Fenomen Pogačar

Doček u Ljubljani, kakav se priređuje samo istinskim šampionima. Prepun gradski trg, Pogi u žutoj majici. Pršti od naboja ljubavi, kao kad recimo Novak Đoković osvoji Vimbldon i dođe da podeli radost sa sunarodnicima.

Pogačar je fenomen, već sada. Momak koji pedalira takvom lakoćom, tako virtuozno, kao što Šopen nežno miluje dirke u nekoj od svojih sonata!

I malo je reći da je osvojio srca samo ljubitelja biciklizma u Sloveniji – zbog njega se sada gledaju Grand Tur trke od Kalifornije do Australije. A dečaci sanjaju da ponove njegove trkačke podvige.

Ko zna, možda njegov predlog, koji je dao u društvu svojih naslednika, mladog Pogi tima, pred razdraganom publikom, bude uskoro i usvojen:

"Možda bi 24. juli sada mogao da bude Dan slovenačkih sportista. Tako da svi imaju slobodan dan i da se zabavljaju uz uspehe slovenačkih sportista", rekao je Pogačar.

Primož Roglič je osvojio Điro 2023. Godinu dana kasnije, uradio je to i Pogačar, i to tako nadmoćno. Uz "sitnicu", dodatak Tur d'Fransa!

Dečko iz Komende, sela kraj Ljubljane, upisao se u nedelju zlatnim slovima u istoriju biciklističkog sporta.

Treći put u karijeri postao je pobednik čuvenog Tur d'Fransa – treći put u poslednjih pet godina!

Prvi put 2020, potom 2021, evo sada i 2024. Između je bio period njegovog velikog rivala Jonasa Vinjegora. Njih dvojica uspeli su da u tom periodu izoštre jedno novo, senzacionalno rivalstvo, koje je privuklo mnogo pažnje i dalo novo svetlo svetu biciklizma.

Grand Tur je u biciklizmu što i grend slem u tenisu - nema većih trofeja od Điro d'Italija, Tur d'Frans i Vuelte. A Pogačar je u ovoj godini načinio fantastičan podvig, vezao je titule na Điru i Tur d'Fransu, što je prvi put uspelo nekome još od 1998. i slavnog Italijana sa maramom na glavi, Marka Pantanija.

Katalog njegovih pobeda u ovoj sezoni je impresivan, pre svega jer se odlučio da vozi ono najteže, klasike.

U martu je slavio na Strad Bjanš Done i Volta a Katalunji, potom je u aprilu trijumfalno odvezao Lijež-Bastonj-Lijež, da bi potom usledio neviđen podvig na Điru i Tur d'Fransu. I tu nije kraj ambicijama, želi da preotme titulu svetskog prvaka Matijeu Van de Pulu, od 21. do 29. septembra u Cirihu.

"Ovo je već bila neverovatna godina, ali uzeti i Tur d'Frans, to je nivo više. Ne mogu da opišem koliko sam srećan. Posle dve teške godine na ovoj trci, sada je sve išlo savršeno. Ovo je prvi Grend tur gde sam imao potpuno samopouzdanje svakog dana. Čak sam na Điru imao loš dan, ali neću da vam otkrijem koji! Ovde sam uživao od prvog do poslednjeg dana", rekao je Pogačar na cilju u Nici. 

Profimedia/Gian Mattia D'Alberto/Lapresse

Još jedan raritet - malo ko se usudi da u istoj sezoni vozi Điro d'Italija i Tur d'Frans. Pogačar se drznuo.

"Kopi-pejst je prilično dosadan, zar ne? Da sam radio istu stvar svake godine, stvarno bi bilo dosadno. Imate tako lepih trka, a ja želim da ih odvozim što je moguće više. Da, moja ideja je bila da vozim i Điro i Tur. Hteo sam da vozim Điro i pre šest godina, bilo bi tako da je bilo do mene. Sada je došlo vreme da se kombinuju dva događaja", rekao je Pogačar na Điru ove godine.

Njegov trener Andrej Hauptman ponosan je na njegov učinak.

"Još od mlađih kategorija, Tadej je voleo da vozi po Italiji, tako da sam znao da može da osvoji Điro. Ali duplo, Điro plus Tur, postigao je time nešto retko na šta možemo da budemo izuzetno ponosni", rekao je Hauptman. 

Već sada, lome se koplja oko toga šta sve može da uradi Pogačar. U naponu je karijere, a mnogi se slažu da je uspeo da izdigne biciklizam na jedan novi nivo - lakoća u kojom je u 19 etapi, krenuo u napad na velikom usponu na 16 kilometara pre cilja, kada je nadoknadio zaostatak od četiri minuta za Martinom Jorgensenom, pokazuje tu nezasitnu šampionsku narav.

Pogačar je već tada bio svestan da osvaja Tur, ali nije želeo da protivnicima ostavi ni gram nade da će ga sustići. Protutnjao je do ciljne ravnine, baš kao što je uradio i pretposlednjoj, potom i u poslednjoj etapi, hronometru dugom 34 kilometara od Monaka do Nice, kada je umakao rivalima za minut i kusur više!

Edi Merks, po mnogima najveći biciklista svih vremena, rekao je nedavno da je "pojava Pogačara pravi blagoslov za sport".

Merksa, kog su zbog svoje neutoljive gladi za pobedama nazivali "Kanibalom", impresionira to što vidi u mladom Slovencu - tu istu, šampionsku žicu, nesalomiv duh, sportsku drskost i neverovatnu radnu volju. Jer ne zaboravite, Pogačar je sa svojim timom, UEA Emirejts, u kojem je od 2019. godine, prevezao brojne deonice kroz Francusku ove sezone pripremajući se za veliku trku.

Znao je svaki deo staze, svaku krivinu, znao je sa koliko snage da uđe na određene deonice, bio je prava "bomba u pelotonu", taktički pozicionirana savršeno kada da se aktivira, krene u beg, ostalo je istorija...

Kažu da se Tur d'Frans može osvojiti na različite načine i to ga upravo čini tako zanimljivim. Svake godine, izazov je drugačiji. Kris From je voleo da kontroliše svaki podatak koji mu je davao njegov Skaj tim, Gerent Tomas je vredno sakupljao sekunde kroz etape, Britanci su bukvalno vladali francuskim drumovima od 2015. do 2018. Pre nego što je Egan Bernal 2019. uspeo da razdvoji dve  mini ere - tu britansku i ovu, koju sada diktiraju i pišu jedan Slovenac i jedan Danac.

Jonas Vinjegor je Tadeja Pogačara ujedao za srce dve godine zaredom - setite se prošle godine i uspona na kojima je Vinjegor preticao umornog Pogačara, uspevši i taktički da ga nadmudri i na kraju pobedi.

Ali sve se to kod Pogačara akumuliralo u želju za revanšom i sada je u njihovom Tur d'Frans skoru 3:2 ta Tadeja. 

Treba reći da je Vinjegor ove sezone imao strašan peh, da je polomio ključnu kost četiri meseca pre trke i da je i to svakako uticalo na to da na Tur ne dođe u formi u kakvoj je želeo. Ali to samo obećava žestoke okršaje njih dvojice narednih godina.

Jer oni su kako kažu jin i jang - tako slični, a opet tako različiti u toj svojoj jedinstvenosti. Kao Ronaldo i Mesi u fudbalu, Borg i Mekinro u tenisu, ili bilo koje drugo veliko sportsko rivalstvo. Jedan je otvoreniji i dinamičniji (Pogačar), drugi naizgled hladniji i odmereniji, tako skandinavski (Vinjegor). 

Opet, ne znam koliko su mnogi svesni šta trenutno gledamo na tom biciklističkom nebu - podatak da je Pogačar osvojio već 17 etapa na Tur d'Fransu, dok mnogi nikada ne uspeju da osvoje jednu, već je dovoljno impresivan.

I budite sigurni da ni rekorder Mark Kavendiš nije spokojan pošto je ove godine stigao do rekordne, 35. etapne pobede na Tur d'Fransu.

Tadej je već na polovini toga, a podatak da je ove godine osvojio šest etapa, što je najviše još od 1979. i ere slavnog Bernara Inoa dodaje još na težini njegovog uspeha.

To se zove dominacija od početka do kraja, jer otkako je prigrabio žutu majicu u drugoj etapi, nije je ispuštao.

Ali, ako govorimo o petogodišnjem rivalstvu Pogačara i Vinjegora, u poslednje 84 etape Tur d'Fransa, razlika među njima je "treptaj oka", razdvaja ih svega 85 sekundi!

Tur je tek završen, ali ono što smo videli nas još drži pod snažnim utiskom. I čini da poželimo da je novi već tu, iza krivine.