Košarka, grandž i život na ivici smrti

Oko 1 ujutru, 31. maja 2013. godine, Frenk i Monika Marfi izašli su sa parkinga Tako Bela i krenuli ka Tara Bulevaru u Džonsboru u Džordžiji, 30 kilometara južno od Atlante.

Išli su da gledaju kuću koju su želeli da kupe.

Vozili su kombi, pun njihovih stvari. Imali su petoro dece, koje su sa Monikinom majkom bili u motelu nedaleko.

Bili su uzbuđeni što će živeti u Atlanti, gde su živeli 10 godina, pre nego što su se na godinu i po dana preselili u Teksas.

Vozač viljuškara koji svira gitaru u hevi metal bendu i njegova žena, broker, našli su nove poslove u Atlanti.

Frenk je vozio, Monika je bila na suvozačkom sedištu.

Krenuli su sa semafora, a onda je brzinom od 70 kilometara na sat pravo u njih išao crni Eskalejd. Frenk nije mogao ništa da uradi.

Usamljeni Muki, koji je čudom bio trezan, bio je ljut i depresivan, pošto ga je žena ostavila.

Rekla mu je da ne može više da podnese njegov problem sa alkoholom i da će jednog dana nekog ubiti takvom vožnjom.

Počeo je da dobija napade zbog alkohola.

Čak je u tom trenutku bio izdat nalog za hapšenje Blejloka.

Bežao je od policajaca, svađao se, opirao hapšenju... Blejlok je udario Frenka i Moniku.

Njegov automobil udario je u drvo. Povredio je noge i glavu.

U bolnici je imao nekoliko napada i bio je na aparatima za održavanje života.

Frenk je ostao bez svesti i probudio se kada su došli hitna pomoć i vatrogasci.

Pogledao je pored sebe, a prednji deo kola "smrskao je" Moniku.

Monika je podlegla povredama i preminula.

Frenk Marfi ostao je u invalidskim kolicima. Kada je optužen za ubistvo, u kojem je ubijena Monika, platio je najskupljeg advokata u Atlanti, koji je prethodno zastupao Bena Rotlisbergera, Džamala i Reja Luisa, reprera Ti Aja...

Pošto nije bio pijan tokom sudara, tužilac je tražio kaznu za ubistvo bez predumišljaja tokom saobraćajne nesreće.

Tražili su 12 meseci zatvora, ali stigle su nove optužbe.

U aprilu 2013. godine, nekoliko nedelja pre sudara, Blejlok je imao napad dok je ručao u jednom restoranu u Atlanti i prevezne je u bolnicu. Policajac koji je bio u bolnici setio se ovog slučaja i da je Mukiju bilo zabranjeno da vozi.

Poslao je te dokumente tužiocu i to je bio problem.

S obzirom da je Muki znao da ne treba da vozi, optužba je otišla na viši nivo. Mukiju je rečeno da ne sme da vozi i on je to znao.

Pre suđenja se suočavao sa kaznom zatvora od sedam do deset godina, s obzirom koliko je imao slučajeva vožnje u pijanom stanju pre toga.

Muki je prihvatio dogovor i dobio sedam godina zatvora, iako je prvobitno osuđen na 15.

Zbog dobrog vladanja pušten je posle tri godine, uz uslovnu kaznu od osam godina.

Zabranjeno mu je da vozi do kraja života.

Morao da ima nedeljne testove na alkohol i drogu sedam godina, da ide na sastanke Anonimnih alkoholičara i da se bavi društveno korisnim radom.

Nedavno je izašao iz zatvora.

Na izrečenju presude izvinio se Frenku i rekao da će sudar zauvek ostati deo njega i da neće moći to da zaboravi.

Frenk to nije prihvatio: "Delovalo je kao da želi da se izvini i da mu to ide u korist. Možda grešim, ali to je moje mišljenje." Šest od sedam vožnji u pijanom stanju došle su kada je završio karijeru.

Od septembra 2010. do februara 2012. godine bio je tri puta u zatvoru zbog vožnji u pijanom stanju, ukupno četiri meseca.

Voleo je i striptiz klbove. Provodio je pet dana nedeljno u njima.

Policija je 2009. godine došla u njegovu kuću kako bi ga priveli, jer je njegova devojka prijavila nasilje, ali nije uhapšen, prema policijskim izveštajima.

Posle sudara bio je u zatvoru pet meseci zbog raznih prekršaja.

Ipak, rehabilitacija mu nije pomogla i vratio se alkoholu i odlasku u striptiz klbove.

Šest meseci kasnije, bio je u pabu sa prijateljem i dao mu je da vozi kola po odlasku kući, iako je bio pijan i nije imao dozvolu.

Optužen je i za to.

Na suđenje je došao pijan i zbog vređanja suda je poslat u zatvor.

Mandatory Credit: Jed Jacobsohn /Allsport

Šteta što je sve ovo prvobitno navedeno jer većina ljudi pamti Blejloka po tome, a ne po onome što je stvarno bio – odličan košarkaš.

Nekako bi sve ovo povuklo neko teško odrastanje, geto, život bez jednog roditelja i ostale stvari za koje se vezuju NBA košarkaši sa nekim problemima, ali to uopšte nije bio slučaj.

Odrastao je u getu, u Garlandu, nedaleko od Dalasa, gde je vladala anarhija. Živeo je u istočnom delu Garlanda, kraju u kojem su dominatni bili Afro-amerikanci.

Kriminalne radnje bila su svakodnevica na ulicama, a Muki je svakodnevno sa spuštenom glavom, izbegavajući poglede lokalnih "ćoškaša", išao na teren kako bi trenirao. Nije voleo da preterano da razgovara.

"Muki nije imao nikakav problem da bude u sobi sa još petoro, šestoro ljudi i dan progovori ni reč", rekao je Sem Bovi, Mukijev blizak prijatelj i bivši saigrač iz Nju Džerzi Netsa.

Razgovor sa novinarima mu je najteže padao. Bio je previše stidljiv kada daje intervju, mrzeo je novinare koji su njegove reči spinovali i koristili van konteksta.

Govorio je da "beli" novinari "stavljaju reči u usta" crnim sportistima i menjaju naslove kako bi košarkaši ispali glupi.

Više mu je odgovaralo da njegova igra na parketu priča umesto njega. Bez razgovora znao je da pročita misli protivničkih igrača, ali i svojih.

Mogli su novinari da pišu šta hoće i da ga nazivaju glupim i nesigurnim, ali kada je bio na parketu, njegov koeficijent inteligencije merio se sa Da Vinčijevim. Blejlok je bio veliki uživalac marihuane.

"Bio je jedan od malobrojnih igrača koji je mogao da puši marihuanu i da odigra najboljih 48 minuta koje ste ikada videli. I on je to toliko dugo radio, da nije imalo nikakvog efekta na njega", rekao je Deni Solomon, jedan od najboljih prijatelja Blejloka i skupljač lopti za Hokse.

Uvek je voleo da marihuanom smiri glavu.

U srednjoj školi je suspendovan jer je pušio marihuanu i nije igrao finale srednjoškolskog plej-ofa.

Dva puta je uhapšen zbog marihuane, a najzanimljivije je bilo kada je pokušao da deset grama unese u Kanadu, kada su Hoksi igrali protiv Grizlisa u Vankuveru.

Hapšen je i zbog vožnji u pijanom stanju, a pritom je kod sebe imao količinu marihuane.

"Blejlok je bio uvek najsigurniji igrač. Uvek je dolazio na vreme i slušao trenere. Voleo sam da ga treniram", rekao je Leni Vilkens, njegov trener iz Hoksa. Jedan od najpoznatijih grandž bendova svih vremena Pearl Jam, prvobitno se zvao Muki Blejlok, pošto je svima bio omiljeni igrač.

Promenili su ime, ali su odlučili da prvi album nazovu Ten (Deset) po broju koji je Blejlok nosio na dresu u Atlanti.

Zanimljivo je da je Pearl Jam bio omiljeni bend Mukija Blejloka.

"To bi bilo kao da smo sada osnovali bend i da se zove Patrik Beverli. Nismo imali ime benda. Krenuli smo na turneju sa bendom Alice in Chains i rekli su nam da im odmah damo ime benda. Svi smo u kasetama imali karte Mukija Blejloka. Karta je imala belu pozadinu, a Muki je polagao loptu u koš i rekli smo: Zvaćemo se Muki Blejlok", otkrili su Edi Veder i Džef Ament, članovi Pearl Jam-a. Blejlok je išao u srednju školu u rodnom Garlandu.

Nije napuštao Teksas, već je na koledžu Midlend proveo dve godine (1985-1987).

Jedan je od najpoznatijih košarkaških igrača sa ovog koledža, koji su pohađali i Spad Veb, Džonatan Simons, Milt Palasio, Nejtan Džavaj, Džerom Bizli...

Posle dve godine na Midlendu, otišao je na Oklahomu.

Tamo se iskristalisao kao igrač i bio je poznat po svojim defanzivnim sposobnostima.

Oklahomu je 1988. godine do finalne utakmice u NCAA, koju su nažalost izgubili.

Oklahoma je povukla dres sa brojem 10, koji je Muki nosio. Naredne sezone bio je u najboljem timu NCAA i bilo je vreme da dođe u NBA ligu. Draftovali su ga Nju Džersi Netsi sa 12 mesta 1989. godine na draftu.

Ispred njega birani su Glen Rajs, Nik Anderson, Deni Feri, Pervis Elison... dok su iza njega ostali Tim Hardavej, Šon Kemp, Vlade Divac, Klif Robinson, Dino Rađa...

Netsi su ga 1992. godine trejdovali za Rumila Robinsona u Atlanta Hokse, gde je igrao najbolju košarku u karijeri.

Prvi je koji je gledao video snimke svojih protivnika i igrača koje treba da čuva na narednoj utakmici, pa je tako tačno unapred zna sve njihove poteze.

Uzimao im je "žive" lopte iz ruku, "sekao" pasove, kvario igru, iritirao plejmejkere, koji od "dosadnog" Mukija nisu mogli da kreiraju napade svoje ekipe.

Mandatory Credit: Jonathan Daniel /Allsport

Proveo je sedam godina u Atlanta Hoksima.

Dva puta bio je u najboljem defazivnom timu godine (1994, 1995), a 1994. godine je bio i Ol-star i to mu je najbolja sezona u karijeri.

Četiri puta je bio u drugom defazivnom timu godine (1996-1999), a 1997. i 1998. godine bio je najbolji u ligi po broju ukradenih lopti.

U sezoni 1996/97 bio je drugi na listi igrača koji su postigli najviše trojki u jednoj sezoni, što je bilo njegovo glavno oružje u napadu.

Sa dve sezone uzastopno kao najbolji "kradljivac" lige, ušao je u istoriju, s obzirom da su to uspeli Alvin Robertson, Medžik Džonson, Alen Ajverson i Kris Pol.

Postigao je 231 trojku, iz 623 pokušaja, što je rekord Hoksa, ali potrudiće se Tre Jang da to sruši.

Takođe je lider po broju postignutih trojki (1,050), pokušaja za tri poena (3,023) i ukradenih lopti (1,321) u istoriji franšize. Trejdovan je 1999. godine u Golden Stejt Voriorse, za 10. pika na draftu Džejsona Terija.

Igrao je tri sezone u Voriorsima, gde je ulazio sa klupe uz limitirane minute i tu je završio karijeru.

U Hoksima je za sedam sezona šest puta igrao u plej-ofu i nikada nisu prošli dalje od druge runde.

U karijeri je ubacio 11,962 poena (13,5 po meču), 3.659 skokova (4,1 po meču) i 5,972 asistencija (6,7 po meču). Setite se početka teksta i uvodne rečenice – ubica i samoubica.

Ubio je ženu u saobraćajnoj nesreći, gde jednom za promenu nije bio pod uticajem opojnih sredstava ili alkohola i završio je u zatvoru.

Nije samo ubica, već je i samoubica, jer je ubio sve što je gradio godinama.

Iskreno, ovo nije nikakva odbrana Mukija, jer ne možete braniti osuđenog ubicu.

Samo je neko morao da odbrani njegov "legacy" u košarkaškom smislu jer je jedan od najboljih defanzivaca svih vremena praktično zaboravljen.

"Da li nešto nije u redu?, rekla je.
Naravno da nije, još si živ, rekla je.
Da li zaslužujem da budem? Da li je to pitanje?
I ako jeste – ko će na to odgovoriti?
Ipak, još sam živ".

Marko Đinđić