Čovek-pauk

Novak Đoković klizi li klizi po toj travi Central korta, ali bogami klizi i kroz turnir. Glatko, slatko, u onom pravom, šampionskom stilu.

Nekako je takav, nemilosrdan, bio i prema Kevinu Andersonu, kojem je četvrti put u karijeri zadao probojnu ranu na istom mestu, od kojih ona iz finala 2018. godine, Južnoafrikanca svakako najviše boli.

Karbonske kopije setova, kao po recepturi, tri puta po 6:3, sa prelomnicama u setovima na gotovo identičnim tačkama (sedmi/osmi gem), jasno su postavile stvari na svoje mesto kada se pitamo ko je Novak, a ko je Kevin na travi.

Iako je među njima dvojicom nepunih godinu dana razlike (Anderson rođen 18. maja 1986.), onaj ko je želeo, mogao je jasno da razluči gde su u ovim kasnim tačkama u karijeri dvojica tenisera. Ko je od njih vitalniji, igrački dugovečniji, vidi se iz aviona. Po svemu.

Ne može se Andersonu ništa zameriti, naprotiv, momak je igrao u okvirima trenutnih mogućnosti, posle nekoliko sezona isprekidanih povredama, daleko od one tačke iz 2008. kada je recimo umeo i da pobedi Novaka (Majami).

Ali koja je razlika u deceniji iza nas između njih dvojice – nebo i zemlja.

Otuda, ništa se drugo osim ovako ekspeditivne, vrhunske Novakove partije i nije moglo očekivati.

Spider-Man returns hahahaa 🤣😂🕷 let the memes begin #WimbledonThing pic.twitter.com/OkNQeirPJD

— Novak Djokovic (@DjokerNole) June 30, 2021

Kada Novak posle jednog meča izjavi da je sve bilo gotovo besprekorno, to je sasvim dovoljno.

On sam sebi ne daje komplimente tako često, baš zbog toga da se ne uljuljka, jer u tenisu se očas posla sve promeni.

Iz svakog njegovog pokreta, gesta, reči, čak i onih mini frustracija zbog tih nesrećnih terenskih proklizavanja, izbija jedan uragan samopouzdanja, kao da kaže, „gospodo, ja znam zašto sam tu i šta je moj cilj, a vi sedite i uživajte“.

Kako ne uživati kada se onako poigra, kao mačka sa mišem, sa protivnikom koji na 15:30 poveruje da ga ima u rukama, kada ispali dva ili tri asa ili vinera?

Kako ne uživati u tom njegovom maestralnom, geometarski preciznom proračunu ugla, pozicije na kojoj treba u svakom trenutku biti da bi se na drugu stranu uputio idealan udarac?

Kako ne ustreptati kada ga vidimo, da ipak ima taj specijalan osećaj za volej, kada se poput mačke prikrade mreži i elegantno odigra bekhend ili forhend volej?

„Želite li vi to da dominirate ovim sportom kao niko pre?“, bio je jedno od pitanja na konferenciji za medije posle rastavljanje na atome Andersonove igre.

Znate, i takva pitanja pokazuju ono što sam rekao na početku ovog turnira, da je Novak u teniskoj superpoziciji. Da ga se plaše i dive mu se, istovremeno.

Šta onda preostaje svima onima, koji neutralno posmatraju ovaj sport, osim da mu skinu kapu i dive mu se?

Ako to rade nebrojeni šampioni i majstori ove igre iz dana u dan, ako oni ostaju bez epiteta kojim mogu da opišu to što radi Novak Đoković, šta preostaje nama ostalima, teniskim smrtnicima?

Uvek je bilo i biće pokušaja da ga spuste, obezvrede, da umanje njegov značaj, ali minut po minut, sat po sat, dan po dan, mesec po mesec, godinu po godinu, meč po meč, turnir po turnir... Ostaju bez argumenata za svoja čvrsto ukurenjena uporišta u dvorištima Federera i Nadala.

Najslađe mi je nekako palo kada sam video kako ga od takvih kiselih napada brane oni koji znaju šta znači krvariti na terenu i boriti se za svaki poen.

U prenosu meča na BBC, komentator je uporno kontrirao Džonu Mekinrou.

Komentator: Novak je uzeo 26 sekundi između dva servisa...

Mekinro: Nadal je uzimao i duže.

Komentator: Čini se da Novaka sada više vole, jer se počeo lepo ponašati...

Mekinro: Uvek se lepo ponaša, samo mediji to iskrivljuju.

Komentator: On je osnovao paralelnu uniju...

Mekinro: Bori se za slabije rangirane igrače.

To su smečevi „a la Mekinro“. Pravo na liniju!

I nije to bio kraj dijaloga. Ima toga još. Mekinroa su pitali: Čini se da će Novak zaista završiti kao GOAT, ali on nije najvoljeniji?

I onda opet smeč-odgovor:

„Šta ima tu da se ne voli? On je sjajan igrač/sportista, priča tako dobro i ima sjajnu ličnost i karakter. Pokušava da kreira uniju koja će pomoći tim slabije rangiranim igračima“.

Zaista smo svedoci vremena kada mediji igraju ogromnu, čak i preterano veliku i bitnu ulogu u našim životima i kreiraju pararealnost. Mek to zna.

Novak Đoković je svih ovih godina, osim nespornog viteštva na terenu, pokazao da osim ovog našeg srpskog, balkanskog inata, ima još mnogo toga, on je našao način kako da obesmisli i porazi tu savršeno podmazanu mašineriju!

Šta god da uradi na ovom „Misija 20“ Vimbldonu, ovo što kažem ostaje i ostaće – netaknuto. Ne može se poreći.

Elem, Novak je zadovoljan svojom partijom u drugom kolu, dao sebi oduška i na društvenim mrežama, pa je jednu fenomenalnu fotografiju, sebe u padu, na travi, u pokušaju da ustane i vrati lopticu, prokomentarisao sa – „Povratak Spajdermena!“

Uh, kako se rival za rivalom hvata u tu njegovu nevidljivu paukovu mrežu iz koje se posle nikako ne može iskobeljati...

Teško je, zaista je nešto specijano potrebno da se desi, da se ta neverovatna Novakova paukova mreža pokida i pocepa. Do sada, nismo videli pretnju da se to uradi, nadajmo se da nećemo skroz do kraja, do finala, 11. jula.

No, ako odajemo priznanje svemu što Novak radi, onda ne može da se ne istakne i podvig njegovog prijatelja, vršnjaka, dugogodišnjeg rivala, Endija Marija, zvanog „Hrabro srce“, koji, setite se, sa svojim metalnim kukom gura kroz ovaj turnir.

Sa Endijem se nikad ne zna, kada mislite da ga imate, vi ga ustvari nemate, kao što je to sinoć osetio i kvalifikant Osakar Ote, koji ga je propisno namučio i oznojio u pet setova.

On je misteriozan kao Nesi iz Loh Nesa, on je hrabar poput Mela Gibsona u gore pomenutom filmu, „Hrabro srce“. To škotsko srce je vulkan iz kog kulja samo lava ljubavi prema tenisu. Kavak je to borac, za njega je reč predaja nepostojeća u rečniku.

„Ja samo želim da nastavim da igram“, to je bio njegov moto posle prve, povratničke pobede, to je isto ono što ga je teralo na još jedan super preokret i pobedu i u sredu uveče.

Za kraj, nekoliko opaski o organizaciji – nije da nisu mogli da budu pravičniji prema nekim igračima, posebno našim teniserima, Dušanu Lajoviću i Laslu Đereu, koji su morali da igraju dva dana zaredom teške mečeve.

Razumemo da je padala kiša, da je teško nadoknaditi termine, ali postojalo je svakako elegantnije rešenje, naročito sada kada je iz „meteo ofisa“ stigla prognoza boljeg vremena do kraja nedelje.

Pa i da su pokvarili taj „Middle Sunday“, koji je ove godine poslednji put aktuelan, ne bi mnogo propustili, naročito kada ga od sledeće godine definitivno ukidaju.

Time bi dali prostora i vremena igračima da se regenerišu, a ne po robot sistemu, onako surovo, prvo čekaju satima na početak meča, a onda ih zbrzaju između dva, „ti tad i tad moraš na teren“.

A za klizanje, šta reći, postaje tragikomično.

Možda stvarno pojedini ne bi uradili loše da posegnu za onim rešenjem legendarnog Roda Lejvera iz 1969. godine.

Tada je jurio taj drugi kalendarski grend grend slem igrajući na US Openu, čiji je centralni teren po njegovom kasnijem svedočenju, više ličio na krompir-polje no na teniski teren.

„Roket“ je iz svoje čarobne torbe izvadio – šta? Krampone! I rešio problem.

Kad mogu fudbaleri, možda bi neke malo specifičnije, malo manje nazubljenije, mogli da koriste i teniseri.

Jer svaki pad, kao što smo videli, može da bude koban po njih, a u tom slučaju, niko neće snositi posedice toga, do njih samih.

Ili, neka nad teren Vimbldona, kao što je tada bilo na Forest Hilsu, dođe helikopter, pa malo prosuši travu, mada sada ima i daleko sofisticiranijih metoda za rešavanje vlažnog terena.

Pod uslovom da se to zaista hoće.