Analiza SP, vol. 2: Bivši i budući prvaci

Takođe, prošli smo kroz učinak timova iz tri „male“ konfederacije – CONCACAF, azijske i afričke. Sada je došao red na ostale Evropljane i predstavnike Južne Amerike.

Među onima koji su ostali nema mnogo iznenađenja, izuzev Kostarike svaka od ovih ekipa je mogla da se očekuje u završnici. Međutim, u prvoj fazi takmičenja iznenađenja je bilo mnogo, a nekoliko tradicionalno jakih ekipa i tri bivša svetska prvaka nisu ni prošla u osminu finala. Dva od njih postradala su upravo u kostarikanskoj grupi.

Moram priznati da sam od sve 32 selekcija na turniru sticajem okolnosti najmanje gledao Engleze, nešto manje od tri poluvremena. To ne menja mnogo, jer je engleski tim odigrao u dlaku onako kako se moglo očekivati i prošao baš kako je predstavnik FA na žrebu pokazao, prešavši rukom preko grla. Pre dve godine slabašni Albion je ostvario nesrazmerno dobar rezultat – dobili su ne mnogo tešku grupu i od Italije ispali na penale. Kako to obično biva kad rezultat ide na ruku – pouke nisu izvučene.

Nije Roj Hodžson imao mnogo izbora, zaista je poveo najbolje što Engleska ima na raspolaganju, igrali su sasvim dobro za svoje mogućnosti, problem je što to nije dovoljno. Sa odbranom koja nije mlada, ali gotovo da nema internacionalnog iskustva, sa zvezdama prošle decenije na ključnim mestima u veznom redu, bez jasne stratagije u napadačkoj liniji, nije bilo realno očekivati njihov prolazak iz veoma teške grupe, sa dva izuzetno iskusna takmičarska kolektiva, a dok su stigli do Kostarike već je bilo kasno. Engleska ima dugoročni problem, tek su pre dve godine ušli u rekonstrukciju sistema rada sa mlađima i rezultate ne treba očekivati u ovoj deceniji.

Drugi prvak sveta koji je gledao u leđa Kostarike i Urugvaja takođe je odigrao u skladu sa očekivanjima. Italija je na poslednjim turnirima stigla dvaput do samog kraja (SP2006, EP2012), a dvaput je ispala u grupi (SP2010, SP2014), niko me neće ubediti da je tokom tih turnira kvalitet njihove igre bio posebno različit (časni izuzetak je epsko polufinale 2006. sa Nemcima), mada su pod Prandelijem igrali atraktivnije.

Engleze su nadigrali u jednom od najboljih duela prve faze, onda su beskrvno prepustili bodove „Tikosima“, kad su mogli da zakucaju svoje mesto u osmini. Onda je usledio dramatični meč sa Urugvajem, u kojem su bili bolji do serije neverovatnih odluka Marka Rodrigesa, najslabijeg meksičkog učesnika Mundijala. Jedini gol pao je posle isključenja Markizija (broj oštrijih nesankcionisanih startova tokom turnira je sigurno dvocifren) i ignorisanja Suaresovih tragova na Kjelinijevom ramenu. Prandeli je imao pravo da se ljuti, ali je bilo kasno.

Vrlo verovatno bi i Englezi i Italijani prošli iz neke od lakših grupa, kojih je ovog puta bilo sasvim dovoljno, a isto važi i za Portugal. Portugalci su bili najbaksuzniji tim prvenstva, u poslednjih nedelju pred SP i tokom takmičenja ostali su bez šestorice (uključujući dva golmana i dva najbolja špica), a njihov igrač-tim je igrao očigledno neoporavljen. Naravno, ispadanju je doprineo i selektor, lošim taktičkim rešenjima i pozivanjem sigurno najslabijeg igrača koji se pojavio na terenu tokom šampionata – Edera. Na kraju su Portugalce na ispadanje osudili silni golovi primljeni od Nemaca. U grupama E, F ili H oni bi urpkos svemu rutinski prošli dalje.

Selektor Rusije svakako nije toliko tanak kao Bento, ali kada čovek koji radi za 7.5 miliona evra godišnje posle turnira izjavi da bi osmina iz grupe sa Alžirom i Korejom bila veliki uspeh, teško je naći reči za adekvatan komentar. Rusi su igrali najbeskrvniji fudbal na turniru, nisu ozbiljnio napali Koreju, čuvali su remi protiv Belgije, a u većem delu meča sa Alžirom bili su jednostavno patetični. Odbrana je funkcionisala vrlo dobro, ali je primila tri gola, dva od njih isključivom krivicom golmana Akinfejeva. Problem je bio an drugoj strani – najkreativniji igrač Alan Dzagojev dobijao je malu minutažu, a napadači se gotovo nisu videli. Turnir koji je bio uvertira za domaćinstvo SP 2018. prošao je kao fijasko.

Grčki fudbal je oduvek težak za gledanje, u domaćoj ligi obično prekidi traju duže nego sama igra, a selekcija je po pravilu rezultate postizala čvrstom odbranom. Ovog puta svet je bio nepravedan prema Grcima. Protiv Kolumbije njihove slabosti su kažnjene, protiv Japana su zaista igrali bunker, ali sa igračem manje, a onda su ponovili trik sa EP, i u poslednjoj utakmici nadoknadili sve. Grci su Obalu Slonovače izbacili penalom u 92. minutu, ali su tokom celog meča sistematski razbili rivala, tri puta pogađali okvir gola i zaslužili povratak. Protiv Kostarike odigrali su najjednostraniji meč osmine finala, u kojem je odnos šuteva bio 24-6, u okvir 13-2, 11-3 u kornerima, za Grke nestvarnih 57 posto poseda, 10 puta bili u ofsajdu. Čak su i penale izvodili dobro. Četvrtfinale im je oteo jedan čovek, Kejlor Navas, sa 7 čistih odbrana u igri i ključnom sa penala Gekasu. Grčka svakako nije među 8 na svetu, ali se iz Brazikla opravdano vraćaju ponosni.

U istoj fazi oprostila se i preostala balkanska selekcija – Švajcarska, koja je imala vrlo sličnu putanju kao južni sused. I oni su glatko poraženi od najbolje ekipe u grupi (meč sam gledao u društvu Francuza, koji se zajapurio od sreće kad je i Musa Sisoko zatresao Benaljovu mrežu), a ključni gol su direktnom konkurentu dali u 93. minutu (o tom golu u sledećem pasusu). Džaka je dao jedan od golova turnira, Šaćiri je postigao het-trik, Džemailji ubacio jedan od dva slobodnjaka do ovog trenutka, a Behrami svakako najherojskiji potez turnira, koji im je direktno doneo drugu fazu. Protiv Argentine su odigrali najbolji meč na turniru, Hicfeld se od prebogate karijere oprostio odlično postavljenom utakmicom u kojoj su rivalu 117 minuta odsečene sve linije komunikacije i naterani su na neracionalno trošenje lopti. Švajcarska ima dovoljno mladih igrača da može da nastavi uspon, sadašnji 23-godišnjaci su kao klinci bili prvaci Evrope. Problem je identitet, jer u selekciji imaju državljane još više zemalja nego Francuska.

Beta/AP

Pomenuli smo ključni momenat u grupi, gol Seferovića u 93. minutu meča Švajcarska – Ekvador. Ekvadorac Mihael Arojo poklonio je rivalu šansu za pobedu – primio je loptu u protivničkih 16m, i umesto šuta krenuo u dribling. Behrami mu je oteo loptu, fauliran je, ali je ustao i nastavio trk, sudija je ispravno dopustio prednost, a kraj akcije Ekvadorci su ispratili suzama. U tih 18 sekundi stao je ekvadorski Mundijal – oni su dobili honduras, odigrali nerešeno sa Francuzima, ali ih je ovaj gol direktno izbacio u prvoj fazi. Eneru Valensiji su i tri meča bila dovoljna da podigne ugled, prezimenjak (ne i rođak) Antonio će hteti da zaboravi ovo prvenstvo. Borbeni i ne naročito talentovani tim Ekvadora je odigrao u skladu sa svojim limitima, a osim tuge zbog nesrećnog ispadanja, nemaju razloga da se Brazila 2014. sećaju loše, jer se nijednog trenutka nisu brukali.

Urugvajci će se ovog prvenstva sećati kao najveće zavere u modernoj istoriji, mada bi trebalo da razmišljaju o tome kako su na jednom turniru prosuli ugled stican godinama unazad. Hit SP2010 ovog puta vratio se na stari modus operandi, sistem igre koji im neće doneti simpatije neutralaca, a protivnicima hoće doneti tragove. Dijego Forlan više ni je ni senka čoveka koji je u Južnoj Africi bio MVP, a u mečevima bez Suaresa „Urusi“ čak nisu bili ni osrednji. Ni u dva meča koja su dobili oni nisu bili bolji od rivala, ali su svoje šanse iskoristili, i bar Englezi ne mogu da imaju bilo kakvu primedbu. Utisak je da je čitav cirkus oko nečeg sasvim očiglednog zapravo bio dimna zavesa, namenjena domaćem tržištu, jer neće valjda da priznaju da više ni izbliza nemaju kvalitet kao pre 4 godine. Po svemu prikazanom, Urugvaj je zaslužio status počasnih Balkanaca.

Za kraj ovog preseka ostavljamo najbolji među timovima koji su se oprostili. Možda im na klupi više nije Marselo Bjelsa, možda se nacionalni heroj Valdivija nije naigrao, ali je Čile bilo uživanje gledati u 390 minuta, koliko su se zadržali na turniru. Od kad su iz startnog bloka izleteli i šokirali Australiju sa dva brza komada, pa do Piniljine preče u 120. minutu meča sa Brazilom ta ekipa je pokazala taktičku disciplinu, tehničko znanje, atraktivnost i zastrašujuću upornost. Bilo je nestvarno gledati kako, bez ijednog igrača od 180cm, brane kornere protiv mnogo viših Brazilaca udvajajući i utrajajući njihove skakače i trošeći dodatnu energiju. Umesto da padnu, oni su u poslednjih 60 minuta maratona toliko oterali domaćine od gola, da ovi nisu ni do kornera mogli.

Da je Horhe Sampaoli odličnu taktiku na terenu umeo da ponovi pri sastavljanju liste penaldžija, domaćin bi se verovatno oprostio od turnira. Ovako je prvi na red došao čovek koji je 3 minuta ranije pogodio prečku, drugi čovek koji je jedva stajao na terenu (i 5 minuta dodatnog odmora bi mu značilo mnogo), a poslednji penal dobio je strelac autogola. Većina igrača, od Brava do Vargasa, sa turnira izlazi sa poboljšanim statusom, a posebno je zadivio Aleksis Sančes, kojem rivali nisu uspevali da oduzmu loptu.

Šta nas čeka?

O timovima koji su stigli do četvrtfinala ćemo više kroz očekivanja u raspletu, nego kroz analizu dosadašnjeg učinka. Dva su razloga za to. Prvo, put do završnih 8 nije bio ni izbliza jednak svima, Kolumbija i Francuska još nisu naleteli na ozbiljnu prepreku, dok su Holandija i Kostarika imale veoma teške rivale. Drugo, do završnice su uglavnom stigle očekivane ekipe (potpisnik ovih redova je pogodio tri kompletna četvrtfinala) i sasvim je sigurno da su mnogi među njima kalkulisali.

Ogromnu ulogu odigrao je faktor umora, što se videlo već u osmini finala. Najdominantniji utisak ostavila su tri tima (Kolumbija, Francuska, Belgija) koja su pre poslednjeg kola grupe znala da mogu da rotiraju tim. Niko od ta četiri tima nije u trećem kolu koristio više od 4 startera iz osmine finala, omogućivši ekipi da se dobro odmori. Ostali timovi su u osmini prepisali 8 do 10 igrača iz trećeg kola.

Pogledajmo na tren statistiku. Od prošlog šampionata u Južnoj Americi (Argentina ’78) taj kontinent osvojio je 3, a Evropa 5 titula. Od 32 tima u polufinalima čak je 25 došlo sa našeg kontinenta, 6 iz Južne Amerike, a kao domaćin to je uspela i Južna Koreja.

Samo na tom prvenstvu (2002) Evropa je imala samo dva tima. Dva puta (1982, 2006) svi polufinalisti bili su iz Evrope. Na ostalih 5 turnira raspored je bio identičan – 3 iz Evrope, 1 iz Južne Amerike. Ostatak sveta verovatno neće u dogledno vreme imati bolju priliku da popravi statistiku.

Raspored parova nam ovog puta garantuje 2 evropske i jednu ekipu iz Južne Amerike, a u reprizi finala iz ’86 Belgija i Argentina boriće se za ravnotežu ili ponovni evropski primat. Evropa nikad na tlu Južne Amerike, u pet pokušaja, nije među četiri najbolja tima uvela tri.

Pregled međusobnih mečeva četvrtfinalnih parova:

Nemačka – Francuska 8-6-11 (42:41)
Brazil – Kolumbija 15-8-2 (55:11)
Argentina – Belgija 2-0-1 (4:1)
Holandija – Kostarika nikad nisu igrali.

Prvi meč nam donosi veliki okršaj prekorajnskih rivala, koji po pravilu donosi mnogo uzbuđenja. Jasno je da će se svi rođeni 70-ih i ranije odmah setiti Haralda Šumahera i Patrika Batistona, ali današnji timovi nemaju mnogo zajedničkog sa ekipama iz osamdesetih, kada su Nemci dvaput u nizu izbacivali Platinijevu ekipu u polufinalu.

Oba tima samouvereno su ušla u turnir, a kasnije su imala probleme. Na ovom nivou tradicija igra veliku ulogu, a istorija nemačkog fudbala kaže da su ispadali u četvrtfinala samo triput, svaki put od Balkanaca (SFRJ 1962, Bugarska 1994, Hrvatska 1998).

Nemci su svakako favoriti i pred ovaj meč, jer su i pre turnira smatrani jednim od ozbiljnih kandidata za titulu, ali je uzbuđenje zagarantovano.

Derbi Južne Amerike donosi nam okršaj do sada prilično traljavog domaćina i ekipe koja je igrala najkonstantnije u dosadašnja četiri meča. Ipak, za Rodrigesa i ekipu ovo je prvi pravi ispit, oni su već postavili nacionalni rekord, a Felipao zna kako se osvajaju trofeji.

Istorija je potpuno na strani brazilskog tima, domaći teren takođe, ali je utisak da će simpatije ogromnog dela planete biti na strani gostiju.

Argentina je u polufinalu SP 1986. Pobedila Belgiju i zaustavila je u najuspešnijem pohodu u istoriji. Ova generacija, koju predvodi Vilmots, ima sve predispozicije da uđe u istoriju belgijskog fudbala, ali je pitanje da li već sada.

Gaučosi su tokom turnira pokazali prilično jalov fudbal, potpuno se oslanjaju na Mesijevu magiju, a ruku na srce on je i isporučuje iz meča u meč. Ovog puta će im trebati mnogo koncentracije, jer su do sad agubili lopte prilično lako, a malo ko to kažnjava brzo i surovo kao Belgijanci.

U poslednjem meču Holandija je apsolutni favorit protiv Kostarike. Tikosi su već heroji turnira, ali je pitanje dokle ih može dovesti oslanjanje na golmana, pogotovo protiv ekipe koja uvek na klupi ima rezervno rešenje, ako opcija A ne prođe.

Van Gal je na ovom turniru do sada najviše pokazao taktički, odlično je vukao izmene, nije se libio da na klupu šalje zvezde i da menja igračima pozicije ako proceni da je potrebno i do sada je bio najjače holandsko oružje.

Ako pitate autora teksta, u polufinale će Nemačka, Brazil, Belgija i Holandija, u finale Nemci i Belgijanci, a do titule Nemačka (bronza za Brazil). No, to je projekcija koju mogu poremetiti razni faktori na putu, počev od gripa koji je napao nemački tim dan pred meč sa Francuzima.

Kako god da bude, ovaj prezabavni turnir traje još 10 dana, nemojte propuštati ni minut do kraja, a na istom ovom mestu čeka vas i završna reč kada se takmičenje okonča.

Prvi deo analize dosadašnjeg toka Mundijala pročitajte ovde.