Ćukova olimpijska pesma: "Prvi put sam plakao, pa vrištao na krugu oko Trijumfalne kapije"

A Ćuk je daleko od nekog ko ne zna šta znači biti pobednik.

Uz njegovo ime stoji da je osvojio 18 medalja, da je evropski i svetski šampion. Doduše, na papiru ima i olimpijsko zlato iz Rio de Žaneira, ali osam godina kasnije, dočekao je da bude akter olimpijskog finala, ali i olimpijski pobednik.

"Olimpijske igre u Parizu mi nisu samo obeležile ovu godinu, nego celu moju karijeru i život. Sigurno da je ovo jedna na poslovnom i sportskom planu, najuspešnija godina moje karijere. Kad pomislim na 2024. godinu, osećam zadovoljstvo, sreću, radost...", rekao je Miloš Ćuk na početku razgovora za B92.sport.

Pamti Miloš dobro 2012. godinu kada nije bio u sastavu za Olimpijske igre u Londonu, 2016. u Brazilu finale je zbog povrede gledao sa klupe u bade mantilu. Nije ga bilo u timu Dejana Savića koji je u Tokiju 2021. godine osvojio drugo uzastopno zlato.

OKS/Ivica Veselinov

Tri godine Ćuk nije bio u reprezentativnom jatu, ali se sadašnji kapiten Novog Beograda vratio taman kada treba i kada je osetio da još ima šta da pokaže pod kapicom Srbije.

"Mene je kroz karijeru uvek pratilo to da sam uvek bio tu na nekoj ivici, da li sam u reprezentaciji ili nisam... Te 2012. otpao sam poslednji sa spiska, 2016. sam bio već u standardni član reprezentacije, spletom nesrećnih okolnosti sam preskoćio to finale. Osvojio sam zlatnu medalju, ali nisam odigrao to svoje finale o kojem sam maštao.

Mislio sam da će se na svoje doći te 2020, pa se desila ta nesrećna korona, koja je i mene dobro zakačila. Nisam dugo mogao da se vratim u pravu formu, što me na kraju koštalo i toga da ne budem u sastavu ni za Tokio. Ukazala mi se ova prilika za 2024. i Olimpijske igre u Parizu, iako sam mislio da se to neće ni desiti i da je moje vreme prošlo, da sad dolaze neki mlađi igrači, da je moja reprezentativna karijera gotova. Takvo razmišljanje me je mnogo dugo držalo. Od tog samog ispadanja iz nacionalnog tima 2021. mislio sam da mi preostaje još samo klupski vaterpolo", ističe Ćuk.

Smena generacija, a potom i selektora, dovela je do toga da srpski vaterpolo tri godine nije video pobedničko postolje.

Nije bilo medalja na koje je javnost bila naviknuta, a Uroš Stevanović na put ka Parizu krenuo je sam novom i izmenjenom ekipom.

Jedno četvrtfinale SP na četiri takmičenja, bila su alarm da mu je u reprezentaciji potrebna iskusna ruka Miloša Ćuka.

"Kod novog selektora Uroš  bio sam u klubu i negde kroz priču me on pitao da li bih se ja vraćao, to je bilo još 2022. godine. Odgovorio da mislim da nisam više spreman za to i da nisam na tom nivou koji je potreban za ovu reprezentaciju, mislio sam da je to - to. Oni su 2024. godine bili na dva takmičenja, na Evropskom i na Svetskom prvenstvu i nisu postigli te željene rezultate. Pomislio sam, pretpostavio sam, da će me Uroš opet kontaktirati, što se na kraju ispostavilo tačno.

Odmah po njihovom povratku sa Svetskog prvenstva, on me opet pozvao i pitao, ja i dalje nisam imao odgovor na to pitanje. Pre svega, da li ću fizički i mentalno biti spreman za takve izazove i ostalo je na tome da mu se javim na kraju sezone, krajem maja, pred početak priprema za Olimpijske igre, da finaliziramo - da li se vraćam ili ne".

"To sebi nikad ne bih oprostio"

OKS/Ivica Veselinov

Ipak, nešto ga je vuklo da bude deo nacionalnog tima, da još jednom ispita sopstvene granice, ali i da ispoštuje sebe i svoju iskonsku želju.

"U meni se probudio taj neki osećaj... Ne znam kako bih to nazvao. Dobio sam ogromnu injekciju motivacije i želje  da se još jednom oprobam i još jednom dokažem, pre svega samom sebi, da ja to mogu, a onda i svima drugima ako su neki imali sumnje u mene i u moj kvalitet. Tako da sam iz toga crpeo neku motivaciju i počeo već od našeg poslednjeg razgovora da pojačavam maksimalno treninge. Što sa ekipom, sa Novim Beogradom, što ja individualno sam sa sobom.

I negde sam iskoristio tih 4-5 meseci napornog rada da bi došao kraj sezone. Krajem maja, početkom juna, opet smo selektor i ja razgovarali. Znao sam da prema sebi neću biti čist ako se ne odazovem, da će me to onda pratiti ceo život, da sam mogao da se aktiviram, opet da pokušam, a da nisam hteo. Mislim da to sebi ne bih oprostio nikad. Iz tog razloga sam potvrdno odgovorio selektoru da ću mu biti na raspolaganju", priča Ćuk.

Vratio se među stare-nove drugove, kao najstariji i jedan od najiskusnijih, a to mu je doneo i novu ulogu, koja mu je izuzetno prijala.

"Nisam imao sumnju u to da li ću se uklopiti u ekipu, ja sve te momke poznajem vrlo dobro. Proveli smo tolike godine zajedno. Možda ovih par mlađih momaka koji su skoro priključili reprezentaciju, njih malo manje poznajem. Nisam sumnjao ni u to da li ću pronaći svoju ulogu, meni je najveće pitanje bilo da li ću ja biti taj pravi, da li ću ja biti na svom nivou da bih mogao da pomognem i da služim toj reprezentaciji. Najveću sumnje sam imao u sebe. Izuzetno su zahtevne i pripreme i utakmice, ja već sada imam i godina i nije to sve tako lako. Znam koliko je zahtveno, znao sam da ću naći svoju ulogu. To sam bio gotovo siguran da će se biti kako treba, pod uslovom da ja budem na tom željenom nivou".

Intuicija ili iskustvo, ili možda i jedno i drugo, u kombinaciji sa verom u svoje saigrače, pozicionirala je Miloša kao "dobrog duha" nacionalnog tima.

"Kroz život sam naučio da su neke stvari, ako stvarno i iskreno želiš, ako  radiš na njima pošteno i vredno, ostvarive. Tako da sam polazio pre svega od toga. Što se tiče moje uloge, svi oni su pre svega dobri ljudi, momci i vrhunski igrači. Očigledno je njima falilo nešto malo, da oni kliknu, što kažu mladi, da budu prava ekipa. Uz mene, tu je bio i Nikola Dedović, nas dvojica kao najstariji, uspeli smo da ih povežemo i ujedinimo. 

OKS/Ivica Veselinov

"Možda i nekim našim primerom da im pokažemo kako se za reprezentaciju moraš podrediti. Reprezentacija je mesto gde uloge nisu baš iste kao u klubovima i gde ti sad moraš da se podrediš tvom zadatku, koji možda tebi u jednom momentu ne izgleda kao nešto bitno i nešto veliko, ali na kraju, u zbiru svih nas igrača, to daje neki određeni rezultat. Tako da smo negde Deda i ja našim primerom pomogli da se  svako posveti svome zadatku i da to u konačnici da jednu dobru ekipu i jedan dobar rezultat".

Kapiten Nikola Jakšić jednom prilikom izveštačima sa Olimpijskih igara u Parizu otkrio je da Ćuk bio taj koji je dizao moral ekipi, neko ko je verovao i ponavaljao od prvog dana takmičenja: "Mi ćemo 11. avgusta biti olimpijski šampioni". 

"Podigla se atmosfera, usadio sam im veru u sve to što radimo, da su svi ti naši ciljevi ostvarivi, ali pod uslovom da mi budemo predani 100 posto. Sigurno da njima kvaliteta nije falilo. To su isti ti igrači koji su bili deveti na Evropskom prvenstvu dve godine ranije, a sad su olimpijski šampioni. Falilo im je nešto malo da se zbliže, sjedine i da budu pravi. Naravno, imali smo i izuzetan rad tokom celih priprema. Mi smo radili svaki dan, ceo dan. Sve je došlo na kraju na svoje. Istina je, malo sam dosađivao, ponavljao da ćemo tog datuma postati olimpijski šampioni. Ali na kraju su svi oni počeli da veruju u to i bili su sigurni da će taj dan doći kad ćemo igrati naše finale i kad ćemo osvojiti zlatnu medalju. Hvala Bogu, na kraju sve to se i dogodilo", rekao je 34-godišnji vaterpolista Srbije, koji je potom ispričao kako su vaterpolisti Srbije izgledali u njegovim očima kada im se priključio.

OKS/Ivica Veselinov
 

"Kada sam došao, posle tri godine, osetio sam među njima da su trpeli ogromne kritike, već su svi počeli da pričaju da ta nova generacija, koja igra od 2021. godine, nije prava. Video sam kod njih da im je to stvaralo ogromno opterećenje, još veći pritisak i na svu tu nesigurnost koju su imali u prethodnom periodu. To je stvarno bio teret i teško za prebroditi. Eto, mi smo uspeli to u kratkom roku, za manje od dva i po meseca da sve to zajedno prebrodimo, da se ujedinimo i da budemo pravi kada je najbitnije".

"Uvek sam ja bio taj koji dobro apsorbuje pritisak i krizne momente. Uvek sam bio takav. Možda moj vojvođanski mentalitet to bolje podnosi. Osetio sam negde potrebu da  budem taj koji će da i u nekim momentima podiže tu tenziju, ali u nekim momentima sa svojim iskustvom, da znam kada treba to malo i da se spusti. Osetio sam da sam imam i dovoljno iskustva i godina da to mogu, bukvalno da i njima pomognem i olakšam te situacije. U toku priprema smo u nekim momentima dizali tenziju do maksimuma, kad se vidi da nešto ne funkcioniše, ne bili izvukli još iz nas 110 posto na treninzima. Na Olimpijskim igrama sam pokušavao da to sve nekako olabavim i da im predstavim da je to svima normalno i da se to dešava i da je to samo jedan od koraka koje moramo da prođemo da bi stigli do našeg cilja". 

"Osećao sam da je to moj zadatak i deo boravka u reprezentaciji"

OKS/Ivica Veselinov

Sa starim znancima nije imao problem, ali je malo teže dopreo do nove generacije.

"Najmanje sam mogao da doprem ovih najmlađih, malog Jakšića i Vlade Mišovića, drugog golmana. Pošto je ogroman generacijski jaz, pa se nismo baš razumeli. Šalu na stranu, svi su dobro reagovali, imao sam osećaj da mi veruju, da imaju poverenje u mene. Nismo mi došli tamo, pa da su svi bili uzdrmani. Ima tu iskusnih igrača koliko i ja. Tu mislim na Dedovića, Mandu, Savu, Strahinju Rašovića...

Svi zajedno smo bili  ekipa. Ti znaš kako se neko oseća u tom momentu, kada ga pogledaš, znaš odmah kako mu je. Znao sam svakome kako da priđem u tom momentu. Naravno, možda nekada i nisam nekom pomogao. Osećao sam da je to moj zadatak, da je i to deo mog boravka u reprezentaciji, da su to neke stvari kojima ja isto moram da se bavim. To sad zvuči ovako preozbiljno, u stvari se sve radilo najviše kroz šalu i kroz neko opuštanje, kroz zezanje, tako da sve je to bilo onako - ništa spektakularno. Mali, sitni saveti i u nekim teškim momentima malo više opuštanje". 

Iz ove priče deluje da je bio produžena ruka i selektora Stevanovića, ali i Andrije Gerića koji je prvi put bio sportski psiholog u timu vaterpolista.

OKS/Ivica Veselinov
 

"Sigurno je da sam bio poveznica između selektora, igrača i Gere, koji je tu isto bio od pomoći, naravno mnogo više mlađim igračima. Sad to sve zvuči kao da sam ja bio neki profesor ili kao da je Gera neki profesor, pa mi sedimo u učionici i slušamo. Nije to tako izgledalo. To su neki normalni ljudski razgovori u nekim teškim momentima, kad ti to znači. I kad ti pomaže da tu krizu, koju biste možda sami prebrodili za pet dana, ovde neko pokušava da ti to sve objasni i da svari za neka 2-3 sata, da se ti malo osvestiš jer najveći problem tamo je vreme. Cilj je da se što pre izađe iz tih kriznih momenata. Svi zajedno smo to radili kako selektor, tako i Gera, tako sam i ja pokušavao na svoj način da sve to", priča Ćuk.

Pored razgovora i priče, metodi za kanalisanje emocija i antistres terapije bili su lupanje rukama o kartonski krevet u Olimpijskom selu i slušanje rok muzike.

"Sve je davalo pomalo efekta. Stvarno smo se lepo družili i lepo smo provodili vreme. Ne samo na Olimpijskim igrama, nego i na svim tim pripremama. Bilo je onako lepo, prijatno. Baš smo se družili, disali smo kao jedan sve vreme. Nekad treba iskaliti taj bes i tu nervozu u sebi, kao što kažeš i te metode smo koristili, ali sve je to bilo u svrhu jednog cilja. Sve što smo radili, radili smo zarad zlatne medalje do koje smo došli na kraju".

"Došao nam je Đoković i faktički je za nas turnir počeo od tog momenta"

 

Peđa Milosavljević/Starsport

Neizostavna kockica u zlatnom olimpijskom mozaiku vaterpolista, bio je Novak Đoković i njegova sada već čuvena poseta četi Uroša Stevanovića nakon ubedljivog poraza od Australije (8:3) u grupnoj fazi.

"Za mene, a verujem i za većinu saigrača, Novak je najveći sportista svih vremena. To je prva stvar. On je nama došao kad smo mi bili u najgorem momentu, posle najubedljivijeg poraza koji smo doživeli od Australije. Neočekivanog, gde smo mi bili baš u totalnom daunu. Mi smo svi zajedno sedali u sobi i gledali video, da pokušamo mi među sobom da ispravljamo te greške, da vidimo šta ne štima i da se dogovorimo šta bismo mogli da korigujemo. I u tom momentu je došao Novak.

Samim njegovim dolaskom ti dobijaš na nekom značaju. Odjednom shvatiš da si i ti nešto tu bitan, čim tebi Novak dođe u sobu i posveti sve vreme. On je tada i dalje igrao turnir, nije bio još završio. Tako da je izdvojio vreme da dođe da se posveti tebi i to ti da na samopouzdanju. I on je kroz tu priču objasnio da su to sve najnormalniji koraci kroz koje mi moramo da prođemo da bismo došli do cilja, da je on to osetio na svojoj koži već desetine puta. Da iz tog dauna moraš samo da nastaviš dalje što pre, da se otrezniš i da ideš ka napred i da je to sve najnormalnije".

Ćuk je pokušao da nam dočara da li su se i koliko posle tog razgovora identifikovali sa Đokovićem i sa njegovom borbom, jer je on 16 godina čekao na olimpijsko zlato, a sumnjalo se da će i u Parizu uspeti to da učini. Kao što se nije verovalo ni "delfinima".

"Pomogao nam je u tom kriznom momentu, najgorem trenutku na OI. Novak se pojavio niotkuda i za 15 minuta smo mi bili kao da se nikad ništa nije desilo, kao da nismo igrali utakmicu sa Australijom. I faktički je turnir za nas počeo od tog momenta. Počeli smo u bazenu da izgledamo kao prava ekipa, iako rezultat nije odmah stigao. Mi smo imali poraz odmah od Španije, ali igra, stav i kako smo ih izgledali, davali su neke naznake da mi ipak jesmo na dobrom putu i da to sve može biti dobro kad bude trebalo. Novaku hvala po 1000. put što je izdvojio svoje vreme, njegovo dragoceno vreme, da se nama posveti. Značilo nam je to. Nema šta, kad takav čovek dođe i posveti ti se, sigurno da si ti posle toga druga osoba". 

Posle Novakove posete, forma je krenula uzlaznom putanjom kako je turnir odmicao, a Ćuk je upitan kada je 100 posto bio siguran da će zlatno odličje naći u rukama srpskih vaterpolista.

"Ne mogu reći da sam bio 100 posto siguran, ja sam od početka priprema imamo veru da je je zlato ostvarivo, da je to nije nemoguć cilj. Oko nas se napravila atmosfera da je to nemoguće i da mi nemamo šta da tražimo u Parizu. Sa takvom spoljašnjom atmosferom smo mi otišli tamo, unutar ekipe, mi smo počev od selekora, verovali da je to moguće i da je taj cilj izuzetno težak. Pogotovo iz tog momenta, gde pređašnji rezultati tebi ne daju za pravo da se nešto previše nadaš. Naravno, posle četvrtfinalne utakmice znao sam da je sad to već tu i da je to jako blizu". 

OKS/Ivica Veselinov

"Video sam da mi izgledamo i funkcionišemo kako smo hteli i kako smo želeli. Tako da sam bio onako prilično siguran da ćemo do cilja i doći, jer sve je onako leglo na svoje i počeli smo da igramo taj naš vaterpolo kojem smo težili celog leta. Ja sam i posle Australije rekao, baš sam sa rođenim  bratom pričao, koji je bivši vaterpolista, da i dalje verujem i da imam osećaj da ćemo mi doći do zlata. U tim trenucima to je izgledalo dosta ambiciozno, ali sam stvarno imao veru da će doći taj dan". 

Uradili su "delfini" sve kako bi se izborili sa osećanjima i ostali mirni i verujući u ono što rade. Kada su se vrata olimpijskog raja približavala, tako je i kontrola emocija popuštala.

Prvi je teret sa duše skinuo Strahinja Rašović, koji je veoma emotivno doživeo plasman u borbu za olimpijsko zlato.

"Kad se setim svega toga, meni se uzburkaju emocije, zastane mi knedla u grlu. Svi mi kad  dođe momenat kad si blizu cilja, onda se setiš svega kroz šta si prolazio da bi došao  to toga. Trnovit je put do uspeha. Dugo smo bili odsutni i od svoje dece, porodica. Pa onda kad sve sklopi sa tim finalom, umorom, toliko se toga nagomila, da čovek u jednom momentu pukne. Straja (Strahinja Rašović prim.aut) je to ispoljio još u polufinalu. Nikome nije lako. Ko se nije bavio profesionalnim sportom i igrao na najvišem nivou, to ne može da razume. Mnogo trpiš zarad nečega, nama je Hvala Bogu, došao taj lep momenat. Normalno je i ljudski da te obuzmu te emocije".

Ako bi trebalo da se izdvoje dva poteza Miloša Ćuka na Olimpijskim igrama, onda bi to bila asistencija Nikoli Jakšiću za gol protiv Grka uz zvuk sirene za prolazak u polufinale, ali i njegov pogodak u finalu protiv Hrvata - fajnal tač za 13:10 i olimpijsko zlato.

"Ne mogu ta dva poteza da se porede iz razloga što su došli u različitim momenti. Ovaj Jakšićev gol, to je gol koji je nama dao vetar u leđa. Taj gol je bio konačno potvrda da smo mi pravi i da idemo ka cilju direktno, ka zlatu. To nas je diglo u nebesa i mi smo od tog gola igrali kao ludi, što se i pokazalo u polufinalu i u finalu. A ovaj moj poslednji gol nije imao mnogo uticaja. Otprilike je tu utakmica već bila i rešena. Taj gol je neka moja lična nagrada, za sav moj trud, za sve ovo što sam prošao kroz celu karijeru. Mnogo stvari sam ja morao da pretovarim preko svoje grbače da bi došao do tog momenta. Da je to poslednji gol, da na kraju odigram i to svoje finale. Čekao sam ga veoma dugo, osam godina. Maštao sam o tom golu, o toj pobedi, o toj zlatnoj medalji, da ću igrati to finale", rekao je Miloš.

"Nikada se ne radujem i ne plačem, ali posle finala u Parizu u meni je nešto puklo"

Peđa Milosavljević/Starsport

Po prirodi miran, staložen, bez prenaglašenih reakcija, Miloš Ćuk nije odoleo slavlju posle pobede nad Hrvatskom (13:11).

Postigao je poslednji gol, podigao je obe ruke, okretao se u bazenu, gestikulirao kao publici.

Zvanično je turnir završio kao olimpijski pobednik, sa devet golova, sedam blokova po četiri presečene i oduzete lopte. Vojvođanska mirnoća nije imala šta da traži u La Defense areni.

"Prvi put u karijeri mi se desilo da mi suze krenu, nikada do tada nisam bio ni blizu da pustim suzu. Sve mi se poklopilo, složilo kako treba. To moje radovanje, inače se nikada ne radujem posle datog gola, ali to sam sad isto prvi put uradio. Uvek sam se više radovao tuđim golovima i potezima. Svojima ne, ali ovaj gol... Nešto je u meni puklo! Morao sam to nekako da ispoljim, emocije su me svladale. Jedno dva minuta posle utakmice nisam mogao sebi da dođem. Onda je krenulo slavlje".

U bazenu je plakao, na pobedničkom postolju pevao "Bože pravde" iz sveg srca, ali da je olimpijski šampion osvestio je nekoliko sati posle finala na jednoj neočekivanoj vožnji.

"Interesantno je bilo to što smo na putu od Olimpijskog sela do bazena gde smo igrali završnicu, uvek prolazili pored Trijumfalne kapije. Kad kažem pored, to je jedno kilometar, mi smo nju videli iz daleka, ali nikada ruta autobusa nije baš tuda prolazila. Kada se sve završilo, neko iz stručnog štaba je zamolio vozača, iako je to bilo van protokola, da napravimo jedan krug oko Trijumfalne kapije. U tom momentu smo svi počeli da vrištimo, to se desilo dva sata posle finala. Mislim da je to momenat kad smo mi shvatili to je to. Sad je posao završen. Mi smo to što jesmo", rekao je Ćuk. 

Profimedia

"Kad smo se vratili u Olimpijsko selo, ja bio neupotrebljiv. Poptupno prazan. Kad nešto dugo čekate, sanjate i to se ostvari, onda dođete u fazu praznine. Ne znate šta ćete sa sobom. Ja sam legao u krevet, gledao u plafon. To su emotivni rolekosteri u kratkom periodu. Znaju sportisti o čemu pričam. Iako smo imali spektakularan i neverovatan doček u Beogradu, posle Olimpijskih igara jedno sedam dana mi je bilo potrebno da dođem sebi. Nisam iz kuće izlazio, familiji sam rekao hajte vi negde, da ja budem sam sa sobom. Trebalo mi je vremena da se povratim i da se vratim u normalan život", istakao je nekadašnji vaterpolista Vojvodine, Partizana, Egera, Solnoka, Mladosti i Radničkog iz Kragujevca.

Sada kada je ostvario sve što je želeo sa nacionalnim timom, ostaje da vidimo da li je ovo bila Ćukova poslednja reprezntativna pesma.

"Teško je pitanje. Moje neko mišljenje da je otprilike to- to. Sad opet u razgovoru s selektorom, on se s tim ne slaže. Videćemo, imamo vremena. Novi ciklus je pred nama. Naš sledeći cilj, cilj reprezentacije je taj Los Anđeles 2028. Ne znam, ja sam bliže ovome da je to bilo to od mene. Šta će biti u budućnosti, videćemo. Ne volim ja mnogo da razmišljam unapred. Sad ću pustiti nek vreme učini svoje, kad se približim tom takmičenju, videćemo, pričaćemo. Mnogo toga zavisi od toga kako ću ja biti i fizički. Mnogo faktora utiče. Nema pojma, ni meni nije skroz jasno. Ne žurimo sad nigde. Ima sada vremena za sve. U situaciji sam da sad imam klupske obaveze, krenuli su već prvenstvo, Liga šampiona, Kup se završio, Jadranska liga. Tako da ja ne razmišljam mnogo o tih stvarima. Posvećan sam klupskom vaterpolu", jasan je Ćuk.

"Baš smo sklad između iskustva, mladosti i poletnosti"

VK Novi Beograd

Gde je stao u Parizu sa Srbijom, nastavio je na klupskom nivou. Sa Novim Beogradom ima fenomenalan početak sezone, neporaženi su na svim frontovima.

Nanizali su 20 pobeda i već su uzeli prvi trofej - Kup Srbije. I to sve sa promenjenim timom, koji su na kraju prošle sezone napustile sve najveće zvezde.

"Od samog starta ekipa se mnogo promenila. Otišle su najveće zvezde, najbolji igrači ovog vremena koji su tu bili i sigurno da je promena bila ogromna, ali opet od prvog treninga, ja kad sam se pojavio na pripremama video sam da imamo neku neverovatnu energiju. Rad je izuzetan, novi momci koji su došli izuzetno su motivisani. I negde su nam i oni dali energiju za sve ovaj period. Posložile su se stvari, uz mene je tu i Vlahopulos od starijih igrača. Gro ekipe je budućnost naše reprezentacije, momci koji su željni dokazivanja na svakoj utakmici. Što se da i primetiti kroz naše igre, da smo neki baš sklad između iskustva i te neke mladosti i poletnosti. Za sada to sve funkcioniše onako kako treba", rekao je Ćuk.

Kapiten Novobeograđana veruje da će njegova ekipa imati i dobar nastavak sezone.

Peđa Milosavljević/Starsport

"Sada mi imamo 20 pobeda, ali nismo mi svaku utakmicu igrali baš kako treba. Trenutno ovo deluje  vrlo dobro, tako da mislim da će biti dobra sezona. Ti mladi igrači su na dali energiju, oni su željni dokazivanja kako u klubu, tako  je i njihova želja da se nametnu i selektoru. Većina njih je priključena radu seniroske selekcije. Dobro je ukomponovana ekipa za ovu godinu, iako možda toliko na papiru nemamo kvaliteta kao ranijih godina, ali mislim da željom i tom voljom i treninzima, pokušavamo da nedostatak kvaliteta nadomestimo. I za sada nam to dobro ide. Videćemo, duga je sezona. Mi smo tek sad jednu trećinu sezone odigrali."

Ekipa je drugačija, ali je i drugačije i atmosfera, Minulih sezona očekivanja su bila najviša, od "drim tima" sa 11. aprila očekivalo se osvajanje svih trofeja, pre svega Lige šampiona.

"Sigurno da je manji pritisak na ovoj ekipi nego na onoj od prošle godine u kojoj sam i ja bio deo tog tima. Lakše je funkcionisati, igrati i trenirati kad je takav ambijent. Sve to sad ima svoje. Moraš da se naučiš da se u profesionalnom sportu boriš sa tim pritiskom. Relaksiranija je možda malo atmosfera ove godine, za sada nam to pomaže, ali šanse ko šanse. Mi svoju šansu vidimo, ja sam video je prvog dana kad su se okupili ove godine. Sada imali smo taj prvi mali cilj, to nam je bio Kup. Uspešno smo to odradili, zadovoljni smo s time. Pred nama su sad tri takmičenja: Regionalna, domaće prvenstvo i Liga šampiona. Sad je pauza. Posle praznika kada se skupimo, nastavićemo po starom, da treniramo, napredujemo. Verovaćemo", poručio je Miloš Ćuk.