Ni godinu dana kasnije tuga i žal za preranim odlaskom 47-godišnjeg trenera nisu ništa manji, a sećanje na lik i delo Dejana Milojevića živi i nikada ne treba ni da izbledi. 

A mesto na kom se to sigurno neće desiti jeste hala u beogradskom naselju Braće Jerković.

Trening centar Mege, još uvek u prazničnoj dekoraciji, sija u maglovitoj i hladnoj januarskoj večeri. Iz nega dopire škripa patika i odzvanjanje lopte, a iznad ulaznih vrata Megine fabrike stoji ružičasti natpis "TC Dejan Milojević".

U znak poštovanja za čoveka koji je u ovoj hali deceniju stvarao najbolje košarkaše, Mega je nekoliko dana posle njegove smrti napravila prvi korak da sećanje na košarkaškog šmekera sa najvećim i najiskrenijim osmehom nikada ne ode u zaborav.
 

Dejana Popović/B92.sport

​
Dok kroz glavu prolaze slike od pre četiri godine, kada je na ovom istom mestu u junu 2020. bio organizovan oproštajni meč "Deki ciao", na kom se sjatio krem srpskog, ali i svetskog sporta, samo nekoliko koraka od ulaska u halu, tu je Nikola Milojević.

Ko je poznavao Dejana, na prvu loptu može da se zaključi da je to njegov sin. Pojavom, ponašanjem, gestikulacijom odaje se ko mu je otac.

Igrom sudbine sada je na mestu gde je njegov tata ostavio neizbrisiv trag i to takođe kao trener.

"Kada sam se vratio, kad još uvek nisam znao da li ću da prestanem da igram košarku, da li ću da krenem u trenerski posao ili ne, prvo sam trenirao individualno ovde sa Dragoljubom Avramovićem, on je tada bio trener juniora Mege. Počeo sam da dolazim u halu svaki dan, a njegovo ime stoji svuda - na ulazu, na parketu, na banerima... Bilo mi je čudno prvih nekoliko treninga da uđem u halu, da treniram u sali koja se zove po mom ocu", počinje priču Nikola Milojević za B92.sport.

• Partizan igra u čast Dejana Milojevića
• Otkriven mural Dejanu Milojeviću, Partizan obećao: "Na mestu gde je sve počelo" VIDEO
• Dejan Milojević bio blizu klupe Partizana: "Rekao mi je da ne može da prihvati"
• Dirljiv gest u čast Dejana Milojevića FOTO

Nikola se posle smrti oca vratio iz Sjedinjenih Američkih Država, gde je živeo i studirao. Prihvatio je novonastale životne okolnosti i krenuo napred kao pomoćni trener u timu Mege.

"Počeo sam od nule. Prestao sam da igram košarku odjednom, postao sam trener u Megi. To sve izdešavalo u roku od mesec - dva. Imao sam pomoć Dejanovih prijatelja da se snađem, jer kad sam se vratio, ja sam bio pogubljen. Nisam znao gde mi je glava. I dalje završavam školu, nisam zapostavio školovanje. Četvrta sam godina na fakultetu u Americi. Izašli su mi u susret, dozvolili su mi da onlajn završim. Sve to daje mi prostora da se bavim trenerskim poslom, dok završavam školu", priča nam 24-godišnji Nikola.

"U Megi sam odrastao, od svoje devete godine sam ovde i navikao sam se brzo. Sve ljude od redara do vlasnika kluba znam već 15 godina i svi oni su mi pomogli da se uklopim. Krenuo sam da učim kako izgleda trenerski posao, jer je to totalno drugačije od igračkog dela. Imam sjajnu priliku, ceo stručni štab Mege uz sebe, tu su Marko Barać, Miloš Mitrović i od svih njih mogu da naučim mnogo. Pomažu mi da se pronađem u ovom i za sada ide lepo".

Dejana Popović/B92.sport

Iako je na dobro poznatom mestu, među svojima, to jedno nasmejano lice sve više nedostaje kako vreme prolazi.

"Teško je, zato što vremenom shvatam koliko mi u nekim segmentima života fali, ali navikavam se. To je proces i sastavni deo života. U prvih nekoliko meseci sam se trudio da se okupiram obavezama. Da li je to bilo treniranje, trenerski deo posla, šta god, samo da ne bih razmišljao o svemu što se desilo... Prošao sam kroz to, prihvatio sam da je to tako i da život mora da ide dalje. Ne možemo da stanemo da živimo, niti bi on hteo da mi stanemo sa našim životima. To je sigurno", smireno i racionalno izgovara Nikola i nastavlja:

"Iskreno, morao sam da odrastem jako brzo. I mene emotivno više ne pogađaju neke stvari.  Jednostavno, kada doživiš taj nivo stresa i emocije, posle toga ti malo šta može da bude teže od toga. Ne primam k srcu neke stvari kao što sam ranije to radio".

Nikola nikada nije ni pomislio da će krenuti stopama svoga oca, jer trenerski put za mlađeg Milojevića nije bio opcija. Ali, život je malo drugačije podbacio loptu.

"Mesec dana pre nego što je umro, u nekom razgovoru sam mu rekao da nikada neću biti trener. I eto, kako se sve to okrenulo u sekundi...", seća se Nikola i nastavlja o košarkaškim pričama sa svojim ocem.

"Dešavalo se da, kada odigram utakmicu, on i ja sednemo kod kuće, pa zajedno odgledamo meč. Onda me on izanalizira i ja sam još tada od njega učio na koji način on kao trener razmišlja i kako gleda na košarku".

Peđa Milosavljević/Starsport

Srce bivšeg košarkaša Beovuka, FMP-a, Partizana, Budućnosti, Valensije, Galatasaraja, nekadašnjeg trenera Mege i asistenta u Golden Stejtu, stalo je tog 17. janura 2024. godine uoči NBA utakmice između Jute i Golden Stejta, gde je radio kao član stručnog štaba.

Samo nekoliko dana ranije sve je bilo drugačije.

"Igrao sam na Havajima, zadesilo se da sam imao utakmicu u San Francisku, bio je to 3. ili 4. januar. Mi smo 31. decembra došli u San Francisco i proslavili smo Novu godinu u hotelu sa klubom. Sutradan sam se našao sa njim. Tu su bili Nikola Jokić i Ognjen Stojaković, pomoćnik u Denveru. Oni su dan pre ili posle igrali utakmicu Golden Stejt - Denver. Svi smo bili kod Dejana u kući, gledali NBA utakmice, jeli picu, pili rakiju... Ja sam morao da odem ranije do hotela, a njih trojica su ostali. To je bio poslednji susret, poslednji put sam ga tad video. Dva dana pre nego što je umro budio sam se noću. Samo se probudim iz nekog straha i krenem da se tresem. Kao da se plašim smrti, takav sam osećaj imao. Dva dana za redom i onda se treći dan to desilo. Da li je to neka intuicija, nešto...  Ne znam".

Čini se da ništa nije moglo da ujedini Srbiju, Evropu i Ameriku kao prerani odlazak Dejana Milojević, a to su nam u danima i mesecima nakon njegove smrti pokazale slike koje dolazile iz Beograda i San Franciska.

Peđa Milosavljević/Starsport

Partizan i Mega, klubovi u kojima je stekao status legende, igrali su meč samo nekoliko dana posle tragičnog događaja. Golden Stejt takođe mu je odao počast kakvu zaslužuje, kao i Budućnost u duelu sa Megom...

Poslednji meč kao igrač Partizana odigrao je bez prisustva navijača, a na večni počinak ispratilo ga je više od 23.000 ljudi, što je bio rekord ABA lige kada je poseta u pitanju.

"Meni su ljudi rekli da su stajali oko Arene, da nisu mogli da uđu. Jednom mesečnom sigurno pogledam snimke sa te utakmice. Nisam bio tu da doživim lično, ali i preko TV je izgledalo fenomenalno. Voriorsi su pre svog treninga gledali taj meč iz Arene. Neverovatno...", kaže Nikola, pa se osvrće na to kako je Golden Stejt odao poštovanje Dejanu.

"Prvi put je himna Srbije bila na NBA utakmici, a pre toga su se samo intonirale američka i kanadska. Bio sam na utakmici Golden Stejt - Atlanta, stvarno su napravili fenomenalnu ceremoniju. Pre toga utakmica Partizan - Mega, pa Mega - Budućnost... Stvarno je bilo dosta simbolike u tome što se izdešavalo u poslednjih mesec dana njegovog života i posle u prva dva meseca nakon njegove smrti. Stvarno je bilo čudno, ali neko je to odgore uredio".

Dejan Milojević je bio čovek koji je voleo život isto onoliko koliko i borbu u reketu, ali i njega su svi voleli i cenili.

Ružna reč nije mogla zajedno da stoji uz lik i delo čoveka koji će ostati upamćen i kao trostruki MVP ABA lige, po kom trofej za najkorisnijeg igrača u regionalnom takmičenju nosi ime.

Profimedia

"Uvek je poštovao svoje rivale i  zato su i on njega poštovali. Nikad nije imao neke ružne komentare, loše izjave, provokacije. Najponosniji sam na to kakav je čovek bio. Samo dobri ljudi mogu da ostave ovakav trag. To je sigurno tako. Ja sam njega uvek gledao kao oca. On za mene nikada nije bio trener, bivši igrač... Meni je bio samo otac, onako kako svako gleda svog oca. Tek sam kasnije video kako su ga ljudi doživljali i gledali".

Košarkaška elita, veliki boj građana, navijača 12. februara minule godine odalo je Dekiju poslednji put počast, a koliko je bio cenjen u Golden Stejtu, pokazuje i to da je na sahranu u Beograd došao prvi trener Stiv Ker i ceo stručni štab Voriorsa.

"Znao sam da je on bio na glasu u NBA, ali nisam znao da su ga toliko ljudi poštovali u Americi, van kluba. Za Golden Stejt mi je bilo jasno. Dok je bio u Voriorsima, meni je Stiv Ker nekoliko puta rekao: 'Nemaš pojma koliko smo zahvalili što je Dejan ovde'".

Srđan Stevanović/Starsport

Kad god je mogao, Stiv Ker je našao način da pokaže koliko je cenio Dejana Milojevića. Kao selektor SAD na Olimpijskim igrama u Parizu, posle meča sa Srbijom u Lilu, pred medijima se pojavio u majici "Brate", kao omaž svom pomoćniku. 

"Stiv Ker je poštovao njegovo mišljenje. Ljudi su mi rekli i zbog čega ga je cenio. Obično, kad su tako uspešni ljudi kao što je Stiv Ker, koji ima devet NBA titula, niko neće da se usudi da mu kaže nešto drugačije, a Dejana to nije zanimalo. On je mislio da to treba tako i on dođe i kaže Stivu da ovo nije dobro i da bi to trebao ovako. On je zbog toga cenio Dejanovo mišljenje i usvajao ga".

I sam Dejan govorio je da su ljudski kvaliteti bili presudni da se prihvati posla u Golden Stejtu i da on samo Stivu Keru može da bude asistent.

Poštovanje, prijateljstvo i uvažavanje bilo je obostarano na toj relaciji, a danas kada Dekija više nema, Stiv nije zaboravio na njegovu porodicu. 

Jer, ako neko može da razume Nikolinu poziciju, onda je to Stiv Ker. I Amerikanac je veoma mlad, sa nepunih 19 godina, ostao bez oca, koji je ubijen u jednom napadu u Bejrutu. 

"Sa Stivom Kerom se čujem jednom u dve nedelje sigurno. Pozove on mene, ja nekad njega. Stvarno brine... Brine o svemu šta dešava u mom i  životu moje porodice. U kontaktu sam i sa Zazom Pačulijom, čak mi je i jedan Stef Kari postio poruku jednom-dva puta, da pita kako sam, šta ima.  Što je meni neverovatno - Stef Kari...", sa ponosom i nevericom priča Nikola.

Mnogo toga je bilo pred Dejanom, ali njegov sadržajan put završio se u trenutku kada su ispred njega bili najveći košarkaši vidici. Svi želeli da ga u jednom trenutku vide na klupi Srbije.

"To se znalo da će se desiti, samo nije žurio po pitanju reprezentacije. Znao je da će se to desiti, da je bio predložen da posle Karija Pešića preuzme reprezentaciju. Sad, da li bi se to desilo te godine ili za pet, njega nije zanimilo. On je živeo dan za dan, nedelju za nedelju. Bio mu je san da preuzme reprezentaciju. Tu bi trenirao mnog igrača sa kojima se sarađivao na početku svog trenerskog posla. Znali smo svi da je to neki sledeći cilj. On je meni samo govorio da želi da vidi dokle može da dogura u NBA. Bio je tamo svega 2,5 godine i dosta je napredovao za taj period. Osim reprezentacije, nije imao ništa konkretno kao cilj. Sada će svi misliti da bude trener Partizana, to je prva asocijacija. Možda bi se desilo nekada, da je došao pravi trenutak. Nikada nije imao "Moram to". Ako bude super, ako ne, opet super. Takav je bio. Živeo dan za dan, nije dugoročno planirao".

Peđa Milosavljević/Starsport

A na onaj svet otišao je srećan, zadovoljan životom koji je živeo, poslom koji je radio i svim onim što je stekao za svojih 47 godina.

"On je baš voleo svoj život tamo u SAD. Naravno, nedostali su prijatelji i porodica, kad nismo bili tu. Sve mu je to falilo. Leti, naravno, bio je u Beogradu koliko god je mogao, ali bio je zadovoljan svojim poslom tamo, taj "no stress" posao. NBA nije kao Evroliga ili ABA liga, kad izgubiš jedan meč odmah je drama. Baš mu je prijalo u Golden Stejtu, voleo je celu organizaciju, ljude sa kojim je radio i to je njemu bilo najbitnije, a i život u Kaliforniji nije loš".

Ostavio mu je otac mnogo toga u amanet, zbog čega treba da bude ponosan, a Nikola je od Dejana naučio i najvažniju životnu lekciju.

"On je meni uvek govorio da je njegov najveći uspeh u životu to što su njegove deca vaspitna da budu dobri ljudi. To je njemu uvek bilo bitno i uvek me je učio da ljude gledam po dobroti, a ne po uspehu. To je uvek bilo glavno. Nije bitno uopšte ko šta radi, kakav je u poslu, samo kakav je kao čovek. Ljudi se dele na dobre i na loše. On se vodio time ceo život, bio je uvek direktan, poštovao je ljude, ljudi su poštovali njega i zato je napravio taj odnos u svakom klubu gde je radio, pa i u NBA na kraju", zaključio je Nikola Milojević.