Muzejski hlad

Staro sajmi&scaron;te je u ponedeljak ujutro jedno od najmirnijih mesta u gradu. Prolazim ispod Brankovog mosta. Na drugoj obali budi se velegradska ko&scaron;nica. Ovde, na &scaron;etali&scaron;tu kraj Save, tu i tamo promakne neki sportski entuzijasta. Iako je rano, sunce je već nemilosrdno. Iza restorana Nacionalna klasa prelazim ulicu i prilazim Muzeju savremene umetnosti. To je jedna od građevina koje su mi se oduvek dopadala.Kažu da je oblik građevine nastao po uzoru na polimorfni kristal, sačinjenim od &scaron;est kubusa sasečenih uglova. Beli mermer i staklo. Projekat arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović, za koji im je na dan otvaranja Muzeja 1965. dodeljena Oktobarska nagrada Beograda sve do danas izgleda savremeno, njegov skladan i radikalan modernizam kao da odbija da ostari.Park skulptura jugoslovenskih umetnika oko Muzeja ujedno je i omaž jednoj zemlji i kulturnom prostoru koji se rascepkao.Najpre me zainteresuje figura humanoida koji podseća na vanzemaljca. Priđem bliže i ustanovim da se radi o umetničkom delu Matije Vukovića iz 1962. koje se zove &bdquo;Rudar&quot;. Ovaj srpski vajar je svojim skulpturama zaista ostavio prepoznatljiv trag na mnogim mestima na kojim sam bio. Sećam se njegovih radova iz Vrnjačke Banje, ili iz Kragujevca &ndash; tamo je njegova skulptura postavljena na mestu sa kojeg je krenula prva Titova &scaron;tafeta.Ne&scaron;to dalje me privlače dve neobične skulpture. Shvatam da su se pre sedamdesetak godina avangardistički postupci posle raskida sa doktrinom socijalističkog realizma začuđujuće rasko&scaron;no razvili ba&scaron; u vajarstvu. Ivan Sabolić je svoje Koritarke stvarao u period od 1957. do 1960. Znam da je koritar čovek koji izrađuje korita, te da novoj generaciji verovatno valja objasniti &scaron;ta je korito. Ali to nije važno za ove Koritarke. One su toliko stilizovane da izgledaju kao bića sa druge planete, a ne kao žene koje nose korita na glavi.Setim se da je Sabolić autor najpoznatijeg tuzlanskog spomenika koji je podignut u čast husinskim rudarima i njihovoj pobuni. Tako se tog jutra ukaže jaka tematska veza između Vukovića i Sabolića, vidljiva verovatno samo meni.Bilo je jo&scaron; zanimljivih radova oko Muzeja, ali ja sam jutros re&scaron;io da ga vidim iznutra.Tu me čekaju pet izložbenih nivoa povezanih stepenicama. Rekonstrukcija ovog arhitektonskog bisera trajala je neobično dugo &ndash; od 2008. do 2017.Portir me moli da sačekam, koleginica koja pu&scaron;ta posetioce u Muzej jo&scaron; nije za pultom. Nigde nikoga. Pitam portira da li sam jedini posetilac. On kaže da ih ima jo&scaron; dvoje, gore na spratovima.Zdanje se kupa u svetlosti koja dopire kroz velike prozore. Odmah osećam dobru energiju ovog mesta. Stiže i dama koja zna &scaron;ta danas vredi da se pogleda. Izložba Mikelanđela Pistoleta &bdquo;Preventivni mir&ldquo;, a nivo iznad pregled stvarala&scaron;tava protokonceptualiste Vladana Radovanovića.Formula stvaranjaMikelanđelo Pistoleto je pro&scaron;log leta napunio devedesetu. Bogat umetnički život italijanskog akcionog, konceptualnog umetnika i teoretičara umetnosti sažet je u beogradsku izložbu &bdquo;Preventivni mir&quot;.Suočio sam se sa njegovim najpoznatijim delom odmah posle savladavanja prvog stepeni&scaron;ta u Muzeju.Artefakt koji zatičem spada u najčuvenija dela umetničkog pravca koji se zove Arte Povera &ndash; siroma&scaron;na ili jadna umetnost. Nastala je krajem sedamdesetih godina pro&scaron;log veka na severu Italije. Umetnici su počeli da koriste banalne, svakodnevnih materijale i predmete.Kultno delo &bdquo;Venera od krpa&ldquo; je učinilo ime Mikelanđelo Pistoleto svetski poznatim. Boginja Venera naspram brda odbačene odeće &ndash; instalacija je sve aktuelnija. Klasična lepota u civilizaciji koja se gu&scaron;i u sopstvenom otpadu. Pistoleto je sin restauratora iz Torina, od malena je bio suočen sa finim zanatskim ve&scaron;tinama i poznavanjem umetničkih tehnika. Ali je izabrao neobičan put. Njegovi autoportreti su predstavljali spoj različitih materijala, ofset &scaron;tampe, fotigrafije ili kolaža na čeličnim pločama koje su zapravo ogledala.Kad smo već kod kolaža &ndash; svi ih zami&scaron;ljamo kao ravnu povr&scaron;inu na kojoj umetnik kombinuje različite materijale.Međutim, Pistoleto nam pokazuje da to ne mora biti tako.Jo&scaron; od kraja &scaron;ezdesetih umetnik se bavi sferičnim kolažima od novina. Čuveno je postalo kotrljanje lopte napravljene od novinskog papira ulicama Torina, koje je izvedeno godine 1967.Beogradska lopta je izrađena specijalno za ovu izložbu od beogradskih &scaron;tampanih proizvoda. Tri metra u prečniku, nije predviđena za kotrljanje. Mada bi popljuvane beogradske ulice, ukra&scaron;ene psećim izmetom bile idealna staza za umetnikovu novinsku kuglu. Tek tada bi postala su&scaron;tinski istinita.Mikelanđelo Pistoleto je u svom teorijskom radu do&scaron;ao do &bdquo;Formule stvaranja&quot;. Nju je izveo iz matematičkog simbola za beskonačno. Ta na bok oborena osmica prepoznatljiva je u nekoliko njegovih radova na izložbi.Simbol zatičem kao neku vrstu lustera od ponjave ili kao &scaron;aru na tepihu. Vraćam se tabli na kojoj je prikazana &bdquo;Formula stvaranja&quot;.Umetnost u potrazi za ovakvom formulom neminovno poprima metafizički karakter.Put od matematičkog simbola za beskonačno do modifikovane Formule stvaranja odveo je umetnika &scaron;irom sveta. U ranim fazama, od 2021. godine, izlagana je u Bolonji, &Scaron;angaju, Ljubljani i na drugim mestima. Umetnik je ovaj rad razvijao u dijalogu sa naučnikom Gvidom Tonelijem. Na ekranu ispod table vrti se obja&scaron;njenje Formule. Nisam siguran da je do kraja razumem. Ali nije važno. Ute&scaron;no je da postoji.Muzičar kao protokonceptualistaPenjem se iz Pistoletovog sveta u svet Vladana Radovanovića. On je rođen oko pola godine pre italijanskog umetnika, a preminuo je pro&scaron;le godine. Njegov značaj za savremenu jugoslovensku umetnost je od &scaron;ezdesetih rastao iz decenije u deceniju. Pritom je Radovanović imao formalno muzičko obrazovanje, &scaron;to mu je verovatno pomagalo da svet vidi drugačije od njegovih kolega koji su obrazovani na likovnim akademijama.Nakon &scaron;to je diplomirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji u Beogradu sve do početka sedamdesetih predavao je u muzičkoj &scaron;koli. Već 1958. sa jo&scaron; nekoliko umetnika osniva grupu Mediala, koju napu&scaron;ta 1969. Osnovao je i vodio Elektronski studio Radio-Beograda. Eksperimenti&scaron;e sa muzikom za traku od 1961., pet godina kasnije postaje pionir eksperimentalne elektronske muzike kod nas, kompjutere upotrebljava od 1976.Međutim, njegov san o stvaranju sinestezijske umetnosti, koja bi zaokupila sva čula, odvodi ga i vizuelnim umetnostima. Počelo je beleženjem snova, ideja, zamisli koje ne liče na dotada&scaron;nju umetničku praksu. Neke od snova je vizuelizovao.Sam Radovanović kaže da je za njega ključna bila godina 1953. kada je iskoračio iz uobičajenog razmi&scaron;ljanja o umetnosti. Takozvani projektizam koji je ustanovio Radovanović uključivao je mentalna istraživanja. Na neki način, ideja je postala važnija od realizacije koja je neka vrsta ilustracije ideje. Jedan od teoretičara konceptualizma Mi&scaron;ko &Scaron;uvaković, nazvao je taj pristup protokonceptualnom umetno&scaron;ću &ndash; konceptualizmom koji se pojavio trinaest godina pre njegove stvarne pojava na međunarodnom planu.U isto vreme je skovao termin &bdquo;vokovizuelno&quot; koji podrazumeva vizuelni, zvučni, kinetički, prostorni medij kombinovan sa jezikom i simbolima. Kasnije je sve to transformisao i u kompjutersku grafiku.Zvuci koji se čuju u Muzeju dok obilazim izložbu Radovanović je nazvao metamuzikom. Stvarao je i objekte koji mogu da se dodirnu &ndash; pipazone i taktizone. Njegova neobično plodna potraga za umetničkom praksom koja ne želi da bude obična umetnost dala je rezultate na vi&scaron;e polja. Vladan Radovanović je verovatno jedan od retkih umetnika koji su nagrađivani i u likovnoj i u muzičkoj i u književnoj oblasti. Sebe nije video ni kao književnika, ni kao kompozitora ni kao vizuelnog umetnika. Već kao stvaraoca koji organizuje međuprožimanje svih tih delatnosti. Uporede li se datumi pojavljivanja njegovih radova i ideja i onoga &scaron;to se zbivalo na svetskoj avangardnoj umetničkoj sceni, jasno je da je ovaj čovek stalno bio korak ispred svog vremena.Umetnikov video koji obja&scaron;njava neka njegova osnovna razmi&scaron;ljanja o rečima, porukama, oblicima, zvucima i njihovom međuodnosu, zavr&scaron;ava se slikom telegrama u kojem pi&scaron;e: SVE REČI POTRO&Scaron;ENE STOP PREKINI SA PISANJEM STOP PREKINI SA DISANJEM STOP SA STOP.Telegram je potpisan sa VLADAN.Pred kraj svog aktivnog stvaralačkog perioda Radovanović stvara instalaciju pod nazivom &bdquo;Molitveni doručak pod okriljem Belog anđela&ldquo;.Ovaj rad propraćen odgovarajućom zvučnom zavesom zapravo je odgovor na pitanje kako može da izgleda mistika avangardnog umetnika.Beli anđeo kao kreacija u zrelom dobu ovog umetnika, obuhvata i religioznu estetiku, ali je transformi&scaron;e u avangardnom ključu.Ponovo silazim iz Radovanovićevog sveta u svet koji je decenijama gradio Mikelanđelo Pistoleto.Ono &scaron;to Muzej savremene umetnosti čini jedinstvenom tačkom na umetničkoj mapi Beograda jeste mogućnost dijaloga između zasebnih umetničkih univerzuma. A taj se dijalog de&scaron;ava u oku posmatrača.Pre nego &scaron;to izađem iz Muzeja odlučim da prođem kroz jedan objekat koji je postavljen na raznim mestima u Muzeju. Pistoleto je u Beogradu izložio sedmoro &bdquo;Vrata&ldquo;. Njih je nazvao &bdquo;Znak umetnosti&ldquo;. Presek dva trougla u koje je upisano ljudsko telo. Pored njega stoji obja&scaron;njenje da &bdquo;sugeri&scaron;e ujedno prisustvo i odsustvo umetnika&quot;.Pro&scaron;ao sam kroz taj znak, si&scaron;ao niz stepenice i iza&scaron;ao u vreli avgustovski ponedeljak. Dok hodam bezljudnim parkom vidim mu&scaron;karca i ženu kako na klupi u dubokoj hladovini živo razgovaraju znakovnim jezikom. To bi se verovatno svidelo i Vladanu i Mikelanđelu. Meni je ostalo da odem kući i zapi&scaron;em ovo, pa da tako obezbedim sopstveno istovremeno prisustvo i odsustvo u tekstu koji potpisujem.

Muzejski hlad

0 Komentari