Blizu je kraja sezona u kojoj Đoković nije osvojio nijedan grend slem turnir, ali jeste zlato na Olimpijskim igrama u Parizu, što mu je bio jedini trofej koji mu je nedostajao.
Trenutno je u Beogradu gde se priprema za Dejvis kup duel protiv selekcije Grčke 14. i 15. septembra u dvorani "Aleksandar Nikolić".
Vaterpolisti su govorili o motivacionim porukama koje im je doneo Novak Đoković.
"Situacija sa zlatnim vaterpolistima nije bila planirana. Neki su pričali o tome u javnosti. Nisam hteo da pričam o tome, ne želim da otkrijem šta sam im rekao u sobi. Došao sam, a oni su imali timski sastanak i nisu bili u dobrom raspoloženju. Počeli su da sumnjaju u sebe, a oni su nas toliko puta obradovovali. Niko nikad kao oni. Svaka utakmica njima, bilo klupska ili reprezentativna, mora pobeda. Ako nije, to je smak sveta. Više sam delio svoja iskustva, jer su me zamolili iz misije da posvetim svoje vreme i uđem u njihovu prostoriju. Oni su bili iznenađeni, i ja sam bio. Sve je bilo spontano. Ali, iako nismo u istom sportu, imamo puno zajedničkih imenitenja koji povezuju naše sportove. Iz opšte perspektive, možemo da pričamo o istim ili sličnim stvarima. Ne volim da dajem savete, ali volim da podelim svoje iskustvo i onda mi je drago ako se neko pronađe u tome. Ali, nemojte meni da pripisujete njihovo zlato", nasmejao se Đoković.
Psihička stabilnost?
"To datira iz ranijih dana. U početnim godinama bavljenog tenisa. imao sam primer, pre svega u svom ocu koji je bio i i dalje je uporan. Verovao je u mene čak i kada ja nisam. I majka, koja je izdržavala četiri muškarca, pošto imam dva brata, u 40 kvardata. Bilo je mnogo izazova, jer sam ja izabrao sport koji je izuzetno skup, a svi znamo kakvo je vreme bilo, sankcije. Bilo mi je potrebno da me neko gura napred uvek, bez obzira na to ko je sa druge strane mreže, uz svo uvažavanje protivnika. Ali, da verujem u sebe i da svaka reč, misao ima svoju moć. To je, dakle, iz kuće poteklo. Potom i Jelena Genčić, sada pokojna. Zatim i Nikola Pilić. Oni sa tolikim znanjem, riznicom trofeja i radom sa najvećim igračima na svetu. Jelena od moje sedme godine, Niki Pilić se uključio nešto kasnije, pa sve do danas. Imao sam sreće da je moja porodica naletela na vrhunske stručnjake koji su umeli da mi prenesu znanje, ali i da mi u pravom trenutku donesu samopouzdanje i samouverenost, čak i kada sam odrastao, bio u pubertetu. Svaka reč koju sam dobio je imala svoju moć", smatra srpski teniser.
O humanitarnom radu, rekao je:
"Uvek ima vremena za humanitarni rad. To je stvar opšteg vaspitanja i sredine u kojoj ste odrastali. Važnost humanitarnog rada i prepoznavanja društveno-odgovornih pitanja, pogotovo kada je u pitanju sport koji je moja stručna oblast. Koja je svrha, na kraju, tog uspeha i znanja i iskustva, ako to nećete podeliti i preneti na nekoga, a tu mislimo na mlade sportiste i roditelje koji često, kao moji nisu ništa znali o tenisu i morali su da traže stručne ljude da ih usmere. Tu su i ekonomski problemi. Suštinski, najvažnije je ono o ljudima i sa ljudima. Potrebno je pronaći prave ljude koji znaju da vam se nađu na tom putu i da vam pomognu", kaže jedan od najboljih tenisera.
Komentari 5
Pogledaj komentare Pošalji komentar