Istoričar otkriva kako je i zašto ubijen deda srpskog predsednika: Anđelko Vučić prva žrtva genocida NDH

Tekst prenosimo u celosti: &quot;U dokumentu Zemaljske komisije (BiH) za istraživanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u koji sam imao neposredan uvid, direktno se govori o ubistvu Anđelka Vučića, zapravo prve zabeležene žrtve genocida NDH u bugojanskom kraju. Hroničar Mićić otkriva jedan važan detalj koji možda daje i prave motive za ubistvo trgovca Vučića: on je 27. marta 1941. ispred svoje radnje otvorio bačve sa rakijom i ča&scaron;ćavao prolaznike u znak solidarnosti sa antinemačkim manifestacijama u Beogradu;Već mesečak dana sa koleginicom aktivno radim na jednoj studiji slučaja o stradanju srpskog naroda u NDH. Studije slučaja su danas popularne u istoriografiji, jer su čitljive i zahvalne za prikaz. U njima se dobro ogledaju tokovi svetske i nacionalne istorije, a istovremeno pospe&scaron;uje razumevanje događaja i identifikacija sa subjektom istraživanja: stradanje jednog sela ili čak jedne konkretne porodice često je bliže čitaocu nego obja&scaron;njavanje složenih mehanizama koji su doveli do genocida.Mnogi naučnici ovakav pristup i kritikuju, ali zar i Andrićevo delo za koje je dobio Nobelovu nagradu zapravo nije jo&scaron; jedna kvalitetna studija slučaja, o jednom gradu i jednoj reci u različitim epohama?U vi&scaron;e navrata govorio sam da su ovakva istraživanja na temu žrtava u Drugom svetskom ratu neophodna, a nedavno sam se, kako rekoh, u jedno takvo i upustio. Pritom, čini se da su od mesta najvećih zločina i kompaktnih srpskih sredina, danas posebno značajni za ispitivanje gradovi koji su se 1941-1945. nalazili na rubu srpskog etničkog područja. U takvim mestima, udaljenim od matice i odvojenim od svojih sunarodnika te&scaron;ko prohodnim barijerama, hrvatsko-muslimanska vlast i represija se sprovodila u kontinuitetu i tako pokazala svoje pravo lice &ndash; da se nije radilo o anarhičnom teroru &quot;divljih usta&scaron;a&quot; već o državnom planu uni&scaron;tenja čitave jedne nacionalne zajednice.Neke od sredina nose karakteristike koje pogoduju istraživanjima, pogotovo kada se u fokus stave aspekti genocida kao &scaron;to su nacionalni i verski odnosi tri konfesije koji su ispoljeni tokom rata. Da skratim obja&scaron;njavanje, koautorki i meni učinilo se da jedna od takvih sredina može da bude i Bugojno; grad je odvojen od kompaktnih srpskih sredina, u njemu je 1941-1944. sa manjim prekidima usta&scaron;ka vlast funkcionisala u punom kapacitetu (i sprovodila teror iako ustanak nije bio masovan), sve tri konfesije bile su na predratnom popisu stanovni&scaron;tva gotovo ravnomerno zastupljene u srezu. Uz njih, u gradu je vekovala i jevrejska zajednica.Strati&scaron;ta SrbaA &scaron;ta mi danas znamo o srpstvu Bugojna? Možda ga prepoznajemo kao zavičaj jednog političara i jednog pevača, ili kod starijih postoji asocijacija na usta&scaron;ku bugojansku grupu s početka sedamdesetih. O jednoj od najstarijih crkava iz perioda nacionalne obnove u selu Čipuljiću, ili o jamama koje do danas nisu istražene, poput one u Zanesovićima u kojima po nekim svedočanstvima leži oko 1.500 Srba, o Svetim mučenicima Brižinskim &ndash; mladencima bačenim u vatru 1942, o strati&scaron;tima u obližnjem Kupresu i Donjem Vakufu (u otadžbinskom ratu prozvanom Srbobran), o tome da je ovo bio jedan od retkih krajeva gde se nismo satirali u srpsko-srpskom ratu, zna malo ko osim malobrojnih zavičajaca.Kao &scaron;to niko ne govori o stradanju Srba u Jajcu, gde je pokolj učinjen u crkvi slično kao u Glini, a grad nam do danas ostaje poznat samo po Drugom zasedanju Avnoja. O egzodusu i stradanju u poslednjem ratu 1992, o statusu preostalih srpskih povratnika &ndash; pogorelaca u ove krajeve znamo jo&scaron; manje, predaleko su nam, izgleda, i od očiju i od srca. Tim pre da u fokus stavimo upravo Srbe gornjovrbaske regije, kako se ona označava po geografskim merilima.Arhivski izvori daju dosta podataka značajnih za rekonstrukciju života i smrti u ovom kraju u Drugom svetskom ratu. Memoaristika je oskudna, mada se neki od partizanskih boraca dotiču boravka na ovom području, a jedan od preživelih savremenika, Branko Mićić, ostavio je iza sebe nekoliko obimom nevelikih, ali vrlo dragocenih publikacija. Postoji i nekoliko svedočanstava koja se mogu pronaći na internetu, koja unekoliko dopunjuju ili poja&scaron;njavaju činjenice iz dokumenata. Tu ipak dolazim do zaključka da je jedna od centralnih tema kada se u na&scaron;em vremenu pi&scaron;e o Bugojnu pitanje stradanja predaka srpskog predsednika Aleksandra Vučića.&quot;Opsežno&quot; terensko istraživanjeSa žarom kao da izve&scaron;tava o jo&scaron; jednoj fudbalskoj utakmici, Milojko Pantić u nedavno postavljenom videu na platformi TikTok govori kako nijedan Vučić nije ubijen za vreme postojanja NDH, budući da su preci predsednika Srbije primili rimokatoličku veru i tako se sačuvali. Daljim istraživanjem uviđam da je ova tvrdnja op&scaron;te mesto u hrvatskim, ali i delu domaćih opozicionih medija. &quot;Usta&scaron;e nisu ubile ba&scaron; nikoga iz njegove obitelji&quot;, zaključuju jo&scaron; 2015. u &quot;Jutarnjem listu&quot;, nakon &quot;opsežnog&quot; terenskog istraživanja.Svi ovi napisi, pak, za osnovu uzimaju otkriće biv&scaron;eg radikalskog poslanika Ljubi&scaron;e Petkovića koji je u knjizi &quot;Ha&scaron;ke muke&quot;, nakon raskola u ovoj stranci, navodno ekskluzivno razotkrio čitavu genealogiju Vučića iz Čipuljića:&quot;Porodica Vučić se od 19. septembra 1941. izja&scaron;njavala kao rimokatolička. Glava porodice je bio Anđelko Vučić, deda Aleksandra Vučića. Porodice Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić pre&scaron;le su iz pravoslavne u rimokatoličku veru. Otac poznatog pevača Nedeljka Bilkića je to odbio, pa je zaklan na kućnom pragu. O supruzi Anđelka Vučića nemamo mnogo podataka, budući da je u relativno kratkom roku nakon pristupanja rimokatoličkoj veri napustila Bugojno i preselila se u Kikindu, gde se i rodio Anđelko, otac Aleksandra Vučića. Stariji Anđelko Vučić imao je četvoro dece, najstariji sin bio je Antonije, nadimak Braco, drugi po starosti bio je Kojo, zatim ćerka čije ime nismo uspeli da saznamo jer je preminula, i najmlađi sin Anđelko. Anđelko Vučić stariji, kao otac četvoro dece, jedina je žrtva u Drugom svetskom ratu porodice Vučić, ali ni on nije stradao od usta&scaron;a. Naime, Anđelko Vučić preminuo je od zadobijenih povreda posle jedne kafanske tuče u Banjaluci.&quot;Pritom se navodi da ubistvo Anđelka Vučića nije bilo posledica nacionalnih i verskih sukoba, već nenamirenih poslovnih i finansijskih računa... Priča kao poručena za demistifikaciju Vučića (unuka), za koga se ukazuje da ne samo da je patolo&scaron;ki tip, već i da je problematičnog porekla i korena.Ali u dokumentima pi&scaron;e ne&scaron;to sasvim drugačije. Anđelko Vučić, deda srpskog predsednika, upisan je i u zvaničnoj državnoj evidenciji &ndash; popisu iz 1964, a nalazi se i na spisku žrtava Jadovna istaknutog istraživača, nedavno preminulog Đure Zatezala.Značajna građaU dokumentima u koje sam tokom istraživanja imao neposredan uvid, a potiču iz Zemaljske komisije (BiH) za istraživanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača, pohranjene u arhivu u Sarajevu, ovom slučaju posvećeno je vi&scaron;e pažnje. Građa je značajna jer se zapravo radi o iskazima svedoka zločina zabeleženim 1946, jedva ne&scaron;to godinu dana od zavr&scaron;etka rata, u prisustvu dvojice članova komisije iz Bugojna &ndash; Srbina i muslimana. Zapisničarka je, sudeći po imenu, verovatno bila Hrvatica.U ovom dokumentu se direktno govori o ubistvu Anđelka Vučića, zapravo prve zabeležene žrtve genocida NDH u bugojanskom kraju. &quot;Koncem maja do&scaron;ao je sudski pristav Berlot Josip (...) u dru&scaron;tvu sa jo&scaron; jednim naoružanim žandarmom iz Bugojna. Oni su odveli sa sobom žrtvu Vučić Anđelka pok. Ante st. 49 g. Isti ovaj pristav je slijedećeg dana poslao izvjestan broj žandarma u na&scaron;e selo i u selu pokupili jo&scaron; 10 žrtava. (...) Svu jedanaestoricu oni su odveli u zatvor u Bugojno. Odatle navodno su ih sproveli u Banju Luku odakle se vi&scaron;e nikada nisu vratili.&quot; Iskazi svedoka sadrže i jednu dopunu: &rdquo;Od naprijed pomenutih 11 žrtava Vučić Anđelko je bio trgovac, Mičić Branko poreski činovnik, Bujak Đorđo sudski glasnik, Josipović Niko krojač, Vučić Ilija cestar, Bodić Niko sudski podvornik, Bilkić Mladenko gostioničar, Brkić Ilija kalajdžija, Čavić Vlado cestar, Parojčić Bo&scaron;ko državni &scaron;umar.&quot;Matrica je bila identična kao u drugim delovima NDH, gde su u prolećnim i letnjim danima, obično uoči značajnijih pravoslavnih praznika, najpre likvidirani ugledniji predstavnici srpskog naroda. Od jula su započele neselektivne likvidacije i masovni pokolji po svim selima, a nastavljeni su i 1942, dolaskom Crne legije na ove prostore.Do danas, ipak, nije istraženo gde je prva grupa bugojanskih žrtava okončala život: po sećanjima nekih savremenika to se desilo u okolini Banja Luke, gde su poslednji put bili viđeni, dok je izglednija varijanta da su odvedeni u sistem logora na Jadovnu i tamo ne&scaron;to kasnije bili umoreni u mukama.Prkos i nacionalni ponosZa&scaron;to je ba&scaron; Anđelko Vučić nastradao prvi? Vi&scaron;e savremenika ovog trgovca srednje životne dobi pominje kao uglednog građanina, uključenog u dru&scaron;tveni život srpske zajednice. No od njega je i u Bugojnu i u selu &ndash; zanatlijskom predgrađu Čipuljiću bilo istaknutijih Srba, vi&scaron;e angažovanih na oba polja.Već pomenuti hroničar Mićić otkriva jedan važan detalj koji možda daje i prave motive za ubistvo trgovca Vučića: on je 27. marta 1941. ispred svoje radnje otvorio bačve sa rakijom i ča&scaron;ćavao prolaznike u znak solidarnosti sa antinemačkim manifestacijama u Beogradu. Prkos i nacionalni ponos bili su iskazani u nevreme, kao kod načelnika Dragačevca iz Paraćina koji se drznuo da pi&scaron;e pismo Hitleru na njegovom vrhuncu. Bilo je to dovoljno da se Vučić zameri lokalnim usta&scaron;ama, i da mu oni već dva meseca kasnije dođu glave, a potom i opljačkaju kuću i porodicu izlože represiji.Dokumenti o ovoj temi su jasni, nedvosmisleni, i ne ostavljaju prostora ni za kakvu dilemu. U kombinaciji sa drugim izvorima, samo postaju jasniji detalji o ovom i drugim zločinima (do kraja 1941. usta&scaron;e su ubile vi&scaron;e stotina Srba iz ovog kraja, među njima jo&scaron; nekoliko Vučića).U dokumentima iz Sarajeva se mogu naći i podaci o proterivanju srpskih porodica iz Bugojna tokom avgusta 1941. &ndash; utoči&scaron;te će naći u &quot;Nedićevoj Srbiji&quot; i biti zbrinuti radom njenog komesarijata za izbeglice. Nisu se pokatoličili (izvori čak beleže da su prvi slučajevi prelaska na rimokatoličku veru u ovom gradu zabeleženi mesec dana iza proterivanja) niti su na bilo koji način nečasno služili NDH. U izbegli&scaron;tvu u Pomoravlju proveli su te&scaron;ke ratne godine, a trudna Dragica Vučić, uz čeljad koju je povela sa sobom, u putu je donela na svet jo&scaron; jednog sina. Dala mu je ime po nedavno ubijenom mužu, negujući uspomenu na njega: Anđelko. To je otac sada&scaron;njeg predsednika Srbije...Raspirena mržnja nema granicePorodična priča Vučića je prema ovim dokumentima tragična, jedna u moru sličnih iz ratnog perioda, ali li&scaron;ena bilo kakvih kontroverzi ili aluzija na nečove&scaron;tva koja su im pripisana &scaron;est decenija kasnije. Naravno, ovo nije ni prva ni poslednja kleveta o nekom srpskom političaru ili državniku. Međutim, sklonost da se nečije ime uprlja u meri da se rehabilituju usta&scaron;e, deluje nesvakida&scaron;nje i posebno monstruozno.Klevetnici umeju često da budu ma&scaron;tovitiji od stvaralaca, a raspirena mržnja i gnev kao da nemaju granice &ndash; i njihov objekat se u celosti dehumanizuje. &Scaron;to reče jedan prijatelj o godi&scaron;njici stradanja kralja Aleksandra Karađorđevića: mi zbog istorijskih pogre&scaron;ki (a pitanje je da li su ba&scaron; sve i bile pogre&scaron;ke i koliko je isključivo on bio za njih odgovoran) kralja Aleksandra zamrzesmo i brkove i cvikere kralja Aleksandra, da vi&scaron;e niko nikad ni ne zaliči na njega. Mora da bude apsolutno nevaljao, nero di tinto nero &scaron;to bi rekli Latini.Neverovatna zvuči podudarnost da su dva predsednika Srbije u novije doba, Boris Tadić i Aleksandar Vučić, dedove izgubili na istim usta&scaron;kim strati&scaron;tima u Jadovnu. I da su, pritiskom sa Zapada, i jedan i drugi bili prinuđeni da svoje predsedničke mandate faktički započinju posetom Srebrenici. Genocid iz Drugog svetskog rata time bi trebalo da bude poni&scaron;ten i zaboravljen, a u novoj podeli uloga žrtva bi postala dželat.Možda je, kod Srba izdeljenih i zakrvljenih na 101 način, samo Proviđenje na ovom primeru ispisalo jednu granicu, koja se najbolje vidi u godinama kriza. Žrtve, odnosno njihovi potomci, svi na jednu stranu. A na drugu stranu usta&scaron;e i njihovi po&scaron;tovaoci &ndash; od &Scaron;akića do Dinka. Jedino takva podela među preostalih sedam miliona Srba ima smisla na početku Trećeg svetskog rata.&quot;

Istoričar otkriva kako je i zašto ubijen deda srpskog predsednika: Anđelko Vučić prva žrtva genocida NDH

2 Komentari