Dan furije

Jedan od takvih dana bila je nedelja 14. juli, koja će u istoriju sporta ući kao dan vladavine "crvene furije".

Fudbalska "La furia roja", u jarko crvenim dresovima, sa zlatnim vezom, osvojila je još jednom kontinent, a nekih 940 kilometara vazdušnom linijom odatle, zapadno, u Londonu, Karlos Alkaras je već točio šampanjac i slavio dvostruku uzastopnu pobedu u Londonu nad Novakom Đokovićem.

Dan u kom se Španija uzdigla na svetski sportski tron, apsolutno zasluženo. Jer videli smo dva istinska majstorstva - Alkarasovo magično baratanje reketom i lopticom na zelenom tepihu u Londonu i vrhunski kvalitet i snagu timskog duha izabranika Luisa de la Furntea u finalu Euro protiv Engleske u pobedi od 2:1.

Španci to znaju da slave, otuda i ona lucidna karikatura Marke sa Alkarsom i Novakom. Sportski duh ne zna za granice, uostalom, tako smo i mi slavili bezbroj Novakovih pobeda i to je sasvim u redu. Ne zamerimo im.

Ono što je najbitnije je da su Novak i Karlos pokazali svetsku klasu - kako se poštuje protivnik, kako se odnose veliki rivali jedan prema drugom. Te neskrivene simpatije koje postoje između Srbina i Španca pokazuju da nema ništa vrednije od toga da se u pobedi ne poneseš, a u porazu ne poniziš. Stisni ruku i pogledaj uoči protivniku, to je duh sporta. 

Profimedia/Imago/AntoineCouvercelle/Panoramic

Nadali smo se da će Novak Đoković, u eri svakojakih čuda koja nam je priredio, a ovo vimbldonsko ulaženje u finale posle operacije kolena jeste jedno od njih, uspeti da makar još jednom prigrli taj vimbldonski pehar. Nije mogao.

Karlos Alkaras to jednostavno nije dao. Ako je graviranje njegovog imena na peharu prošle godine, kod nekih pobudilo sumnju da je možda moglo da bude i drugačije i da Novak dobije osmi put tu čast, ovog puta nije je bilo ni najmanje - pobeda čista kao suza, vredna istinskog šampiona i majstora svog zanata što Alkaras već sada jeste.

Retki su dani kada Novak Đoković bude inferioran u odnosu na nekoga sa druge strane mreže, to se desilo u nedelju, što je i sam posle meča priznao.

Taj film, na svu sreću, u ovoj Novakovoj zlatnoj eri nismo gledali počesto, ali ovoj vimbldonskoj projekciji nema se šta zameriti - Novak jednostavno nije bio na nivou na kom bi mogao da naudi izuzetno inspirisanom, vatrenom i lucidnom momku sa juga Španije.

Dva početna seta, u kojem je Alkaras trasirao pobedničku pistu, bili su jasna postavka za ono što se dogodilo nedugo posle toga - čak ni kasno Novakovo buđenje u trećem setu i paljenje plamička nade kada je izborio taj-brejk, nisu bili dovoljni. Alkaras je imao dovoljno vetra u plućima da oduva i ugasi pokušaj tog zakasnelog plamena.

Možda je Alkaras tokom turnira imao perioda u igri kada je ispoljavao te svoje mladalačke boljke nekonstantnosti, ali u finalu, svi elementi bili su tu, u savršenoj paleti boja, koje je umešno koristio da bi oslikao jednu od najblistavijih, ako ne i najblistaviju pobedu u karijeri do sada, na onom najskupocenijem i najvrednijem, vimbldonskom platnu.

Pojačan i precizniji servis su mu naročito pomogli, maštovita, lucidna igra, umiksovana sa razornim forhendima i majstorskim drop-šotovima, savršenim laserom u glavi za čitanje protivnikovih namera i sve to uz taj neverovatno šarmantni dečački osmeh, učinili su svima nama da nam i taj bolan Novakov poraz, opet na pragu izjednačenje rekorda Federera, ne padne preteško na dušu. 

Tenis je, zapamtimo, samo igra. Veština u kojoj treba maksimalno uživati. I zato hvala Alkarasu što se pre svega pokazao kao dosledan naslednik Novaka Đokovića na vimbldonskom tronu.

Jer nije lako opstati na nivou na koji su Novak, a zajedno sa njim i njegovi večiti rivali, Rafael Nadal i Rodžer Federer, podigli svetski tenis u proteklih dvadesetak godina. To je vrtoglava visina sa koje mogu da gledaju na dole samo najtalentovaniji, najspremniji, najveštiji. Alkaras je i ovim pokazao da je jedan od njih.

Profimedia/Imago/AntoineCouvercelle/Panoramic

Ako vam se na ovoj julskoj žegi učinilo da smo na teniskoj raskrsnici, reći ćemo pošteno - to nije halucinacija zalutalog u pustinji. Već realnost. Svetski tenis je uveliko u prelaznoj fazi kada stari šampioni, a Novak je poslednji Mohikanac iz te garde "velike trojke", predaju dizgine mladima koji dolaze, koji će narednih godina i decenija, pronositi slavu teniskog sporta. 

Smena generacija? Pa šta, to je nešto sasvim normalno. Trabalo bi da budemo ponosni što najveći teniser svih vremena, iz Srbije, predaje štafetu naslednicima. 

Jer vidite, Siner je pokorio Australiju, Alkaras je pobio svoju zastavu na jarbole u Parizu i Londonu, ostalo je još parče zemlje u Njujorku, gde je i dalje Novak na tronu. Pitanje je šta će doneti uvek nepredvidljivi Njujork i suton grend slem sezone na US Openu. 

Znamo već sada da će Siner i Alkaras biti u fokusu tih budućih teniskih klasika, ali bilo bi sjajno kada bi se u taj klin umešao još neko, ko bi preraspodelu teniske srebrnine učinio za nijansu zanimljivijom, neizvesnijom, uzbudljivijom. Uostalom, to bi verovatno pomoglo i da Novakovi rekordi ostanu netaknuti. 

Alkaras sa 21 godinom ima četiri slema. Novak ih je u tim godinama imao samo jednu, Melburn 2008. On je svoju imperiju izgradio od 24. godine na ovamo.

Poređenje ne mora ništa da znači, ali može da bude indikator kojom brzinom bi kroz budućnost tenisa, mogao da putuje Alkarasov šampionski voz. Naravno, sve će to zavisiti od milion faktora, koji se ne mogu zaobići, ali ni predvideti. I zato je tenis prelep sport. Nema kraja do poslednjeg osvojenog poena, nema titule dok se ne zasluži. A ko zna, možda se pojavi i neko još bolji, jači, zanimljiviji. 

Alkaras je potvrdio klasu na još jedan način - on je sada vlasnik onog što zovemo "Čenel slemom", što će reći da je uspeo da veže u istoj sezoni titule na Rolan Garosu i Vimbldonu. Treba li reći da takvih u istoriji ovog sporta nije bilo previše? U Open eri to su osim njega uradili samo još Rod Lejver (1969), Bjern Borg tri puta (1978-80), Rafael Nadal (2008, 2010), Rodžer Federer (2009) i Novak Đoković (2021). Kakvo društvo!

Profimedia/Stringer / Anadolu/ABACAPRESS.COM

Posle ovog vimbldonskog pepela, postavlja se pitanje - koliko još snage ima Novak Đoković za još jedan uzlet, poput mitskog Feniksa?

Na njemu je da proceni i odluči šta i kako dalje. Bez da mu iko sa strane sugeriše bilo šta i nameće tegove i okove, jer ne zaboravimo, ima 37 godina i nije još mnogo toga preostalo na stolu za njega. 

Koliko u ovoj fazi ima još prostora za podizanje igre i za držanje koraka sa mlađim i nadahnutim rivalima, drugo je pitanje, na koje jedino on može i da odgovori jer se jedini sa njima i suočavao. 

Čeka ga prelaz sa trave na šljaku, još jedan pokušaj da se ovenča olimpijskom slavom. I znamo da to neće biti nimalo lako, jer se na Igrama igra u dva dobijena seta.

Zna Novak dobro da tamo mora biti na vrhuncu, savršen. i Na daleko višem nivou igre od ove koju je ispoljio na poslednjem vimbldonskom stepeniku.

Malo je vremena, ali se nadamo da je preostalo dovoljno vatre. I magije. I niko još nije šampion u Parizu, sve je još otvoreno. Jer, nijedna bitka nije dobijena pre nego što se i poslednji poen osvoji.