Analiza SP, vol. 1: Ludo i brzo

A osmina je izgledala nestvarno i učvrstila stav da gledamo najzabavnije prvenstvo decenijama unazad. Od 8 utakmica pet je ušlo u produžetke, dve i do penala. Od one tri koje su okončane u 90 minuta u jednoj smo videli preokret od 88. Do kraja, a u drugoj je bilo 0:0 na ulasku u poslednjih četvrt sata. Samo je Hamesito posao odradio pravovremeno. Minuti postizanja poslednjih 7 golova: 92, 119, 121, 118, 93, 105, 107. Setite se toga kad vam neko kaže da se igra „svih 90 minuta“.

Šokantni brodolom Španije, trijumf Kostarike, odličan skor timova iz obe Amerike i podbačaj ostatka sveta obeležili su prethodne dve nedelje fudbala, tokom kojih su timovi iz bivše Jugoslavije nastavili patetični niz – na poslednjih osam turnira četiri ex-YU tima zabeležila su 13 nastupa, ali su samo dvaput dobacili do sledeće runde (i oba puta u njoj ispali).

Uprkos velikim problemima sa demonstracijama u prvim danima, turnir protiče prilično normalno (okvir južnog gola na stadionu Mineirao omogućila je da i ovaj vikend protekne mirno i svečano), a jedini ozbiljan problem sa kojim se suočavaju timovi su nepodnošljivi vremenski uslovi, posebno na severu, gde se podnevne utakmice po pravilu igraju na preko 30 stepeni.

Fudbal koji gledamo nije posebno kvalitetan (reklo bi se pre svega zato što na papiru jače selekcije nisu ni blizu svog maksimuma), ali jeste izuzetno uzbudljiv. Dobrim delom tome je upravo doprinela izjednačenost ekipa. Broj golova povećan je u odnosu na prethodne šampionate (najveći je još od 1970. godine), mada pada konstantno posle uvodnih dana. To se može pripisati brzom umaranju timova kao posledici predugih putovanja i klimatskih razlika.

Kad se priča slegne krajem jula, verovatno će se dobar deo debakla nekih velikih evropskih nacija pripisati umoru zbog naporne klupske sezone. To opravdanje je prilično mlako, u Engleskoj, Španiji i Italiji igraju i predstavnici nacija koje su blistale na turniru, a takođe su Nemci i Francuzi igrali veoma dobro.

Vremenski uslovi ozbiljno su ugrozili ugled evropskog fudbala, u prva dva kola Evropljani su se namučili, serija pobeda u trećem kolu nije odvela više od 6 ekipa u drugu fazu (Italija i Rusija su propustile da uhvate voz), ali jeste prebacila prosek osvojenih bodova preko 50 posto i postavila osnovu za dominaciju u osmini finala, plasmanom četiri tima u četvrtfinale (preostala dva pala na penale i u 118. minutu).

Tendencije

Beta/AP Photo/Andre Penner

Meč osmine finala između Brazila i Čilea bio je prava paradigma celog turnira. Drama od dva i po sata, šanse na obe strane, cela planeta na ivici nerava i završetak obeležen sa dva čileanska udarca u prečku i stativu. Od prvog dana turnira uzbuđenje je gotovo neprekidno bilo tu i učinilo da se ovo SP poredi sa najzabavnijim turnirima iz prošlosti i izađe iznad njih.

Nivo kvaliteta, sa druge strane, bio je prilično tanak, a oboreni su mnogi negativni rekordi. Brazilci se nisu slabije dodavali od SP 1966, Čileanci od 18 centaršuteva nijednom nisu pronašli saigrače, Nejmar je od devet driblinga prošao samo jednom. Tokom celog šampionata kvalitet je prečesto padao, ređale su se autogolovi, neverovatne greške golmana, odbrane su ispadale kao iz autobusa, a standardom suđenja ćemo se pozabaviti detaljno.

Prvu fazu turnira, već od holandskog trijumfa nad Španijom drugog dana, obeležile su neravnopravne utakmice, u kojima bi se jedan tim slomio, a drugi ga pregazio za relativno kratko vreme. Videli smo to posle i u duelima Nemačke sa Portugalom, Francuske sa Švajcarskom, Meksika sa Hrvatskom.

Ni u jednom od ovih duela razlika u kvalitetu nije ni izbliza onakva kakva je bila na semaforu (Hrvati i Švajcarci su naknadno smanjili, ali su u trenucima panike i tu golovi padali kao na traci). Tendencija samo nastavlja ono što smo gledali u elitnim klupskim takmičenjima u prethodne dve sezone, od onih 6:1 u mančesterskom derbiju, sve do Realove kanonade u produžecima finala LŠ.

U šahu koji se po pravilu igra između kvalitetnih timova slične snage jedan udarac se može izdržati, ali posle drugog po pravilu sledi sistematsko batinanje. U takvim situacijama nekad je i pametnije štedeti snagu za druge bitke.

Prva faza ovog prvenstva donela nam je mnogo neobičnosti, koje su doprinele atraktivnosti takmičenja – mali broj kartona (9 crvenih, najmanje od kada igraju 32 tima – rekord iz 2002. bio 12; 2.79 žutih po meču, najmanje od 1986), mali broj nerešenih rezultata (9/48 – 19%, najmanje od 1954), mnogo golova (136/48 – 2.83 po meču, najviše od 1970). Rezerve su dale 24 gola, čime je izjednačen rekord iz 2006, do kraja osmine finala broj je narastao na čak 29, a još nas čeka osam utakmica.

Autogol Džozefa Joba bio je šesti na turniru, čime je SP2014 izjednačilo rekord iz 1998. Mečevi poslednjeg dana osmine doneli su novu seriju rekorda – 18 centaršuteva i 11 šuteva Di Marije, 39 šuteva i 19 kornera Belgijanaca, 16 odbrana Tima Hauarda.

Posebna pažnja

Beta/AP Photo/Dolores Ochoa

U centru pažnje biće nam nekoliko timova koji su ispali u prvoj fazi takmičenja. Pre svega osvrnućemo se na učinak timova iz neposrednog okruženja. Bivša Jugoslavija osam puta je završilameđu osam najboljih, a njene naslednice samo jednom (Hrvatska 1998). Serija loših turnira za „zapadni Balkan“ produžena je u Brazilu.

Selekcija Bosne i Hercegovine najviše je razočarala od svih evropskih ekipa. Ispraćeni na turnir sa velikim očekivanjima, počašćeni fantastičnim uvodom (Argentina na Marakani) i prilično lakom grupom, momci koje je sastavio Safet Sušić bili su favoriti za plasman u drugu fazu. Ispostavilo se da su posle dva meča Zmajevi znali da idu kući. Najveći deo krivice snosi sâm selektor. Taktički izgubljen u vremenu u kojem je igrao (a i kao igrač je kasnio za promenama) preplašio se ne baš impresivne Argentine, a igra BiH protiv Nigerije bila je potpuni fijasko. Sušić nije otklanjao nedostatke koje je cela planeta uočavala (nerazumno povučeni Džeko u prvoj, Spahić na levom beku u drugoj utakmici), nije reagovao na promene tokom meča i dozvolio je da kvalitetni tim koji ima na raspolaganju ne uspe. Neki od igrača su žestoko podbacili, pre svih prva zvezda Džeko, neki (Bešić, Ibišević, u priličnoj meri Pjanić i Begović) ostavili dobar utisak. Velike promene su neophodne ako BiH planira da se učvrsti u gornjem domu evropskog fudbala, i nebitna pobeda nad Iranom ne bi smela da unese lažnu sigurnost.

Kao i prvi sused, i Hrvatska je podbacila pre svega u segmentu tempiranja forme. Od žreba za šampionat ceo svet je znao da će ključni meč Hrvati igrati protiv Meksika, a ispostavilo se da su tada bili najslabiji. Pre toga ih je očekivano (ne lako, a svakako uz pomoć sudija) pobedio Brazil, a Kamerun su „Vatreni“ prelako deklasirali. U meču od kojeg im je zavisila sudbina Hrvati su morali da igraju na pobedu, a gotovo da nisu zapretili. Sat vremena bili su ravnopravni sa rivalom, ali su izmene donele veliki napredak u igri za El Tri, a hrvatsku ekipu potpuno obezglavile. O tome da li je Niko Kovač dugoročno dobro rešenje sigurno će se dugo pričati, ali je na prvom pravom testu pao. Hrvatska je od bronze na SP 1998. igrala 6 velikih turnira i samoj jednom prošla

Perišić je učinio obećano i ostavio trag, koji bi mogao da mu se brzo isplati. Rebić je oduševio, Rakitić je nastavio gde je stao u klubu, Ćorluka popunjavao brojne rupe u odbrani nastale zbog nekorišćenja pravih zadnjih veznih. Ista odluka progutala je Luku Modrića, Pletikosa je često ostajao kratak.

Posebno ćemo se pozabaviti i selekcijom Kameruna, nikako iz dobrih razloga. Dres koji su dugo s ponosom nosily “Neukrotivi lavovi” osramotila je aktuelna grupa igrača koja je dovela Folkera Finkea u težak položaj. Posvađani sa federacijom oko novca, Kamerunci su u Brazil stigli sa jasnom namerom dane igraju fudbal. Meksiko bi ih isprašio da sudije nisu poništavale njihove golove, a Hrvati su ih pregazili, ostavivši Brazilu da zaokruži priču. Za ovakav pristup zaslužili su i formalnu kaznu, ali mehanizma za to nema.

Za kraj ovog izdvojenog dela priča o Špancima. Prvi put od Urugvaja 1924-30 jedan tim osvojio je tri uzastopna velika takmičenja i zasićenje je očekivana stvar, a promena tima nije obavljena. Stoji i to da su ključni igrači selekcije igrali bitne utakmice na sredini maja i nisu stigli ni da se odmore, ni da se spreme za Brazil. Takođe, tiki-taka je „provaljena“, a reprezentacija je i inače igrala njenu mnogo slabiju verziju nego Barselona, ne samo zbog Mesija. Zapravo, u fudbalskom svetu se premalo pažnje polagalo na razliku između načina na koji su Španci igrali pod Aragonesom i Del Boskeom. „Kornjača“ je donela „Furiji“ prvi trofej posle 44 godine atraktivnim i napadačkim fudbalom, koji je oduševio Evropu. Kada je tim preuzeo Del Boske, kojeg su ljudi poštovali zbog učinka u Realu (i lošeg odnosa kluba prema njemu), ekipa je od napada prešla na kontrolu, a atraktivnost je u potpunosti nestala. Sve 4 eliminacione utakmice u Južnoj Africi dobili su po 1:0, a sve do finala EP 2012 igrali su vrlo mlako, taman koliko je potrebno da se prođe. Onda su u finalu protiv Italije pokazali koliko mogu. Ovog juna snage nije bilo – poveli su protiv Holanđana, pokušali da ih uguše, ali je Van Gal našao rupu u sistemu i iskoristio je u potpunosti, a ekipu poljuljanog samopouzdanja dokrajčio je Čile. Objašnjavajući poentu svog sistema u Barsi Pep Gvardiola je često govorio da su brzi presing i kontrola lopte defanzivna, a ne ofanzivna oruđa, jer tim ne ume da se brani. Isto važi i za reprezentaciju, što se najbolje videlo kada su Pike i Ramos ostajali 1 na 1 ili 2 na 2 sa Van Persijem i/ili Robenom. U napadu se Del Boske previše oslanjao na nedovoljno oporavljenog Dijega Kostu, na sredini terena na potpuno istrošene igrače. U drugačijoj podeli grupa verovatno ništa od toga ne bi sprečilo Španiju da prođe dalje, ali su Holandija i Čile ovog juna bili među najboljima na prvenstvu.

Faktor suđenja

Beta/AP Photo/Hassan Ammar, file

Slabo suđenje je bilo jedan od lajtmotiva uvodne faze i biće više nego tužno ako se nešto ne promeni u eliminacijama. Od prvog meča, u kojem su Brazilci pobedu nad Hrvatima dobili bukvalno na poklon, krenula je serija neverovatnih sudijskih poteza, koji su uključivali nestvarne greške kod ofsajda, dvostruke standarde u dodeli kartona i penala, sve do sramnog ignorisanja najbizarnijeg incidenta na prvenstvu, trećeg Suaresovog ugriza.

U mnogo navrata tokom prve faze turnira sudije su direktno uticale na rezultate utakmica, neretko i na njihov potpuni ishod, pa i to ko je ispao, a ko prošao dalje. Posle redovnih skandala sa suđenjem u završnicama LŠ prethodnih sezona, jasno je da su sudije najslabija karika modernog fudbala i da je reforma na tom planu neophodna.

FIFA se očajnički bori protiv uvođenja pregleda snimaka, a dozvolila je samo gol-tehnologiju, koja je imala ozbljnu ulogu u meču Francuska – Honduras (iako je priča u međuvremenu pala u drugi plan, potpisnik ovih redova i dalje je stoprocentno siguran da animacija nije tačno oslikala kretanje lopte, što smo već viđali na tenisu, i prilično ubeđen da lopta celim prečnikom nije prešla liniju). Sigurno ćete se setiti da je sve do pomenutog spornog gola za svaki ulazak lopte u mrežu pokazivana animacija, a posle toga samo u ekstremnim situacijama.

Iako je gol ključna tačka fudbalske utakmice, iskustva iz liga koje već koriste gol-tehnologiju pokazuju da je njena odluka potrebna prilično retko (u Premijer ligi prvi gol priznat zahvaljujući tehnologiji pao je tek posle 220 utakmica), mada su u Nemačkoj viđena dva ozbilja skandala, nepostojeći gol Leverkuzena u ligi i nepriznati Dortmunda u finalu kupa.

U drugim delovima igre sudijama je očajnički potrebna pomoć, posebno u tri segmenta: ofsajd, penal i crveni karton. Svaka odluka u tim situacijama donosi kardinalnu prednost jednoj od ekipa, a u njimaje grešaka najviše. Kod penala i kartona sudije često dobijaju kritike, iako moraju da presude na osnovu viđenog uživo i iz jednog ugla, dok mi gledamo usporeno, ubrzano, iz pet uglova i punu koncentraciju.

Još je teže sa ofsajdom, jer tu pomoćni sudija treba da istovremeno prati trenutak dodavanja lopte i položaj kompletnih tela igrača oba tima i same lopte u tom trenutku. Pregled snimka svakako bi značajno smanjio broj tih grešaka, ali je uvođenje takve tehnologije moguće samo ako se odluka može doneti brzo, bez remećenja ritma meča.

Takođe, problem je i u troškovima – lako je instalirati neophodne kamere tokom SP, EP, LŠ ili u najvećih ligama, ali zamislite tehnologiju u JSL u kojoj ni drenaža nije sprovedena kako treba. A jedna od najvećih prednosti fudbala u odnosu na ostale sportove je minimalan spisak potreba da bi se igralo.

U svakom slučaju sudijama je neophodna pomoć, jer je očigledno da iz sezone u sezonu igraju sve veću odluku u tome ko osvaja trofeje, a ko prerano završava takmičenje.

No, ni tehnologija ne može da pomogne kada ljudski faktor podbaci. Kada Italija ode kući zbog dve vezane sudijske greške u korist Urugvaja, a Francuskoj i protiv Hondurasa i protiv Nigerije bude oprošten po direktan crveni na 0:0, jasno je da pomažu samo brutalne kazne sudijama. Dok se i unutar globalne sudijske organizacije neko ne probudi i počne da otvoreno kritikuje svoje kolege (jer će 90 posto sudija u medijima skočiti u zaštitu kolega kakve god gluposti da prave) iskoraka neće biti.

Heroji turnira – CONCACAF

Beta/AP Photo/Andrew Medichini

Prva faza turnira predstavljala je trijumf zone u kojoj su timovi iz Severne, Srednje Amerike i sa Kariba. Region koji još od 1930. čeka polufinalistu imaće prvi put posle 2002. Četvrtfinalistu, za ceo svet najmanje očekivanog, ali najboljeg i celim tokom kvalifikacija – Kostariku.

Dobar deo zasluga svakako otpada na to što su svi timovi iz ove zone manje (SAD) ili više (svi ostali) klimatski prilagođeni brazilskim uslovima. Podjednak deo otpada na način igranja kvalifikacija. Od kad se krajem prošlog veka ustanovio sistem heksagonale (Hex, grupa od šest najjačih timova u završnoj fazi) taj region konstantno napreduje, jer se najjači predstavnici neprekidno direktno sučeljavaju.

Najveći dobitnik u tom napretku je Kostarika, ali o njihovom istorijskom uspehu ćemo pisati kasnije, kad i o ostalim timovima u završnici. Za sada samo podatak da Kejlor Navas sa 87.5% ima najveći procenat odbrana na SP posle osmine.

Fudbal u SAD žestoko napreduje, vrlo važan je bio nemački uticaj, oličen u Klinsiju i celom stručnom štabu, koji je briljantno spremio mečeve sa Ganom i Portugalom, ali i u igračkom kadru, jer su ključne golove davali igrači rođeni i odgajeni u Nemačkoj. Saradnja Džonsa i Džonsona bila je jedno od otkrovenja turnira, Hauard je potvrdio kvalitet na golu, Klint Dempsi pokazao da je lider, a kvalitetne izmene dokazale su da je američki tim stekao dubinu. To im je prvi put u istoriji donelo vezane prolaske u drugu fazu, i to iz veoma teške grupe, u kojoj su ispustili trijumf nad Portugalom, ali su sve vreme držali stvari pod kontrolom. U osmini finala istrpeli su nestvarnu belgijsku kanonadu i uprkos njoj imali šansu za prolazak u regularnih 90 i za penale u produžetku. Na kraju je još jedan mali „Nemac“ Džulijan Grin (sa dve godine sa preselio u Nemačku, odakle mu je majka) umalo inicirao preokret.

Još važnija stvar od samog rezultata reprezentacije je trijumf fudbala u SAD, gde je gledanost nekih utakmica na SP nadmašila plej of NBA. MLS već ima veći prosek poseta i od NHL i od NBA, Sijetl Saundersi imaju preko 44 hiljade navijača po meču, sve više prostora u medijima ima i domaća, ali i vodeće evropske lige, i pravi fudbal više nije samo sport poslednje useljeničke generacije. Po svemu što gledamo od 2000. SAD su jedina potencijalna nova supersila svetskog fudbala u narednim decenijama, i niko ne može da nasluti gde je granica ako jednom zaista ozbiljno uđu u to.

Najveći znak pitanja stajao je nad meksičkom selekcijom, posle preteških kvalifikacija (dve pobede na 10 mečeva u Hexu), 4 promene selektora i nedolaska nekih važnih igrača. Dolazak Migela Erere bio je pun pogodak. „Pioho“ je odmah napravio radikalne rezove, potpuno promenio karakter ekipe i postavio odličnu osnovu. Pomaže kada imate golmana kakav je Očoa, kao što su pokazali mečevi sa Brazilom i Holandijom, ali je meksički fudbal na ovom turniru bio pravi trijumf timskog duha.

Njihov karakter potvrđen je na startu, kada su im poništena 2 čista gola, ali su nastavili da lome Kamerun, a način na koji su pobedili Hrvatsku je impresivan. Tako su stigli do šestog uzastopnog ulaska u Top 16, što su uz njih ostvarili samo Brazilci i Nemci. I tamo su odlično krenuli i poveli protiv Holandije, ali je upravo selektor sve prosuo povukavši se. Bilo je samo pitanje vremena kada će stići kazna, ovog puta u vidu Huntelara.

Zajedničke karakteristike te tri selekcije su odlična taktička organizacija i borbenost, i povrh svega – fantastični golmani. Tim Hauard, Giljermo Očoa i Kejlor Navas, kojim god redom da ih postavite, sâm su krem među stativama tokom ovog šampionata. Tamo gde su bejzbol, američki fudbal i košarka ekstremno popularni, odlazak na gol nije „osuda“ za najnetalentovanijeg klinca, nego zaista stvar izbora.

Jedini tim koji nije ostavio dobar utisak je Honduras, ali su i tu stvari mogle da proteknu drugačije. Talentom svakako najsiromašniji tim na šampionatu nije stekao mnogo poklonika svojim brutalnim stilom, ali su ruku na srce teško oštećeni u nekoliko ključnih situacija u duelu sa Francuskom. Protiv sebi najsličnijeg tima iz Ekvadora su čak i vodili, da bi u završnom meču sa Švajcarcima doživeli totalni pad.

Afrika i Azija – korak po korak unazad

Beta/AP Photo/Thanassis Stavrakis

Iako su dve ekipe sa „crnog kontinenta“ stigle u osminu finala (prvi put od 1986), afrički timovi nastavili su tendenciju pada vidljivu duže od decenije. Posle neuspeha 2010. na domaćem terenu, gde je samo Gana prošla prvu fazu, i to na sreću, Afrikanci su loše otvorili turnir u Brazilu, pokazali više ambicija u drugom kolu, a Nigerija i Alžir su to pretvorili u prolazak, iskoristivši to što su bili u najslabijim grupama na turniru.

Nigerijce je Stiven Keši utegao u kompaktan tim, koji koristi realno veliki potencijal najnaseljenije afričke države. Neočekivano disciplinovani u odbrani, oni su jedini prošli dva kola bez primljenog gola, i pokazali da trijumf na KAN nije bio trenutni blesak. Ušli su u 16 najboljih na svetu posle 16 godina, prvi put od povlačenja zlatne generacije iz 90-ih. Čak su i sa Francuzima igrali hrabro, do limita sopstvenih mogućnosti, iako nisu istinski bili preterano opasni za francuski gol.

Gana je podbacila u naivnom porazu od Amerikanaca, posle kojeg nisu uspeli da se vrate. Protiv Nemaca su pokazali potencijal, ali nedovoljan da se ipak uguraju u drugu fazu. Možda bi bilo bolje sa evropskim trenerom, možda će biti bolje posle konačne smene generacija, tim koji je pre 4 godine bio za Suaresovu ruku udaljen od prvog afričkog polufinala ovde je podbacio. Na svom trećem satupu Gana je prvi put ispala u grupi, a Muntari i Boateng svojim ponašanjem još su pokvarili atmosferu. Jedina dobra stvar je to što je sa Asamoa Đan došao do 6 golova na SP i time postao afrički rekorder. Sa 11 nastupa on se izjednačio sa Omam-Bijikom kao rekorder po broju mečeva.

Igrački je najviše razočarala Obala Slonovače, koju je izbacio grčki penal u 92. minutu, ali je njihov celokupan nastup na turniru, koji je poslednja šansa za dva ključna igrača (Drogba, Jaja Ture) i prva realna prilika za prolaz (veoma teške grupe 2006. i 2010. godine), bio izuzetno slab. Osim u kratkom delu meča sa Japanom nisu koristili fizičku dominaciju ni bogato iskustvo. Delimično popravdanje može da se nađe u problemu porodice Ture, ali je očigledno da su igrači bili daleko od svojih mogućnosti, a da je Sabri Lamuši bio sve samo ne pravo rešenje.

Alžir je potpuno druga priča u odnosu na subsaharske ekipe. Iznenadio je plasmanom u drugu fazu, ali i predstavljao osveženje, jer je Halilhodžić odlično koristio komparativne prednosti limitirane ekipe. U uvodnoj fazi Pustinjske lisice su pre svega iskoristile očajne igre Južne Koreje i posebno patetičnog ruskog tima. Protiv Nemaca su u ranoj fazi meča bili znatno opasniji, zahvaljujući Vahinoj mnogo boljoj taktičkoj postavci u odnosu na Leva. Alžirci su demonstrirali pravi gerilski fudbal, napadali slabe tačke rivala, koristili prostor i brzinu. Sa druge strane, nisu znali šta sa loptom kada im se protivnik postavi kako treba, i jasno je da su u Brazilu postigli svoj maksimum.

Ako je učinak timova južno od Sahare bio mršav, šta reći za predstavnike Azije, koji kući idu bez ijedne pobede, sa samo tri boda iz 12 utakmica, a utisak je da je najviše pokazao jedini tim koji je ostao na nuli i ispao već posle dva kola – Australija. Kenguri su, oslonjeni u potpunosti na iskusnu osovinu Jedinak – Kejhil, pošteno uplašili Čile i čak preokrenuli protiv Holandije, vrativši se oba puta iz ranog minusa, ali ih je koštao nastup u veoma jakoj grupi.

Ostala tri azijska tima bila su smeštena u slabašne grupe, ali su pokazali da su daleko od vrhunskog svetskog fudbala. Japan i Koreja bili su fizički inferiorni i poražavajuć je utisak da im kontinuitet (JPN 5, KOR 8 vezanih nastupa) uopšte nije pomogao čak ni da održe nivo iz prošle decenije. Za obe ekipe sledi period ozbiljnog preispitivanja, jer ih je dominacija na kontinentu očigledno uspavala i zaostatak za svetom ponovo se povećao na nivo iz prošlog veka.

Iran se vratio posle propuštenog prošlog Mundijala, došao je u Brazil sa statusom najbolje rangiranog tima Azije. Imali su realnu šansu da pobedom nad već eliminisanom BiH izbore dalji plasman, ali su lako poraženi. Njihova osnovna slabost bila je u napadu, što se najbolje vidi iz činjenice da su dali samo jedan gol, najmanje ikada.

Nastup Alžira može biti dobar podsticaj za arapske selekcije, koje imaju potencijal da se vrate na svetsku scenu. Od 1978. do 1998. na svakom turniru je po jedna arapska ekipa (redom Tunis, Alžir, Maroko, Egipat, Saudijska Arabija, ponovo Maroko) igrala veoma dobro, Marokanci '86 i Saudijci '94 stigli su i do druge faze. Na prethodna tri šampionata bili su u ozbiljnoj krizi, ali je ovogodišnji alžirski tim, sa 12 momaka rođenih u Francuskoj, pokazao put.

U evropskim ligama nastupaju stotine igrača koji bi mogli da nose dresove tih selekcija, kao Karim Rekik (Tunis), koji je bio na širem spisku Holandije. Za dvojicu četvrtfinalista ovog SP (Kedira – Tunis, Felaini – Maroko) ili Ibrahima Afelaja (Maroko) i Samira Nasrija (Alžir) su zakasnili, ali kandidata ima vise nego dovoljno

Najveći gubitnik mogla bi da bude Francuska, čija je „Integrisana selekcija“ iz 1998. imala među 23 igrača predstavnike 11 drugih država. I pre njih najbolji igrači su redom bili poreklom stranci (50-ih Kopa – Poljak i Fonten – Maroko; 80-ih Platini – Italija, Amoros – Španija, Tigana – Mali, Kantona – Italija/Španija). Na ovom prvenstvu 15 od njihova 23 igrača moglo je da nastupa za druge države, po mestu rođenja, pasošu ili državljanstvu roditelja.

Nastavak - u četvrtak

U drugom delu, koji objavljujemo u četvrtak, bavimo se evropskim i južnoameričkim timovima koji su se do sada oprostili od turnira i dajemo pogled na ono što nas čeka u preostalih 10 dana turnira u Brazilu.

Budite uz nas i tada...

Takođe, predlažemo vam da preslušate poslednjih nekoliko izdanja naše radijske emisije "Sa terena".