Vaskršnja poslanica: Istinu o stradanju srpskog naroda nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije

On je sa žaljenjem je podsetio &quot;sve na činjenicu da je svet u kome živimo zaboravio genocid nad srpskim narodom u dvadesetom stoleću, kao i u vekovima koji su mu prethodili. Svako drugo brdo na mestima gde žive Srbi svojevrsna je Golgota.&quot;Poslanicu prenosimo u celosti:Srpska Pravoslavna Crkva svojoj duhovnoj deci o Vaskrsu 2024. godine po milosti Božjoj pravoslavni Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski, sa svim arhijerejima Srpske Pravoslavne Crkve &ndash; sve&scaron;tenstvu, mona&scaron;tvu i svim sinovima i kćerima na&scaron;e svete Crkve: blagodat, milost i mir od Boga Oca, i Gospoda na&scaron;ega Isusa Hrista, i Duha Svetoga, uz radosni vaskr&scaron;nji pozdrav:HRISTOS VASKRSE!Kada si si&scaron;ao k smrti, Živote besmrtni, tada si umrtvio ad blistanjem Božanstva, a kada si umrle od praiskoni vaskrsao, sve sile nebeske Ti klicahu: Životodavče, Hriste Bože na&scaron;, slava Tebi!Izgovarajući smelo i nepokolebivo reči ove bogonadahnute himne, pridružimo se svetim praocima, patrijarsima, prorocima, apostolima, mučenicima, prepodobnima, pravednicima, ispovednicima i učiteljima vere, kao i svim anđelskim horovima, koji danas na nebesima slave sveto i životodavno Vaskrsenje Gospodnje! Pohitajmo i mi sa ženama mironosicama ka praznom grobu Hristovom, da i mi čujemo reči anđeoske, ispunjene neprolaznom rado&scaron;ću:&quot;Vreme plaču prestade; ne plačite nego Vaskrsenje apostolima javite!&quot;Vaistinu, nestado&scaron;e suze sa lica onih koji su bili pod vla&scaron;ću smrti, ispunjena je nada svih verujućih i ute&scaron;ena su srca onih koji su tugovali. &quot;Neka se veseli nebo i neka se raduje zemlja! Hristos vaskrse i život caruje!&rdquo; &ndash; pobedonosno odzvanjaju nebom i zemljom u vekove vekova blagovestvujuće reči svetog Jovana Zlatousta, velikog propovednika Crkve Vaskrsloga Hrista.Draga na&scaron;a deco duhovna, sve sve&scaron;tene knjige Starog i Novog Zaveta upućuju na istinu, istinu o Vaskrsenju. Bogonadahnuti psalmopojac David prorokuje o stradanju i Vaskrsenju Hristovom ovim rečima:&quot;Kolike si mi pokazao nevolje mnoge i zle i povrativ&scaron;i se oživeo si me i iz bezdana zemlje opet si me izveo&quot; (Ps. 70, 20).Veliki starozavetni prorok Isaija, koga bogonosni Oci Crkve s pravom zovu starozavetnim jevanđelistom, unapred jasno vidi stradanje i Vaskrsenje Hristovo i zapisuje: &quot;A on bolesti na&scaron;e nosi i nemoći na&scaron;e uze na sebe, a mi mi&scaron;ljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za na&scaron;e prestupe, izbijen za na&scaron;a bezakonja; kazna be&scaron;e na njemu na&scaron;ega mira radi i ranom njegovom mi se iscelismo. [&hellip;] I bi metnut među zločince, a s&acirc;m nosi grehe mnogih i za zločince se moli&quot; (Is. 53, 4 &ndash; 5 i 12).Zajedno sa velikim Isaijom, na tajanstven i zadivljujući način, i mi postajemo svedoci svega ovoga &scaron;to se nas radi zbilo. I ne samo da smo svedoci nego bivamo i učesnici ove čudesne tajne slaveći danas Praznik nad praznicima. Zato se u ovaj veliki i svetli dan radujemo Istini, radujemo se jer je smrt pobeđena u susretu sa Živim, Ovaploćenim Bogom. Uostalom, nije čudno &scaron;to narod na na&scaron;em Jugu Vaskrs često naziva Velikdan, a u Grčkoj Lambri, &scaron;to će reći Svetli Dan. Sve &scaron;to činimo dobra radi, svaki trud, pregnuće i samopregor, svaka žrtva, svaka suza i svaki podneti bol dobili su smisao u večnosti trijumfom života nad smrću, Vaskrsenjem Gospodnjim. Ipak, i u ove sveradosne praznične dane svedoci smo da oko nas odjekuje neute&scaron;ni plač majki za postradalom decom, dece za postradalim roditeljima, braćom i sestrama, žen&acirc; za izginulim muževima, i taj plač razdire grudi pripadnik&acirc; mnogih naroda, a među njima i na&scaron;ega, srpskog naroda. Nasilje se vr&scaron;i i mimo ratova, jer u vremenu u kojem živimo ni odsustvo rata &ndash; a rat je, nažalost, vazda tu &ndash; nije garant istinskog mira; zločini i nasilje su postali deo svakodnevice. Žene, kojima je Gospod dao čast da budu prve blagovesnice Njegovog Vaskrsenja, najče&scaron;će su žrtve nasilja. Kroz stradanja žen&acirc; stradaju i cele porodice. Deca su, na žalost i sramotu sveta koji se licemerno hvali &quot;demokratijom&rdquo; i &quot;ljudskim pravima&rdquo;, žrtve zločin&acirc; i u ratu i u miru. Uza sve to, mi ljudi smo sve vi&scaron;e bezvoljni i apatični, sebični i ravnodu&scaron;ni prema tuđoj nevolji, prema stradanju bližnjih, pa se s pravom možemo zapitati: nije li već nastupila gnusoba opusto&scaron;enja o kojoj govori sveti prorok Danilo? Drugim rečima, ne živimo li već uveliko ne u takozvanom posthri&scaron;ćanskom svetu već u antihri&scaron;ćanskom ili, &scaron;tavi&scaron;e, antihristovskom svetu, svetu bez vere, morala i načel&acirc;?Čovek dana&scaron;njice vapi: Gospode, za&scaron;to si nas ostavio? Ali, istom čoveku dana&scaron;njice Bog bi mogao da uzvrati pitanjem: Čoveče, za&scaron;to si ostavio drugog čoveka? Gde je tvoj bližnji? Samim tim, gde sam za tebe Ja, Tvorac, Spasitelj i jedini večni i pravi Prijatelj i Dobrotvor tvoj?Sin Božji Ovaploćeni, Gospod Isus Hristos, Spasitelj i Izbavitelj na&scaron;, Koji je stradao za mnoge, za sve, uključujući i one koji Ga mrze, i dalje strada za nas kroz sva na&scaron;a stradanja. Na svom krstonosnom putu i mi, narod srpski, noseći krst svoj, nosimo i Krst Hristov. Poneli smo ga i u Prvom svetskom ratu kada smo, u odnosu na broj na&scaron;ih sunarodnika, bili najveći stradalnici sveta. Na&scaron; krstonosni hod se nastavio i u Drugom svetskom ratu, kada su, u zloglasnoj i sramnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, pravljeni logori čak i za na&scaron;u decu u kojima su deca umirala od gladi, studeni, bolesti i zlostavljanja. Samo su kod nas, u okupiranoj Srbiji, pod mitraljeskim mecima nemačkih nacista posle &scaron;kolskih časova umirale čete đaka u jednom danu. Stradali smo u svakom zaseoku, selu, gradu. Istinitost toga stradanja nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije: njih su svedočila sama stradanja, bez lažnih svedoka u licu neposrednih potomaka i posrednih sledbenika izvr&scaron;ilaca stvarnog genocida.Kao pastiri slovesnoga stada Hristovog, sa žaljenjem podsećamo sve na činjenicu da je svet u kome živimo zaboravio genocid nad srpskim narodom u dvadesetom stoleću, kao i u vekovima koji su mu prethodili. Svako drugo brdo na mestima gde žive Srbi svojevrsna je Golgota.Te&scaron;i nas i uspokojava činjenica da pripadamo narodu koji je u godinama mira, koje su dolazile posle stra&scaron;nih vremena smrti, sledeći Jevanđelju Vaskrsloga Hrista na kome je utemeljen, pra&scaron;tao dužnicima svojim, a sa pripadnicima drugih naroda želeo i nastojao da izgradi bolju i zajedničku budućnost. Zbog toga danas snažno podižemo svoj glas i ukazujemo na apsolutnu neistinu i poku&scaron;aj nebivalog istorijskog revizionizma, u kome se nastoji da prostom inverzijom srpski narod, žrtva vi&scaron;estrukih genocida i etničkog či&scaron;ćenja, bude progla&scaron;en za počinioca genocida. Ne umanjujemo razmere zločina u Srebrenici, ali, kao pravoslavni Srbi, ne prećutkujemo ni zločine nad srpskim narodom u okolini Srebrenice. Nažalost, na te zločine po srpskim selima u kojima su zatirane cele porodice i koji su se kontinuirano de&scaron;avali od 1992. do 1995. godine, ne obaziru se predlagači rezolucija. Po njima, postoji ekskluzivno pravo na žrtvu i bol zbog iste. Po nama, sve nevine žrtve su nevine žrtve, bile one muslimanske ili hrvatske ili pak srpske, &scaron;to &quot;mudro&rdquo; prećutkuju savremeni revizionisti i neprijatelji istorijske istine, koji svojim nametanjem ekskluzivnog prava na bol i žrtve, ostavljaju svima nama koji živimo na ovim prostorima kamen spoticanja za budućnost.U prirodi stvorenog bića je sadržana njegova povezanost sa svetom, sa prirodom, odnosno sa zemljom na kojoj živi, koja je njegova kolevka, dom i mesto pogreba. Kosovo i Metohija su i na&scaron;a kolevka i na&scaron; dom. Na Kosovu i Metohiji, u Staroj Srbiji, nalaze se na&scaron;i živi i na&scaron;i pokojnici. Mrtvih nema. Mi smo Crkva živih. Mi smo hri&scaron;ćanski narod, narod Golgote i Vaskrsenja. Mi smo narod hri&scaron;ćanskog identiteta izraženog kroz zadužbine, koje čine najgu&scaron;ći molitveni venac hramova na svetu, venac koji smo ispleli na Kosovu i Metohiji. I to je istina &scaron;to na gori stoji! Tu se prepliću na&scaron;a pro&scaron;lost, sada&scaron;njost i budućnost. Jer, ova sveta i krsnovaskrsna zemlja za nas nije obična teritorija nego upravo ona sveta zemlja iz koje će se probuditi i vaskrsnuti na&scaron;e &quot;polje suhih kostiju&quot;. Treba da se uvek molimo i da budemo uz na&scaron;u stradalnu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, koji su živi izraz nade, ljubavi, trajanja i pretrajavanja u Raspetom i Vaskrslom Hristu Gospodu, uz njih koji su meta nasilja samo zato &scaron;to su pravoslavni hri&scaron;ćani, pravoslavni Srbi, &scaron;to su svoji na svome. Oni žive u takozvanom miru, u &quot;miru&rdquo; u kojem nema slobode, u &quot;miru&rdquo; u kojem ima samo straha i nepravde. Opet smo, kao i mnogo puta ranije, suočeni sa nedaćama i pritiscima, ali su nam svagda na umu reči svetoga proroka Nauma: &quot;Ako i jesu u sili i mnogo ih ima, opet će se iseći i proći&quot; (Naum 1, 12).Gospod na&scaron; Isus Hristos, Koji je prineo Sebe na žrtvu, jednom za svagda, za život sveta, kako bi poneo grehe mnogih, na&scaron; Emanuil, &scaron;to znači Sa nama je Bog, nije nas nikada do sada zaboravio niti ostavio. Njemu se u ove svete dane obraćamo kolenopreklonom molitvom da za&scaron;titi, spase, pomiluje i sačuva rod na&scaron; pravoslavni od svih po&scaron;asti, nepravdi i nasilja. U tom molitvenom susretu sa Njim, Živim Bogom, Vaskrslim, verujemo i znamo da svaka tragičnost postaje prostor nade i smisla, dok bez Njega svuda caruju, bez obzira u kakve haljine bili odeveni, beznađe i besmisao. Ovo predstavlja jedan od najvećih izazova na&scaron;eg vremena, naspram kojeg mi hri&scaron;ćani, kao oni koji su satelesnici Ovaploćenog Smisla i Reči, moramo stajati čvrsto i nepokolebivo, svedočeći da postoje pravi Put, Istina i Život &ndash; naspram lažnih.Stoga vas pozivamo, draga deco duhovna, da neumorno negujemo, &scaron;to znači da molitveno i trudoljubivo izražavamo, legitimnu i prirodnu potrebu za narodnim jedinstvom. To na&scaron;e narodno jedinstvo ostvarujemo pod omoforom Svetog Save, u Crkvi Hrista, Boga Živoga, čije Raspeće i Vaskrsenje srpski pravoslavni narod proživljava i ikonizuje u svom hodu kroz istoriju. Sveta Crkva Hristova temeljni je dom svakog na&scaron;eg ovozemaljskog prebivali&scaron;ta i ne poznaje granice. Ko može da odredi granice Vaskrsenja i života na kojima se temelji na&scaron;a Crkva? Reč je Hristova: &quot;Ja sam vaskrsenje i život. Ko veruje u mene, ako i umre, živeće. I svako ko živi i veruje u mene, neće umreti vavek&quot; (Jov. 11, 25 &ndash; 26). Stoga, starajmo se da blagodatno i bogoslužbeno uranjamo u Tajnu Krsta i Vaskrsenja Hristovog, da ljubimo jedni druge kao &scaron;to Hristos ljubi nas. &quot;A kada se ovo raspadljivo obuče u neraspadljivost, i ovo smrtno obuče u besmrtnost, onda će se ispuniti ona reč &scaron;to je napisana: Pobeda proždre smrt (IKor. 15, 54), i utrće Gospod suze sa svakoga lica, i sramotu naroda svojega ukinuće sa sve zemlje&quot; (Is. 25, 8).Hristos vaskrse!

Vaskršnja poslanica: Istinu o stradanju srpskog naroda nisu morale da potvrđuju nametnute amoralne rezolucije

0 Komentari