Rekonstrukcija 18: Regionalna, kako i s kim?

Danas se bavimo primerima liga koje su već organizovane u nekim delovima kontinenta, kao i o onima koje je UEFA stopirala.

Nakon toga napravićemo održivi fleksibilni predlog nadnacionalnog takmičenja, koje bi ispunilo obe svrhe (finansijsku i takmičarsku), a delovalo realno izvodljivo.

Kao i u prošlom broju videćemo šta o regionalnom takmičenju misle kolege iz drugih država koje se suočavaju sa sličnim problemima i opcijama kao Srbija. Sagovornici u temi o regionalnoj ligi su ugledni nezavisni novinari koji pišu o fudbalu u susednim državama – Hrvatskoj i Rumuniji. Njihove priče daće nam mogućnost da stvari sagledamo i iz drugog ugla.

Aleksandar Holiga (@AlexHoliga) piše za T-Portal, bio je urednik hrvatskog izdanja magazina FourFourTwo, i redovni je saradnik niza globalno poznatih medija (Guardian), blogova (InBedWithMaradona), časopisa (11 Freunde, When Saturday Comes).

Radu Bajku (@rbaicu) je fudbalski skaut (radio za klubove u Bundesligi i elitnom rangu Švajcarske i Francuske) i urednik bloga Scouting Romania, jednog od najkvalitetnijih izvora informacija o fudbalu u našem severoistočnom susedstvu.

Ko može, a ko ne?

Najozbiljnije regionalno takmičenje klubova do danas organizovale su tri države na severu Evrope. Od 2004. do 2007. održane su tri sezone takmičenja pod imenom Royal League (Kraljevska liga, zbog toga što su u pitanju tri kraljevine), u kojem su nastupala po četiri kluba iz Norveške, Švedske i Danske.

Takmičenje je počinjalo u kasnu jesen, čim se završe sezone u Norveškoj i Švedskoj (gde se igra proleće-jesen) i trajalo je do proleća sledeće godine (kraj se od maja u prvoj pomerao do marta u trećoj sezoni).

Ideja je bila jednostavna – 12 najjačih i (uglavnom) najpopularnijih nordijskih klubova, koji privlače pažnju sponzora i televizijskih gledalaca. Klubovima je garantovana pristojna suma za samo učešće (oko 150 hiljada evra), uz bonuse za sve što postignu tokom takmičenja.

Sistem je počivao na tri grupe sa po 4 tima (6 garantovanih utakmica), a dalje se menjao iz godine u godinu, od druge faze sa 6 timova (dve grupe po tri, još 4 utakmice) pa direktnog ulaska pobednika u finale, do 8 timova (četvrtfinale i polufinale, jedne sezone po dve, sledeće po jedna utakmica), sa jednim finalnim mečom.

Svaki bod donosio je novac, plasman u svaku sledeću fazu takođe, a pobednik je mogao da skupi skoro milion evra samo od nagrada za rezultate, što je za uslove u tim ligama sasvim pristojna suma.

Od druge sezone delio se i bonus za broj gledalaca, pa je preko 10.000 po meču garantovalo nešto više od sto hiljada evra. Ključni problem takmičenja video se već iz te inicijative, a nezainteresovanost publike još se bolje videla kada je u trećoj sezoni napravljena nova struktura bonusa za gledaoce (ukupno preko 1.1 milion evra), koja je garantovala 10 hiljada bonusa ako klub ima samo 35 posto prosečne posete iz nacionalne lige, pa onda još po 10.000 za savkih dodatnih 5 posto.

Danski klubovi potpuno su dominirali, FC Kopenhagen je osvojio prva dva izdanja, a u trećem je izgubio veliki derbi u finalu protiv Brendbija. Danci su i tako jedini ozbiljno pratili takmičenje, FCK je redovno imao preko 10 hiljada gledalaca po meču, a tri duela gradskih rivala u poslednjoj sezoni gledalo je skoro 55.000 ljudi.

Nasuprot tome stajali su Norvežani – zbog teških vremenskih uslova oni su igrali kao domaćini po halama, uglavnom daleko od gradova iz kojih su klubovi. Klubovi iz Osla i okoline igrali su u 100km udaljemo Tensbergu, pa je sva tri meča osmine finala u sezoni 2005/06 (Lin, Volerenga, Lilestrem) gledalo ukupno 1885 ljudi! Istog dana, 8. decembra 2005, u Kopenhagenu su gradski derbi gledala 17.644 gledaoca, dok su u Šienu Starti Mitjilend privukli 63 navijača. Oba meča završena su 1:1.

Dok se igrala treća sezona planiralo se proširenje lige na timoveiz Finske i sa Islanda, ali je umesto toga sezona 2007/08 otkazana. Isto seponovlio i sledeće godine, a poslednji put pokušano je organizovanje kupa sa 15 klubova početkom 2010. Nije bilo zainteresovanih televizija.

Na istočnoj obali Baltika u različitim oblicima je nekoliko puta u ovom veku formirana Baltička liga, u kojoj učestvuju klubovi iz Estonije, Letonije i Litvanije. Takmičenje je organizovano po uzoru na Royal League, s tim da je u različitim sezonama učestvovalo 12 ili 16 timova.

U četiri odigrane sezone dominirali su Letonci sa tri titule i još tri finala, a u Kupu šampiona Baltika imali su jednu titulu i jedno finale u dve sezone, koliko se igrao. Sve preostale nastupe u finalima (2 pobede, 2 poraza) zabeležili su Litvanci.

Takmičenje takođe počinje sa zimom, odmah po završetku ligaških takmičenja u tim zemljama, i traje do proleća, ne ulazeći u termine UEFA.

Korak dalje otišle su ženske fudbalske lige Holandije i Belgije. U želji da pojačaju konkurenciju one su napravile BeNe Ligu, takmičenje u čijem je uvodnom šampionatu 2012/13 učestvovalo po osam klubova iz obe zemlje. Planovi su postojali godinama ranije, održan je i BeNe Superkup, a UEFA je odobrila ovaj eksperiment pre dve godine, uz pravilo da mesto u ženskoj LŠ dobijaju najbolji holandski i najbolji belgijski klub, a ne nužno prva dva na tabeli (srećna okolnost je da su prva dva mesta u debitantskoj sezoni osvojili Tvente i Standard).

BeNe Liga se u uvodnoj sezoni igrala u dve faze. U prvoj klubovi igraju samo sa rivalima iz iste zemlje, a u drugoj se nacionalne tabele dele po sredini, pa dalje za titulu igraju timovi iz gornjih polovina obe tabele, a za opstanak oni iz donjih. Već u drugoj sezoni formirana je jedinstvena liga sa 16 klubova, St Truiden se povukao pre starta sezone, a Utreht je rasformiran početkom druge polusezone, pa ih je sada 14. Do kraja sezone ostal jed 10 kola, prva dva mesta opet drže Tvente i Standard.

Razvoj situacije u BeNe Ligi pažljivo prate muške kolege. Uz uvodnim godinama veka oni su dvaput pokušali da pokrenu Atlantsku ligu, u kojoj bi uz te dve zemlje učestvovale i škotski i portugalski, u prvoj verziji i danski i švedski klubovi.

Prvi plan formiranja Atlantske lige pokrenuli su čelnici PSV Ajndhovena 2000. godine. Bilo je to doba kada se za kratko vreme produbio jaz između klubova iz najvećih liga i do tada izuzetno uspešnih ekipa iz nekoliko jakih takmičenja u prilično malim državama (PSV, Ajaks, Fejenord, Porto, Benfika, Sporting, Seltik, Rendžers).

Već je tada bilo jasno da zatovreni u svoje nacionalne lige ti timovi vrlo brzo neće moći da finansijski pariraju ni osrednjim engleskim, španskim ili italijanskim ekipama. Rešenje je nađeno u ligi od 14 timova iz 6 država, koji bi izašli iz nacionalnih takmičenja, ali bi zadržali opciju da poslednji tim Atlantske lige ispada u nacionalno prvenstvo, a menja ga prvak iste države.

Plan je bio jednostavan – sa 40 miliona stanovnika (samo u 4 osnovne nacije, dodavanje dve nordijske broj prebacuje preko 50 miliona) i očekivanim prosekom posete od 30.000 gledalaca (realan u tom trenutku, bio bi treći u Evropi) to takmičenje izvesno bi privuklo sponzore i televiziju.

Čelnici UEFA priznali su da se jaz produbljuje, ali su odbili inicijativu i najavili promenu sistema u Kupu UEFA. To zlosrećno rešenje bio je onaj komični grupni deo sa 5 klubova u grupi, manjkavo sa svake strane.

Dve godine kasnije ponovo su ljudi iz Ajndhovena pokrenuli inicijativu, sada malo drugačiju, baziranu na samo četiri države, ali sa ligom od 18 ili 20 klubova. Ni tada ideja nije prošla, a ni nova verzija sa kup takmičenjem (Severnoatlantski kup) iz 2003, nije naišla na razumevanje u Nionu.

Poslednji put priča o Atlantskoj ligi u medijima se pojavila 2008, ovog puta na inicijativu iz Škotske. Uz standardnu šestorku sada su pominjani i Norvežani, ali je predlog opet odbačen.

U međuvremenu smo videli da su sva upozorenja klubova bila na mestu, pa sa punim pravom možemo da kažemo da je UEFA veoma doprinela potpunoj neravnopravnosti na kontinentu svojom nesposobnošću, bahatošću i pohlepom.

Portugalski i holandski klubovi su umesto kandidata i povremenih osvajača evrotrofeja morali da se naviknu na sasvim drugu ulogu na evropskom fudbalskom tržištu, a Belgijanci i Škoti pali na to da slave svaku pobedu u Ligi šampiona kao nekad plasman u polufinale.

Beta/AP Photo/Dmitry Lovetsky

Na suprotnoj strani Evrope u poslednje dve godine sprema se liga, koja bi obuhvatila nekoliko bogatih ruskih klubova, vodeće ekipe Ukrajine, i dominantne klubove manjih ex-SSSR država, kakvi su BATE ili Nefči.

Rusi su od KHL napravili potpuni uspeh, raširili su tu hokejašku ligu na dobar deo Evrope i izvesno će vrlo brzo imati svoju verziju NHL, a sada spremaju isto i na fudbalskom planu, bar na nivou bivše sovjetske teritorije. Važan faktor je da iza svih tih grandioznih planova stoje konkretni sponzori, spremni da odmah ulože potreban novac. Najčešće je u pitanju Gazprom, koji je vrlo važan i na spisku sponzora UEFA.

Gazprom već u fudbal ulaže ogroman novac (Čelsi, Vitese, Šalke, PAOK), a vlasnik je Zenita iz Sankt Peterburga (baš kao i lokalne hokejaške ekipe SKA).

Jasno, i ovog puta UEFA se pobunila protiv inicijative, a glas protiv dao je i Mišel Platini lično. Platini je na mesto predsednika UEFA došao glasovima malih država na istoku kontinenta, kojima je zauzvrat omogućio nekoliko mesta u Ligi šampiona, razdvojivši njihovu kvalifikacionu kolonu od one u kojoj su ekipe iz najjačih liga. On stoji i iza reforme Lige Evrope u znatno smisleniji, ali ne mnogo uspešniji format od onog sa pet timovau grupi i verovatno bilo koju regionalnu inicijativu doživljava kao konkurenciju.

Vodeće ruske i ukrajinske ekipe odavno odigravaju zimske turnire, najčešće u Izraelu, gde je mnogo ljudi koji su poreklom iz bivšeg SSSR, i koji je prilagođen komercijalnim potrebama i televiziji (često igraju i izraelske ekipe, a 2008. nastupala je i Zvezda).

Šta je region?

Beta/AP

Na širokom prostoru, koji se zapada zatvaraju Italija, Francuska i Nemačka, sa istoka Rusija, Ukrajina i Turska, sa severa Baltik, a sa juga Mediteran, nalazi se 21 članica UEFA. Od svih njih samo Poljska ima ikakve predispozicije da razvije bogatu i snažnu samostalnu ligu, ali je i ona daleko od toga. Najbolje rangirana liga u tom regionu je šampionat Grčke, trenutno dvanaesti, sa tendencijom udaljavanja od onih iznad sebe.

Stalno povećavanje neravnopravnosti između nekoliko velikih i bogatih liga i ostatka Evrope nameće potrebu da se rešenje potraži izvan nacionalnih okvira.

„Definitivno smatram da bi regionalno takmičenje pomoglo“, kaže Radu Bajku. „Više zvaničnih utakmica, dueli sa ekipama koje igraju različitim stilom i imaju drugačiji mentalitet, prilika da se stekne međunarodno iskustvo. Povrh svega, pružilo bi klubovima još jednu platformu za prikazivanje talentovanih igrača klubovima iz bogatih država zapadne Evrope“.

Prodaja igrača je veoma važan faktor. Svi u manjim ligama moraju da budu svesni da su zbog okolnosti postali servis za stvaranje kvalitetnih fudbalera za klubove iz jačih liga. Ni u tom pogledu nije svejedno koliko je kvalitetno takmičenje ovde – iskustvo iz jačih mečeva odveo bi veći procenat igrača iz našeg regiona u najjače klubove zapadnih liga nego u one sa dna tabele, a i cena bi im bila veća. Povrh svega, bolje, jače i bogatije takmičenje ovde pomoglo bi da se igrači zadrže bar još neku godinu, umesto da idu sa 17 ili 18.

„Ono što bi većim klubovima iz naših zemalja neko nadnacionalno takmičenje moglo/trebalo doneti je rast prihoda (više publike, više novca od TV prava, veći komercijalni ugovori, bolje cene pri prodaji igrača u veće lige – jer svejedno se s njima nećemo moći meriti). Prilikom planiranja tog takmičenja u obzir treba uzeti komercijalni i infrastrukturni potencijal klubova i apsolutno ih obavezati na poštovanje finansijskih pravila. Pitanje je koliko uopšte na području bivše Jugoslavije postoji onih koji su sposobni da funkcionišu kao stabilni, sasvim profesionalizovani klubovi – koji mogu privući investitore i gledaoce na stadione, uložiti u infrastrukturu“, kaže Aleksandar Holiga.

I tu dolazimo do najvažnije tačke – kada pominjemo regionalnu ligu šta zapravo znači „region“? Da li govorimo o zemljama bivše Jugoslavije? O nekoj vrsti alternative sa susedima uz istočnu granicu? Svemu tome zajedno ili nečemu još širem? Probaćrmo da do rešenja dođemo dedukcijom.

Možda jugonostalgije više i nema previše u smislu u kojem se javljala pre petnaestak godina, ali je kod svih vrsta udruživanja nekako uvek logično prva pomisao krene ka ostacima Aleksandrove i Titove države. Logično jer se radi o prostoru koji ima povezanu infrastrukturu i jezik, a i dugu istoriju klupskih rivaliteta. Kako smo već zaključili u prošloj epizodi – to nije dovoljno.

Da bi regionalna liga imala ikakvog smisla morala bi da ispuni dva kriterijuma – da takmičarski i finansijski donese učesnicima očiglednu korist. Čak ni u najuspešnijim danima ex-YU fudbala nismo imali previše konkurentnih i komercijalno atraktivnih klubova, a situacija dana je mnogo gora nego osamdesetih.

„Trenutna situacija nimalo ne obećava, a bilo bi naivno pretvarati se da se u poslednjih 20 godina ništa značajno nije promenilo i da bi ponovno udruživanje klubova na području bivše Jugoslavije samo po sebi izvuklo te klubove iz krize ili s ruba propasti. Pitanje je da li bi ti klubovi bili u mnogo boljem stanju i da su sve ovo vreme igrali zajedničku ligu – jer tada ne bi imali samo veće prihode, nego i veće troškove i više ulaganja, a u nerešenim vlasničkim i upravljačkim odnosima to bi ih još brže moglo odvesti u dug i propadanje. Bojim se da takvo udruživanje ne bi donelo neke velike rezultate i da bi liga i dalje bila slaba i vrlo problematična u svakom smislu“, smatra Aleksandar Holiga..

Zaista, dovoljno je pogledati mečeve Partizana sa regionalnim rivalima u poslednjih 10 godina da se shvati da Zrinjski ni izbliza nije Tuceov i Kajtazov Velež (da BMV i ne pominjemo), a da je Škendija daleko od veličanstvene generacije Vardara iz ’87. Čini se da bi se lideri tri ex-YU nacionalna šampionata u Srbiji ili Hrvatskoj borili za opstanak, a svake nedelje se uveravamo koliko su i naše dve lige slabe.

Nerešeno pitanje vlasništva nad klubovima podjednako je veliki problem. Kako smo već pisali u petom i šestom broju ovog serijala, dok se ne utvrdi čiji su klubovi i dok se država ne povuče iz toga (država kao celina, doprinos lokalnih samouprava je i logičan i poželjan), ozbiljnijeg napretka neće biti. Na tom planu bivša Jugoslavija zaostaje čak i za okolnim državama.

Zajedničko rešenje

Beta/AP

Drugi problemi, slaba liga, jedan ili dva dominantna kluba, nedovoljni komercijalni potencijal, zajednički su za ceo pomenuti prostor. Zbog toga bi rešenje moglo da se traži u paketu sa ostatkom Balkana i centralno-istočne Evrope.

„Želim da vidim integralno, globalno rešenje za velike klubove u manjim zemljama. Pri tome je pitanje s kojim klubovima i iz kojih zemalja ćemo igrati zapravo sasvim sporedno. Ako smo realni i iskreni prema sebi, onda ćemo priznati da samo apsolutni krem u našim zemljama (Velika četvorka + eventualno, možda još 2-3 kluba) ima potencijal biti na komercijalnom i kompetitivnom nivou prosečnog kluba u pet najjačih evropskih liga. Tim klubovima nužno je potrebna jača konkurencija i više jakih utakmica godišnje da bi napredovali. Te klubove (i toliko njih) bih i želeo videti u nekim regionalnim takmičenjima, a ne njih 20 od kojih su njih 15 i dalje vrlo slabi i siromašni

Dakle, ja mislim da je regionalizacija rešenje za Zvezdu, Partizan, Hajduk i Dinamo, eventualno još poneki klub s područja bivše Jugoslavije (Maribor, Željezničar, Vojvodina...). Ali tek nakon što se ti klubovi srede i počnu poslovati odgovorno i s vizijom. Za većinu ostalih klubova je više-manje dobro i ovako: odnosno, bilo bi kad bi se sveli u održive i realnije okvire i približili lokalnoj zajednici, umesto da maštaju o mrvicama s trpeze UEFA“, kaže Aleksandar Holiga.

O širim regionalnim ligama piše se naveliko, najpre je u Bugarskoj pokrenuta priča o Balkanskoj asocijaciji klubova, sa idejom da se najpre napravi kup, a kasnije i liga, u kojima bi igrali vodeći timovi Srbije, Bugarske, Rumunije, Grčke i Turske. Ideja je propala, jer se dobar deo pozvanih nije odazvao, a UEFA je tada stavila veto na pokretanje lige.

Stav evropske kuće fudbala se u međuvremenu ublažio, a hrvatski Globus pisao je 2012. o tome da bi veoma brzo mogla da krene regionalna liga sa klubovima iz ex-Yu, Mađarske i Bugarske, ali je to demantovao Tomislav Karadžić. Istu temu je pokrenuo i AP prošle jeseni, pred meč Srbije i Hrvatske, a ponovo se o tome raspravljalo na regionalnom sastanku ECA.

Još jedna opcija je u Srbiji izuzetno popularna liga Južnog toka, koju bi navodno sponzorisao Gazprom, vodeći sponzor Lige šampiona. To takmičenje bi po različitim verzijama uključivalo dvocifren broj država, među kojima je čak i Rusija.

Šest do osam klubova iz bivše Jugoslavije (Rijeku nikako ne treba zaboraviti), 3 do 4 rumunska i još toliko iz Mađarske i Slovačke, dva iz Bugarske, sve to deluje kao sasvim logično jezgro za takmičenje 16 ekipa, koje bi pokrivalo teritoriju sa preko 60 miliona stanovnika. Ako ne na početku, vremenom bi mogli da se priključe i Austrijanci, Grci, Česi (30 miliona), možda i Švajcarci, Belorusi i Poljaci (60 miliona), pa da se broj učesnika poveća.

„Tom konceptu je teško naći manu, ali ako ja ne vidim probleme, u klubovima ih vide, pre svega u troškovima takmičenja. Ove sezone imamo u Rumuniji problem kluba koji se zove Pandurii, vicešampiona u ligi prošle sezone i debitanta u grupnoj fazi Lige Evrope. Oni su se bukvalno sve vreme žalili na troškove i naporna putovanja. Ispostavilo se da je umesto radosti zbog uspeha sada preovladao osećaj brige zbog finansijskih pritisaka. Zato je neophodno da concept sa sobom nosi jasan finansijski koncept, makar da potpuno pokrije troškove takmičenja, inače klubovi to neće podržati“, kaže Radu Bajku.

Rumunija je u specifičnoj situaciji, ako se izuzme Poljska ona predstavlja najveće tržište regiona, i ima skoro duplo više stanovnika od ostalih država. Takođe, Rumuni imaju blisko sećanje na mnogo bolje dane, kada su po UEFA koeficijentu bili najuspešnija liga Evrope za sezonu 2005/06. Usledio je žestok pad koji ih je brzo na petogodišnjoj listi sa sedme pozicije spustila na 22. mesto. Paralelno sa tim pojavljivali su se i brzo gasili klubovi, čelnici išli u zatvor zbog korupcije, a Steaua lagano vratila totalnu dominaciju, pa je i ovom našem susedu potrebna regionalna liga.

Zimske radosti

Beta/AP

Ako bi ona inicijalna opcija sa 16 klubova iz 8 zemalja još i bila izvodljiva kao klasično ligaško takmičenje, dodavanje još država tom spisku bi moralo da povećai broj klubova koji učestvuju, samim tim gaseći mogućnost dvokružnog sistema svako sa svakim. Iskustva pominjana ranije u tekstu nagoveštavaju da UEFA takođe ne prihvata potpuni prelazak u zajedničku ligu, jer je iz nje teško organizovati sistem kvalifikacija za evrotakmičenja.

U toj varijanti se rešenje samo nameće. Sve države regiona imaju zimsku pauzu, koja je posledica klime i činjenice da stari stadioni bez grejanja terena nisu mogli da se koriste po snegu i mrazu. Ako bi se ovakvo takmičenje organizovalo, u njemu bi igrali samo najjači timovi regiona, za koje bi se podrazumevalo da imaju uslove za igru tokom cele godine.

Postoji i alternativno rešenje – tokom januara i februara većina klubova iz centralne i istočne Evrope priprema se u nevelikom broju trening centara, smeštenih uglavnom na obalama Mediterana, i tamo odigrava seriju prijateljskih mečeva.

„Iz rumunske perspektive idealan period bio bi tokom ionako preduge zimske pauze. Klubovi bi tako umesto desetak ne mnogo smislenih prijateljskih mečeva, imali priliku da se takmiče u mnogo smislenijem kup takmičenju ili mini ligi.Takođe, čini se da bi idealno bilo organizovati to takmičenje u Španiji ili Turskoj, gde se i tako sprema 90 posto rumunskih klubova, pa bi bilo još manje problema sa novcem“, kaže Radu Bajku.

Teško je naći ozbiljniju zamerku tom konceptu. Dovoljno je pogledati koliko klubova sa celog kontinente poseti samo antalijsku rivijeru tokom januara i februara, i pogledati kakvu infrasturkturu su Turci napravili baš za te potrebe, i jasno je da je besmisleno da neko već nije pokrenuo tamo nekoliko pristojnih turnira.

Sa ozbiljnim sponzorom, atraktivnim klubovima, potpunom televizijskom pokrivenošću i jasnim sistemom takmičenja i nagrađivanja koji bi podsticao klubove da uvek idu na pobedu, Antalija bi bila savršeno rešenje za prvu etapu regionalnog takmičenja. Sa 24, 30 ili 32 kluba, od kojih bi svi odigrali od 5 do 8 utakmica u 22 do 25 dana, bilo bi to smisleno i kvalitetno nadmetanje, koje bi ispunilo potrebu klubova za većim brojem mečeva sa jačim rivalima, a donelo bi im i pristojnu zaradu.

Starsport

Naravno, za očekivati je da će se vremenom stvari kretati ka evropskoj Superligi kao vrhu piramide, ispod koje bi se takmičenja spuštala do nacionalnog nivoa. No, da bi se to dogodilo neophodno je da za drastične promene budu zainteresovani i oni najveći klubovi, kojima trenutna situacija odgovara, jer im donosi ozbiljan novac bez dodatnog angažovanja.

„Postoji više rešenja koja se mogu uzeti u razmatranje. Konkretni modeli, termini i geografska podele već će se nekako naći. Za početak regionalizaciju širom kontinenta vidim kroz reorganizaciju UEFA klupskih takmičenja. Jednom u budućnosti, mogu zamisliti evropski klupski fudbal kao model '5+5' – pet najjačih nacionalnih liga i pet regionalnih, nadnacionalnih, a iznad njih Liga šampiona u obliku sličnom sadašnjem ili nekom evoluiranom, sličnijem 'pravoj' ligi“, kaže Aleksandar Holiga.

Regionalna liga svakako je način da se najboljim klubovima Srbije omogući da napreduju, ali se onda neminovno vraćamo na pitanje sa početka prošle epizode: da li je cilj pomoći Zvezdi i Partizanu ili celom domaćem fudbalu? Pogotovo to važi za neku kasniju fazu u kojoj bi se formirale prave regionalne lige. Iako na prvi pogled tu manji domaći klubovi gube, postoji realna mogućnost da i oni napreduju.

„Kad bi klubovi koji su u našim prvenstvima gotovo nedodirljivi napravili korak dalje, ostali u njihovim zemljama bi od toga čak i profitirali – bili bi svedeni u realnije, održive okvire i imali priliku da se doista bore za sâm vrh tabele. S tim da poredak, naravno, nikad ne mora biti konačan i nepromenljiv: kroz takav organski, održiv razvoj možda bi neki od tih manjih klubova dosegli nivo potreban za korak dalje“, zaključuje Aleksandar Holiga.

Pričom o regionalnom takmičenju završili smo još jednu oblast priče o rekonstrukciji srpskog fudbala. Istovremeno je okončana celokupna uvodna oblast koja se bavila klupskim fudbalom.

Sledeće nedelje sledi rekapitulacija svega što smo prošli kroz dosadašnjih 18 epizoda, a zatim sledi druga oblast ove široke priče, u kojoj ćemo pričati o nacionalnoj fudbalskoj strategiji, trenerima, razvoju mladih kategorija, organizaciji saveza i njegovih organa, sudijama, menadžerima, nacionalnim selekcijama.