Krojfovi unučići

Alfa svega je Ajaks. Amsterdam. Kao što azbuka i abeceda počinju slovom A, tako i Ajaks (ne slučajno) dolazi iz grada na A, Amsterdama. Gde je sve buntovno, otvoreno, liberalno do krajnjih granica. Kakav bi se drugačiji fudbal u tom gradu mogao začeti nego takav – otvoren, napadački, nekalkulantski, uzbudljiv do krajnjih granica?

U eri fudbala u kojem bogati vlasnici smatraju da je slavu moguće kupiti novcem, u kojem se troše basnoslovne novčane svote, u kojem se sport vidi kao idealna mimikrija za mnoge sumnjive rabote, fudbal, poput snažne planinske reke prikazuje svoju divlju, neukrotivu prirodu i poručuje da će majstorstvo i talenat uvek imati prednost nad “vizijama” moćnika.

“Još nisam video to da vreća novca postiže gol”, čuvena je izjava jednog od najvećih sinova totalnog fudbala, Johana Krojfa.

Za dve godine će biti tačno pola veka od Ajaksove prve evropske krune. Prve od tri u nizu. Skoro pet decenija kasnije, reminiscencije na vreme u kojem su Krojf, Johan Neskens, Džoni Rep i ostali iz plejade tadašnjih “kopljanika” dizali svojim potezima Evropu i svet na noge, jače su neko ikada.

Ajaksov DNK totalnog fudbala prisutniji je nego ikad. I nije samo u njegovom organizmu, na sreću svih ljubitelja fudbala.

Beograd, maj 1973. i trijumf u grotlu “Marakane”

Photo by Central Press/Hulton Archive/Getty Images

Sticajem okolnosti, bilo je to baš na dan 27. rođendana Dragana Džajića, 30. maja 1973. Finale Kupa evropskih šampiona. Ajaks – Juventus. Stadion Crvene zvezde, bitka za veliki “ušati” pehar pred prepunim tribinama beogradskog stadiona.

Otac, koji je prisustvovao tom velikom događaju, i koji je sačuvao ulaznicu, kao svedočanstvo da se i u Beogradu igralo jedno veliko finale, pričao mi je kako je gužva bila takva da su mnogi “ostajali i bez cipela”. Bilo je, zvanično 89.484 gledalaca, a sudio je naš proslavljeni sudija Milivoje Gugulović. Rezultat, 1:0 za Ajaks, pogotkom Džonija Repa još u četvrtom minutu susreta.

Zašto je bitan ovaj meč u ovom tekstu i zašto ga uopšte pominjem? Razlog je što su od tada, ova dva tima nekoliko puta igrali velike i važne mečeve u elitnom klupskom takmičenju i koji su, po mnogo čemu simbol sudara dva stila, dve filozofije, dva pravca.

S jedne strane Krojf, Neskens, Rep, Ari Han, sa druge legendarni golman Dino Zof, Roberto Betega, Franko Kauzio i da, u sredini terena Fabio Kapelo. Ajaks je i tada, kao pre nekoliko dana u Torinu, u revanš meču četvrtfinala koje je dobio rezultatom 2:1 igrao istu formaciju, 4-3-3.

Mnogo se toga od tada promenilo, od tih Krojfovih mladalačkih dana, jedno je ostalo isto, Ajaks i njegova vernost sopstvenim korenima i tradiciji.

Bečki ringišpil, noć Patrika Klajverta i tuga u Rimu

Photo by Alexander Hassenstein/Bongarts/Getty Images

Sudbina je mladi tim Ajaksa pod komandom Luja van Gala tog 24. maja 1995. na „Ernst Hapel“ stadiona u Beču ponovo nanela u finalu Lige šampiona na Italijane, ovog puta Milan.

Bilo je to treće uzastopno finale Italijana, koji su bili sila s kraja osamdesetih i početka devedestih godina u evropskom i svetskom fudbalu. I opet, neka simbolika vezana sa tim susretom iz 1973. Fabio Kapelo, koji je igrao za Juventus u tom porazu u Beogradu, sada je sa klupe predvodio „roso-nere“.

Tim Ajaksa bio je prepun talenata, na golu Edvin van der Sar, Deni Rajziger, braća Ronald i Frank de Bur, Deni Blind, Klarens Sedorf i Edgar Davids, zatim u špicu Finac Jari Litmanen i brzonogi Mark Overmars. Meč je rešio igrač sa klupe, Patrik Klajvert, kasnije napadač Barselone. Gol u 85.minutu za četvrtu i za sada, poslednju Ajaksovu krunu.

A onda, godinu dana kasnije na rimskom „Olimpiku“, opet Italijani, opet finale i Juventus. Prilika za Ajaks da odbrani krunu, teška rovovska bitka i 1:1 na kraju. Produžeci nisu doneli ništa, ali su na penale slavili Italijani i revanširali se Ajaksu za taj poraz 1973.

„Sinovi“ Johana Krojfa te večeri su doživeli poraz, ali duh igre amsterdamskog kluba nastavio je da živi.

Novi klinci iz De Tokomsta

Photo by Dean Mouhtaropoulos/Getty Images

I eto, gotovo četvrt veka kasnije, Evropa i svet dive se novoj talentovanoj generaciji Ajaksovih mladića. Uz nešto iskusnije Dušana Tadića i Lasea Šenea, sada nove stranice istorije ispisuju Doni van den Bek, Matajs de Liht, Frenki de Jong, David Neres, Kasper Dolberg.

Tradicija brzog, napadačkog, otvorenog fudbala, nastavljena je besprekorno. Dušan Tadić briljira otkako je letos stigao sa Ostrva, nema nemogućeg za momke koje sa klupe vodi Erik ten Hag.

De Liht je najbolji mladi štoper Evrope, De Jong kojeg je već kupila Barselona vezista posebnog kova, Van den Bek strelac gola za pobedu u četvrtfinalnom meču u Torinu pre neko veče, svi su oni produkt slavne Ajaksove akademije „De Tokomst“.

Koliko ima godina Ajaksu, a to je punih 119 godina, toliko ima i ovoj čuvenoj akademiji u kojoj su stasale nebrojene zvezde holandskog i svetskog fudbala. Od Krojfa, Ruda Krola, pa preko Marka van Bastena, Denisa Bergkampa, braće De Bur, Franka Rajkarda, pa Edgara Davidsa, Edivina van ser Sara, Klarensa Sedorfa, do Veslija Snajdera, Rafaela van der Varta, Jana Vertongena, Luisa Suareza, Kristijana Eriksena... Spisak je dugačak.

Krojf je ceo svoj život posvetio razvoju filozofije totalnog fudbala čiji je jedan od rodonačelnika bio Rinus Mihels. Simbolika je da su njegovi „sinovi iz devedesetih“, Edvin van der Sar, Mark Overmars i Deni Blind sada u trećoj generaciji od tada, uključeni kao ljudi na ključnim funkcijama u klubu. Blindov sin Dejli, jedan je od nosilaca sadašnjeg tima.

Ipak, sada su na red došli „unuci“ oličeni u golobradom kapitenu, 19-godišnjem De Lihtu i dve godine starijem De Jongu. Kad oni odu, a to će biti uskoro, iz De Tokomsta će u prvi tim zagaziti neki drugi talenti. I tako, lanac se ne prekida. Ajaks odoleva svim izazovima savremenog doba. Ne mora da se razbacuje milionima da bi sačuvao poziciju, čast, slavu, ugled. Mesto u fudbalskoj hijerarhiji.

Fudbalski DNK

Photo by Dean Mouhtaropoulos/Getty Images

Po čemu je „De Tokomst“ toliko jedinstven i zašto je Ajaks u stanju da proizvede tako veliki broj mladih i kvalitetnih igrača?

O tome se mogu ispisati stranice i stranice kakve naučne studije, ali dovoljno je reći da sve počiva na brižljivo negovanom sistemu zasnovanom na tradicionalnoj klupskoj filozofiji. „Ovako mi igramo“. Sve je moguće promeniti, ali Ajaks ostaje Ajaks.

UZ centralni sistem 4-3-3, Ajaks je razvio u akademiji takozvani model rada u kojem su najvažnija četiri elementa, ličnost, brzina, razumevanje igre i tehnika. Prve dve odlike su urođene, na preostale dve je moguće delovati i razvijati ih.

Ajaksovi treninzi imaju osam obaveznih fudbalskih sastojaka – trening koordinacije, šut, dodavanje lopte i ubacivanje, napadačke akcije, igra glavom, finiširanje, poziciona igra, simuliranje pozicione igrra sa manjim brojem igrača.

Tako istrenirani, tehnički i taktički potkovani, uz to i jako talentovani, oni najbolji dolaze u prvi tim. Mladi igrači čine srž uspeha Ajaksovog sistema. Otuda nije iznenađenje što su za mnoge od njih već u red stali oni najpoznatiji i najbogatiji klubovi.

Završnica Lige šampiona

Photo by Michael Steele/Getty Images

Polufinale i finale Lige šampiona biće prava poslastica za sve koji istinski vole otvoren napadački fudbal. Bićemo uskraćeni za ono besomučno davljenje lopte, prenatrpane linije odbrane, tactile koje se zasnivaju na tome kako zaustaviti protivnika na svaki način, pre nego iskoristiti svoje prednosti. Nema Žozea Murinja, Dijega Simeonea, nema zatvaranja do besvesti. Sledi čist, “genetski fudbal”, na gol više.

Totenhem igra tako, Ajaks igra tako, fantastični Liverpul, Barselona. Ko može da predvidi ko će se u tom spektru napadačkih talenata naći posle svega u finalu na “Vando Metropolitanu” u Madridu?

Tadić koji je u Ajaksu našao klub svog života, Poketinov dinamični Totenhem sa Sonom, Eriksonom, Lukasom, Klopov eksplozivni Liverpul sa čudesnim navalnim trijom Salah – Firmino – Mane, ili Barselona sa genijalnim Mesijem, igračem za sva vremena koji igra brzinom božije promisli?

Kakav god bude ishod i ko god da bude zaseo na tron fudbalske Evrope, rezultat će biti isti. Pobeda fudbala. I kao što neko lepo reče, Johan Krojf, negde gore, na nebesima, može uz širok osmeh na nakrivi kapu, zapali cigaretu i uživa znajući da je njegov sistem još jednom pobedio.

Zoran Kecman