciju, sa kolena na koleno prenosimo želju za trofejima i ljubav prema Partizanu. To podrazumeva da pamtimo datume, slavimo jubileje i da na grb koji nosimo gledamo sa ponosom, zbog svega &scaron;to su u crno-belom dresu ostvarile prethodne generacije. Na poluvremenu sinoćne prvenstvene utakmice sa Dubočicom 54 evocirali smo uspomene na prvi meč na&scaron;eg kluba u Ligi &scaron;ampiona i istorijsku pobedu nad Vespremom&quot;, stoji u saop&scaron;tenju RK Partizan.Tog 31. oktobra 1999. godine rezultatom 28:25 na Banjici je savladan mađarski velikan, a 25 godina kasnije na istom mestu okupili su se tada&scaron;nji rukometa&scaron;i i članovi stručnog &scaron;taba, oni koji su bili u mogućnosti i kojima su obaveze dozvolile da jo&scaron; jednom zajedno stanu na centar, ovoga puta zajedno sa svojom decom i članovima porodice. Gospodin Miljan Žugić, predsednik Rukometnog kluba Partizan AdmiralBet, uručio im je zahvalnice i prigodne poklone.Goran Cmiljanić i dan-danas seća se detalja istorijskog duela sa Vespremom, ali i kvalifikacija koje su prethodile plasmanu u Ligu &scaron;ampiona.&quot;Na Banjicu je do&scaron;ao veliki klub, veliko ime, a mi smo bili željni dokazivanja i puni nestrpljenja, naboja. Tu utakmicu smo euforično i na sportski drzak način re&scaron;ili u svoju korist. U Vespremu je igrao na&scaron; prijatelj i kolega Vladimir Petrić, koji je u to vreme bio i reprezentativac. Na&scaron;a strategija je bila da njega svedemo na &scaron;to manji broj golova i to smo i uspeli, postigao je samo jedan pogodak. Bili smo podstaknuti vrhunskim odbranama Mihaila Radosavljevića, koji je spustio roletnu, &scaron;to bi se reklo, i pred prepunom Banjicom ostvarena je ta prva pobeda i ulila nam ogromno samopouzdanje za dalji tok sezone&quot;, prisetio se nekada&scaron;nji rukometa&scaron;, kasnije i kapiten Partizana, a potom dodao:&quot;Mi koji smo se večeras okupili zapravo smo evocirali uspomene na treći i četvrti oktobar, na taj pravi ulazak u Ligu &scaron;ampiona. Igrali smo kvalifikacije sa belgijskom Inicijom iz Haselta. Čak smo zbog tro&scaron;kova prihvatili da se obe utakmice odigraju na gostujućem terenu. Velika radost i slavlje su usledili nakon &scaron;to smo trijumfovali u oba meča&quot;.RK PartizanGodina 1999. bila je specifična za celokupan sport u na&scaron;oj zemlji, pa tako i za rukomet.Uz zvuk sirena koje su obeležile početak bombardovanja, Partizan je 24. marta postao &scaron;ampion države, &scaron;to je bio jedan od preduslova da se dođe do Lige &scaron;ampiona. Ivan Drenovac dobro se seća tog trenutka i pome&scaron;anih emocija, koje su urezane u trofej osvojen te večeri.&quot;Najpre bih se zahvalio klubu &scaron;to nas je pozvao da obeležimo 25 godina od istorijske utakmice u Ligi &scaron;ampiona. Lepo je &scaron;to su ovi mladi momci koji danas nose dres Partizana mogli to da vide i želim im da, ako Bog da, prestignu na&scaron;e uspehe. Ta 1999. godina ostala je zlatnim slovima ispisana u istoriji kluba. I mi smo čak neke stvari zaboravili, ali pamtimo radost posle dvomeča u Belgiji i uspehe iz cele godine. Od polufinala Kupa pobednika kupova, preko osvajanja titule, pa sve do prvog nastupa u Ligi &scaron;ampiona. Cela ta sezona je bila čudna i vratio bih se na to kako smo postali prvaci. Na dan bombardovanja, 24. marta, mi smo na Banjici u pola osam igrali sa Crvenkom. Negde na poluvremenu su krenule sirene, kome&scaron;anje, ali smo uprkos svemu pobedili i postali &scaron;ampioni države. Meni kao Partizanovcu je jako drago &scaron;to u klubu vidim Đorđa Ćirkovića, Marka Isakovića i Mihaila Radosavljevića, sve podseća na te neke dane uspeha&quot;.Vladimir Mandić, najtrofejniji igrač u istoriji Partizana, a danas veliki prijatelj kluba, istakao je da ga dana&scaron;nji tim crno-belih podseća na generacije koje su donele najveće uspehe.&quot;Partizan je sa novom upravom 1998. osvojio Kup, a naredne godine i titulu prvaka. Konkurencija je bila velika i nije bilo lako postati &scaron;ampion, a onda je usledio istorijski plasman u Ligu &scaron;ampiona. Drago mi je da se klub setio jubileja i &scaron;to je uz lep gest obeleženo četvrt veka od tog uspeha. Za mene kao najmlađeg u ekipi, sa svega 19 godina, to je pogotovo bilo veliki uspeh. Vidim da su i igrači i gledaoci bili odu&scaron;evljeni dodelom zahvanica koju je klub upriličio i nadam se da ćemo u budućnosti proslaviti jo&scaron; mnogo jubileja. Novi Partizan, sa novom upravom i uz veliku pomoć države, podseća me na trofejne generacije i nadam se da će ovi momci koji danas nose crno-beli dres biti bar podjednako uspe&scaron;ni&quot;.Emotivno veče ulep&scaron;ala je deveta uzastopna pobeda sada&scaron;njeg sastava kluba, a na radnom zadatku, kao trener golmana, bio je upravo nekada&scaron;nji čuvar mreže i član zlatne generacije Mihailo Radosavljević. Kako sam ističe, nema razlike u osećaju iz perioda kada je bio igrač i emocije koju ima sada kao član stručnog &scaron;taba. &quot;Vežu me lepe uspomene za taj period i generaciju sa kojom sam delio teren. Do&scaron;ao sam u Partizan ba&scaron; te godine kada je počelo bombardovanje. Klub je tada osvojio Kup, kasnije igrao čuvenu utakmicu polufinala Kupa pobednika kupova, a potom postao prvak države. To je bio put koji nas je doveo do Lige &scaron;ampiona. Partizan je pravio velike uspehe i tih godina bio dominantno ime u Evropi. Srećan sam &scaron;to mogu da kažem da sam kao igrač, a sada trener golmana, sa klubom osvojio ukupno 15 trofeja. Međutim, nije bilo lako nositi crno-beli dres. Zbog bombardovanja i situacije na Kosovu, klubovi su vr&scaron;ili pritisak na EHF i nisu hteli da dođu u Beograd da igraju. Sa Barselonom smo kao domaćini igrali u Segedinu. Bili smo hendikepirani kada je u pitanju domaći teren, jer zaista ko nije doživeo atmosferu na Banjici kada smo igrali protiv Nidervicbaha i Sijudad Reala, on ne zna &scaron;ta je atmosfera. Imao sam sjajne saigrače i kad god se sretnemo prisećamo se igračkih dana, prepričavamo anegdote. Iako se ne viđamo toliko često jer su nas obaveze odvele na različite strane, pravi prijatelji se nikada ne mogu izgubiti&quot;, zaključio je Mihailo Radosavljević.Pored proslave jubileja i zajedničkih uspomena, zlatnu generaciju iz 1999. povezuje želja da Partizan bude ponovo veliko ime na rukometnoj mapi i da se u Humsku 1 donose trofeji. Njihovi uspesi tu su da nam usade &scaron;ampionske gene i budu zvezda vodilja ka nekim budućim pobedničkim postoljima.Deo generacije koja je 1999. godine igrala prvu utakmicu i ostvarila istorijsku pobedu u Ligi &scaron;ampiona bili su:

Istorijski dan u Humskoj: 25 godina od prve utakmice u LŠ

0 Komentari