Klesanje Davida

Trofej, na kraju, samo je nagrada za kolekciju umetničkih dela koja ste stvorili svojim trudom, znojem, veštinom tokom dve nedelje.

Što ste veći umetnik igre, svoga zanata, toliko vam je lakše. Znate kako u onim nezgodnim situacijama da se izvučete i iz bitke izađete kao pobednik.

Novak Đoković je obavio prvi deo svog „italijanskog posla“, ove sezone u Parizu. Bilo je pomalo zastrašujuće, ali nije se pokliznuo, ostao je na nogama. To je najvažnije.

Namerio se najbolji igrač sveta, na tvrd mermer iz čuvenog toskanskog kamenoloma, Karare, na fenomenalnog mladića, bez dileme budućnost italijanskog i svetskog tenisa, Lorenca Musetija. Kapa dole momku što je uspeo da dovede takvog šampiona do tačke kada je morao da izvuče svoja poseldnja oružja iz magične torbe da bi pobedio.

Poput slavnog Mikelanđela, Novak je bio svestan kakav ga zadatak očekuje.

Kada se umetnik, klesar, suoči sa velikim mermernim blokom, na njemu je da oblikuje savršenstvo po svojoj viziji.

Novak, doduše, u svojim rukama nije imao čekić i dleto, ali je zato imao reket i pokušao je da kreira umetničko delo po svom.

Tona iskustva, sijaset odigranih tesnih mečeva, a mermer tvrd, da tvrđi ne može biti.

Suočavao se Novak sa gomilom problema više od dva sata, njegovo dleto se odbijalo od mermerne žile, Museti se pokazao kao „nepodesan za obradu“, čak i za maestralan Novakov način.

Sunce prži, Novaku lije znoj sa čela, a „David“ sa druge strane gađa praćkom iz svih pozicija teniskog Golijata. I pogađa, što je bilo najopasnije.

Kao da je slavni Firentinac Dante Aligijeri pisao uvodni scenario u meč na „Šatrijeu“, stvarno je delovalo da Novak prolazi kroz izvestan pakao.

Nema ko se nije uplašio posle dva izgubljena taj-brejka, da će se Novakov teniski put ove godine prekinuti pre završnog vikenda. Delovalo je da je obaranje favorita na pragu, ali nije uzalud Novak tolike godine proveo na vrhu teniske piramide, da ne zna i iz takvih pozicija da okrene stvar na svoju vodenicu.

Četiri puta pre ovoga na grend slemovima, Novak je išao zaobilaznim putem i posle 0:2 stizao do pobede. Tako i sada.

Osvoji li titulu u nedelju, mislim da će kao ključnu tačku navesti baš ovaj meč u kojem je bio poljuljan dobrano, a iz kog je na kraju izašao kao pobednik.

Znate, na grend slemu je normalno da imate „jedan od onih dana“. Možete biti šampion najvećeg kalibra, opet vam se može dogoditi da tog dana niste potpuno u štimungu, da vam nedostaje mrvica osećaja za igru, za udarac, anticipaciju, a to kada se igra na najvišem nivou može da bude presudno. Margine u vrhu su tanane, a neko kao Museti, ko je stigao do četvrtog kola, tamo sigurno nije zalutao.

Je li Novak potcenio protivnika? Ne verujem. Verujem mu kada kaže da jednostavno u ta prva dva seta, nije imao onaj pravi osećaj.

Srećom po njega, on se vratio početkom trećeg seta, na vreme, pred alarm, pred uzbunu.

Ne verujem da se iko seća meča u kojem je Novak posle dva izgubljena taj brejka, odvozio 17 gemova i izgubio samo jedan.

Trebalo je da Museti ostane na terenu i ta dva gema, da pusti da se meč završi pobedom Novaka, ali svejedno, za njega je stvar ista.

Dobio je lekciju sa najvišeg nivoa. Ogroman potencijal, talenat koji je iskazao u ovom meču, svakako je za divljenje, ali biti 15 godina mlađi od protivnika, znači biti i 15 godina u dispoziciji što se tiče iskustva u odnosu na rivala.

Kada vidite Novakov izraz lica, da ni posle 0:2 u seovima ne paniči, da mu ne drhti ruka, znate da je ono što je pričao pre turnira, kada je govorio o toj generaciji mladih tenisera koji nekako stalno dolaze, ali nikako da konačno dođu, dobilo praktičnu primenu.

Sećate se kada je rekao, baš i ovde u Beogradu, da je prednost njega i Rafe upravo u tome što znaju da mogu da dobiju mečeve u pet setova.

Set ili dva mogu da izgube, ali tri, to je planina od zadatka za momke sa druge strane.

Kada je splasla ona startna energija, kada su ideje presušile, onda je na scenu stupio Novak, i odigrao je slobodno se može reći briljantno.

Primetio je da se protivnik fizički muči početkom trećeg seta, a to je bio dovoljno jak oslonac da se za njega uhvati. Jedna slabost protiv šampiona i to je kraj, gotovi ste.

„Novak je u prva dva seta jednostavno istrošio Musetija“, hirurški precizno, kao i uvek, konstatovao je Mats Vilander posle meča.

Museti je, zapamtite, momak koji će oduševljavati poklonike tenisa u narednih deceniju, dve, koliko bude želeo da igra. Italija s pravom ima čemu da se nada, jer će on i Janik Siner, vršnjaci, biti dostojni naslednici Nikole Pjetranđelija ili Adrijana Panate.

Ta italijanska škola lepog tenisa u Musetiju, dopunjena izvrsnom pokretljivošću, taktičkom potkovanošću, ogromnom željom, te začinjena onim južnjačkim, toplim temperamentom, sigurno će osvojiti poklonike tenisa i na ovim prostorima, ako mnoge već nije.

Od poena koje je mladi Lorenco napravio ovde na Rolan Garosu, komotno bi se mogao napraviti sjajan video set, za mnoge TV kanale, da ne ponavljaju neke koje već svi dobro znamo. Malo osvežiti, što da ne? Jer i dah svežine u svet tenisa polako stiže sa teniskog Mediterana.

Nikada nije prijatno kada se protivnik fizički ne oseća kako treba, a Museti je kasnije priznao da se nije radilo o povredi, već o grčevima i bolu u donjem delu leđa.

Bez one pokretljivosti u stilu crtanog junaka Brzog Gonzalesa, nije mogao dalje da se nosi sa Novakom.

Imponuje ona situacija s početka petog seta, kada se Novak pokliznuo i pao, ali je ustao i iz streča dohvatio loptu i dobio poen!

Koliko puta je dizao sve na stadionima širom sveta posle takvih poteza? Nebrojeno mnogo puta, ali šta je to pokazalo? Fokus, želju da se istraje, da se pobedi, da se ne zastane u Parizu na pola puta. To je Novak kog svi znamo i to može samo da nas hrabri pred drugi deo tog „italijanskog posla“.

Sve to je iz udobnosti svoje hotelske sobe, u blizini Ajfelovog tornja, pažljivo pratio Mateo Beretini, Novakov rival u četvrtfinalu.

Do Beretinija, Novak ima dan odmora, a na kraju, ona „italijanska republika“, svela se samo na Matea, koji je profitirao odustajanjem Rodžera Federera, ali ne može još da bude spokojan, jer mu sledi najteži deo posla, protiv broja jedan.

Mladi Janik Siner je reprizirao izdanje iz prošle jeseni na istom mestu protiv Rafaela Nadala i to je to. Momak kao i Museti ima ogroman potencijal, ali daleko je još od Nadalovog nivoa na ovom mestu.

Rafa je gospodar mesta, Rolan Garos poznaje kao svoj džep, on će se sada suočiti sa srčanim Dijegom Švarcmanom u četvrtfinalu.

Nijeda od njih dvojice nije izgubio ni set, Argentinac je na vreme pronašao onaj svoj pobednički „mođo“ na šljaci posle lošijeg dela sezone, a svi znamo da on ume da muči sve, pa i Nadala, kog je pobedio jesenas u Rimu.

Ipak Rafa, to je Paris, Pariz je Rafa, on je tamo gospodar situacije.

Ali četvrtfinale je već ozbiljna pozornica i tu se poteže ono najjače oružje.

Sada smo u periodu kada padaju glavne odluke i kada se osvajači pehara vide u jasnijim konturama.

Ipak, tenis je samo igra u kojoj je sve moguće i gde svi imaju pravo na nadu.

Ali ne treba sumnjati, divljenje za umetničko delo, i trofej za tu dvonedeljnu „skulpturu“, pobraće i dobiće samo jedan, najbolji.