Milenijalci

Danil Medvedev nije razočaran napustio Pariz, naprotiv, dokazao je sebi da ima prostora da narednih godina dotera igru na kako kažu „la terre battue“, podlozi od mrvljene cigle.

Možda je u prašini „Šatrijea“ ostala njegova želja da ovo bude turnir senzacionalnog uspeha, ali biće da je za tu najtežu titulu za osvajanje, potrebno više od dobrog vremena, suvog terena i promenjenih loptica.

Ipak, taj potez, na kraju meča, bio je tako skuvan, na način „a la Medvedev“.

A pobednik iz Grčke je to nazvao, „tako milienijalskim“, kao da i sam nije pripadnik iste generacije...

Priznaće mnogi, više borbe i strasti se očekivalo od duela dva teniska antipoda, momka koji se otvoreno ne vole, kao nekada, recimo, Mekinro i Lendl.

Zašto je to tako, otkada vuče korene, da li i pre onog incidenta u Majamiju, u svakom slučaju, to je nešto među njima, tako otrovno, da deluju kada su jedan kraj drugog kao dva hladna „izvršitelja igre“ koji su puškom naterani da budu na jednom mestu.

Inače, ne bi se nikad sreli, da mogu.

Neko će reći, takvo je doba, milenijalska posla, ali da li je sve baš tako?

Njihov okršaj u pariski sumrak, bez publike, u praznom amfiteatru, u kojem je sve duplo odzvanjalo, nije pružio očekivani, ratnički užitak. I za to nisu nimalo krivi.

Zamislite sve pod malo većom dozom adrenalina, sa publikom na tribinama.

Ovako, i ta svežina večeri, dodatno je hladila led u pogledu Stefanosa Cicipasa, koji je zaista odavao kao da je nekoliko sati nerve hladio na Grenlandu, a onda ušao u meč.

Budite sigurni, i jedan i drugi su dobro proučili sve matematičke fakotore igre. Cicipas mesecima unazad, lepo crta po šljaci, odlično mu ide taj teniski „zemljopis“.

Medvedev je, rekosmo odavno, profesor geometrije, ali i momak kojem mozak uvek radi 200 na sat.

Rasprava sa sudijom pred kraj meča, u gemu kada je Cicipas u naletu morao da čeka, savršeno je dobro smišljena da se Grku oduzme momentum.

No, Cicipas nije prihvatio bačenu udicu – naprotiv, znao je da se iza toga valja neki poslednji, lukavi pokušaj protivnika da ga destabilizuje, i bio je u tom momentu napregnut i spreman da opali, kao puška.

Od svega, Medvedev je izabrao da se nađe u ulozi Majkla Čenga iz 1989. kada je senzacionalno servirao ispod ruke Ivanu Lendlu u osmini finala! Mon dieu!

Pariz je još tada video tinejdžerske trikove a la Čeng, na šta u velikom finalu nije imao odgovor još jedan velikan teniske igre, servis volej majstor Stefan Edberg.

Ipak, nije bio momenat, jer je Cicipasu već bio upaljen alarm da će Rus pokušati neku lukavštinu. Ali dobro, ostavio je Danil štošta za kasnije, za ponoćno suočavanje sa medijima.

Ono što imponuje kod njega je što nema dlake na jeziku i što će reći uvek onako kako misli, bum, tras u glavu, pa kom se svidi.

Dao je fantastičan primer besmisla igranja meča dana pred praznim tribinama. Naveo je situaciju kada su šampiona Formule 1, Luisa Hamiltona, pred sam početak pandemije u martu 2020. godine, pitali šta misli o trkanju u to vreme.

„Nemam pojma šta tražimo ovde“, rekao je Britanac.

Ali kada su ga ponovo pitali, šta misli zašto tamo treba da se trkaju u tim uslovima, imao je ovaj odgovor: „Keš je kralj“!

Medvedev je to sjajno povezao sa time da su organizatori Rolan Garosa prednost dali sponzoru (Amazonu), pre nego ljudima, koji bi voleli da su meč njega i Cicipasa mogli da gledaju u toku dana - bar ona šaka srećnika kojima je uz sve moguće pribavljanje pandemijskih dozvola, dopušteno da nekako uđu i budu na tribinama.

Pitanje Medvedeva je bilo jasno – „gde je onda sav taj novac od sponzora, ako mi imamo 15 odsto manji nagradni fond?“

Vidite kako matematički um radi, kako mu senzor logički ukazuje da tu nešto debelo ne štima.

No, dosta o Danilu, red je reći koju i o Cicipasu.

Sazreo je kao nar na letnjem grčkom suncu, njegova igra na šljaci puca od vitalnih sokova, sve to mu se širi krvotokom, ali ipak ne dozvoljava da mu slava trenutka udari u glavu čak ni kada kaže, da „svako ko je u polufinalu zaslužuje titulu, ali da ima osećaj da ovog puta zaslužuje nešto više“.

Sada više nema nikakve sumnje, sve vodi ka tome da će ovogodišnji finalni obračun u Parizu imati tonove starih i novih majstora – ako, kako se očekuje, Novak i Rafa dođu do tog polufinala, neko od njih će u finalu imati za protivnika – milenijalca.

Da li je i to ne neki način metafora prelaska iz jednog u drugo tenisko doba?

Medvedev je posle poraza rekao da bi voleo da budući tenis ima malo opušteniju crtu i da se ne kreće sve u tom „super konzervativnom“ kodeksu ponašanja, koje su u proteklih deceniju i po i nešto više, isrctali članovi velike trojke, Federer, Nadal i Đoković, koji su, po njemu, ponudli drugačiji, ozbiljniji teniski obrazac rivalstva.

Kao da veli, zašto ne bi opet imali nekog Mekinroa i Lendla, zapšto Cicipas i ja ne bi i dalje pokazivali da nemamo mnogo toga zajedničkog?

Mislim da se Novak, naročito u početku karijere, više trudio da bude ovako kao što Medvedev želi, ali da jednostavno nije mogao da uspe u tome jer su Nadal i Federer vukli voz u drugom pravcu. I ostalo je na tome. Da bi ih prestigao, morao je da igra njihovu igru i možda je i bolje što je bilo tako. Pokazao im je da, koliko god voli da se šali, sa njim neće biti šale.

Druga, milenijalska strana medalje je porodica Zverev. Konkretno Aleksander Zverev.

Prvi je pečatirao vizu za polufinale u Parizu i to tako moćno, da se ni spretni Alehandro Davidovič Fokina (doduše, povređen) nije uspeo izvući iz „paukove mreže“ od njegove igre.

Koliko god da su Sašu prošle godine u ovo vreme, kritikovali kao nekog ko ne uspeva na grend slemovima, toliko sad mogu da gutaju knedle, i to one povelike.

Finale US Opena, četvrtfinale Melburna, minimum polufinale Rolan Garosa, to je, priznaćete, ipak kontinuitet uspeha, evidentan uspon i znak sazrevanja.

Da li je stvarno odustajanje Davida Ferera, krajem prošle sezone, zbog porodičnih obaveza, otvorilo um mladom Nemcu ruskog porekla da krene po onom narodnom – u se i u svoje kljuse?

Moguće, jer otkako je sa njim stalno stariji brat Miša, sve funkcioniše perfektno.

Saša blista, igra bolje, servira odlično, dobija lako mečeve u kojima se ranije mučio. I brat je tu za sve. Radi bukvalno sve - od menadžerskih poslova, do nošenja peškira, rada sa Sašom na terenu, na treningu, do skautiranja protivnika, uživo, dok komentariše mečeve za „Eurosport“.

Priznajem, jako mi prija kada slušam ovih dana analize Miše Zvereva. Bio je dobar sa reketom, ali pred kamerom i sa mikrofonom u rukama, deluje sjajno. Impresivno.

„Vidite kako ova situacija, da sad gledam meč Cicipasa i Medvedeva ima prednost. Sve ću lepo moći da prenesem bratu“, našalio se Miša Zverev.

Šalio se ili ne, sa njegovim bratom, kao ni sa Novakom, nema šale. A nema bogami ni sa Cicipasom. O Nadalu, da ne pričamo.

Kroz gusto sito grend slema u Parizu, prošlo je sve, ostalo je ono najkrupnije grumenje.

Koja dva će biti na tasu u finalu? Da sačekamo još malo.

Cicipas je u pravu – niko ko je tu u završnim mečevima, tamo nije slučajno.

A presudiće nijanse, majstorstvo, inspiracija. Vodeni žig tenisa.