Noćne ptice

Oko 2.30 pošto se kazaljke poklope, imaće večernji randevu sa prijateljem Laslom Đereom. Elem, imaćemo naše veče u Njujorku i evidento barem jednog igrača u trećoj rundi.

Igrati na tom "svemirskom brodu" od stadiona, u avgustovsko veče, u tako električnoj atmosferi kakvu je samo Njujork u stanju da napravi - ima li šta lepše?

Ako je suditi po Novakovim pobedničkim notama posle pobede nad Raduom Albotom, on nema ništa protiv noćnih mečeva, ali samo ako bi mogli malo da se ranije završavaju, moliću lepo! Jer on je porodični čovek, nije klinac poput Alkarasa, Menšika ili Sinera. 

Zavaljen udobno u stolici ESPN-a, na otvorenoj pozornici u neposrednoj blizini stadiona "Artur Eš", gde se nalaze ta improvizovane televizijske scene, podržan povicima velike grupe navijača, Novak je zaista uživao u osmominutnom intervjuu sa domaćinom programa.

"Ponekad želite da se povežete a publikom, da komunicirate na pravom nivou, želite da vas podrže, da navijaju za vas, želite da stvari idu glatko na terenu i na stadionu, jer se hranite tom energijom. Početak je možda bio spor, ali kako je meč odmicao, publika je želela da se zabavi. Pokušao sam, bilo je zabavno. Uvek je ovde ta posebna električna atmosfera, Njujork je jedan od najboljih gradova na svetu. Grad koji nikad ne spava, a publika je sa svih strana sveta. Istorija turnira se snažno oseća. I svake godine me iznova i iznova iznenađuje. Ja volim da igram večernje mečeve, ovde, na ovom stadionu", priznao je Novak.

Tanjug/AP Photo/Julio Cortez, File

Igrati na "Ešu" tokom dana, kada uprži zvezda i noću, kada sunce zađe i daleko je prijatnije, to je nebo i zemlja. I brzina podloge nije ista, a takvi detalji su za profesionalce poput Novaka od velikog značaja. 

Ako je publika tokom dana nekako i letargična, zbog velike vrućine, uveče se budi, dolazi do onog pravog njujorškog vrtloga strasti, energije, a to stvori zaista brojne nezaboravne momente.

Slavno novinarsko pero turnira, legendarni Bad Kolins, po kojem je i nazvan medija centar na turniru, izveštavao je sa mnogih večernjih mečeva na US Openu. Tako je pratio i meč Rafaela Nadala i Davida Ferera 2007. kada je Ferer iznenadio sunarodnika u četvrtom kolu u meču koji se završio u 01.52 posle ponoći.

"Je li ostao ko da im aplaudira na tom stadionu od 23.737 mesta? Nije bio pun stadion kada su završili, ali bio je to ipak značajan broj. Jedan njujoršku policajac na dužnosti, po imenu Saliven, reče mi, 'ovi ljudi su ili beskućnici ili insomničari'", pisao je Bad za "Boston Gloub".

Čudesna je ta njujorška teniska insomnija. Novak Đoković je dobar broj od tih neverovatnih rekordnih 78 pobeda na stadionu "Artur Eš", ostvario baš u te sitne, predponoćne i posleponoćne sate. Na oduševljenje publike, koja nije želela da propusti ni delić magije.

Profimedia/Sarah Stier

Možda je sada ta strast još jača, još gušća sa svešću o tome da je Novaku 37 godina i da, po slovu logike, neće biti još mnogo prilika za uživanje u tom čarobnjaštvu. Treba videti i te poslednje, divne stranice koje Novak i dalje vešto ispisuje.

I u meču sa Albotom, iz njegovog reketa, sipao je po terenu i dalje taj fini, zlatni teniski prah iz Pariza. Nisu tu bile samo dve nove, zlatne torbe koje je u njegovu čast napravio dugogodišnji sponzor, kompanija Head. Ta zlaćana nit mogla bi postati tako čvrsta da se pretopi i u 25. grend slem zlatnu zvezdicu, što da ne? Sada, kada na ramenima teniskog kolosa, nema više tolike tonaže, koju je godinama uspešno nosio.

Jasno je kolika je ta važnost pravog kontinuiteta, tog šampionskog istrajavanja. Novaku u Njujorku počesto nije bilo lako, ali ništa im ne zamera. On nastavlja svoju priču, šampionski samouvereno.

Za neke druge se to ne može reći. Kakve se to bubice motaju po glavi Stefanosa Cicipasa, to nikome, pa ni njemu samom nije jasno. Biće da ovog leta, nije izabrao pravo vreme za "raskrsnicu", mimo očeve želje išao je kroz crveno i logično, slupao se. 

Karlos Alkaras je protiv Australijanca Tua, dobio podsetnik da svaki inspirisani mladić sa druge strane, može da iskoristi njegovo tuce grešaka, a u drugom setu imao ih je čak 18. 

Janik Siner je, sa druge strane, pomalo pretrnuo kada je na "Artur Eš" izašao i kada su vazduh se sa sve četiri strane zaparali poprilično glasni zvižduci.

Kao da mu mu okovali ruke i noge u prvom setu i naterali da ta 43 minuta provede u košmaru sopstvenih misli - šta je to bilo? Šta sam uradio? Šta će biti sutra? Koliko njih veruje u ono što pričam? Trebalo mu je dosta da se trgne i zaigra kako ume, a da Mekenzi Mekdonald sebe samouništi, da bi Janik preskočio prvu prepreku.

Tanjug/AP Photo/Julia Nikhinson

Ni na novinarskom "poligrafu" kasnije, nije bilo ništa komfornije - bilo mu je tesno u sopstvenoj koži posle uporno ponavljanih pitanja sa istom tematikom. 

Nekako neuverljivo zvuči da posle svega što nas je zapljusnulo u proteklih nedelju dana, u svlačionici sa kolegama, nije bilo problema. Jer smo sa društvenih mreža saznavali svašta, kod nekih ta priča o "kremama i dilemama" nije prošla najglatkije.

Ali šta su nam proteklih godina sve govorili "naučnici" i zdravstveni radnici, ništa ne treba ni da čudi. Pa ni ovakve poprilično sumnjive konstrukcije.

Mnogo je toga u tenisu danas na klecavim nogama, mnogo je onih kojima se gleda kroz prste, dok se neki direktno stavljaju na stub srama. 

Mnogo toga preti da se uruši, ako se temelji ne osnaže.

Ove poslednje epizode samo su podsetnik da se stvari ne mogu više gurati ispod tepiha.

Jer smo od jedne kvrge došli do velike planine.