Dnevnik bola – tužna priča Derika Rouza

"Deriče, upravo sam se čuo sa Filom Džeksonom, trejdovan si u Njujork Nikse", rekao je generalni menadžer Čikago Bulsa, Bi Džej Armstrong...

"Lažeš..", rekao je vidno uzdrmani Derik Rouz koji se šeta napred-nazad, a potom i izlazi na balkon kako bi nastavio razgovor.

"Jesi li ozbiljan?", upitao je Rouz koji je u tom momentu leđima okrenut kameri i primetno je da plače.

"Vidi, hteo sam da budeš prvi koji je to čuo i da to čuješ od mene. Upravo sam se čuo sa Filom i sve će se uskoro završiti. Jesi li u redu?", pitao je Armstrong, a Rouz krije lice, briše suze, glas mu podrhtava i sve vreme govori kako je u neverici.

"Vidi, sada hoću da uradiš sledeće stvari. Prvo, treba da se smiriš jer ovo još uvek nikome nisam rekao i nisam želeo da ti iko drugi ovo saopšti, kapiraš? Ovo će za tebe biti jedna velika prilika, sjajna, a ja ću ti pomoći u svemu i prvo ćemo zajedno prebroditi ovo medijsko nevreme koje sledi nakon što se ovo pročuje. Biće ovo velika vest i za to moramo da budemo spremni. Ovo je skroz druga životinja, druga je***a zver. Ideš u je***u Meku. Samo me nazovi malo kasnije", rekao je Bi Džej Armstrong i uspeo malo da umiri Derika Rouza.

Rouz se vratio u studio gde je trebalo da snima veliki intervju pred novu sezonu, a intervju nikako nije mogao da počne pošto je Derik konstantno plakao.

Stvarno mu je teško palo što odlazi iz svog doma, napušta njegove Čikago Bulse, ekipu o kojoj je sanjao tokom čitavog života i kada je stigao u NBA san mu se ispunio pa je kao prvi pik sa drafta zaigrao za svoj omiljeni tim.

"Sve je ovo posao i to je deo mog života kao i ovakve odluke i zaokreti. Zaista ne umem da objasnim kako se osećam trenutno. Nervozan sam, šokiran, to me je načinilo čovekom koji sam sada. Osetio sam da treba da se spremim i da će se nešto dogoditi i nekoliko sati kasnije...", rekao je Rouz dok je jecao i brisao suze.

 

Nijedan snimak ne može da dočara surovost ovog sveta profesionalnog sporta kao snimak kada generalni menadžer Bulsa Bi Džej Armstrong saopštava Deriku Rouzu da napušta Čikago.

On se oseća kao roba, kao da je upravo prodat, mimo svoje volje, mimo svojih želja i snova odlazi iz Čikaga. Njega sada ne zanimaju glamurozne njujorške stvari, svetla još jednog velikog grada i verovatno najpoznatija košarkaška hala Medison Skver Garden.

Rouz je potrešen, uzdrman, srušio mu se svet...

Odmah da se razumemo, u ovom tekstu nećemo previše ulaziti u detalje oko utakmica i timova, kolega Aleksandar Stajkovac se bavio generalno karijerom Derika Rouza u prethodnom tekstu pa vas ja neću daviti tim stvarima već ću pokušati da Derika Rouza prikažem iz drugog ugla.
 

EPA/JASON SZENES

Derik Rouz je otišao u novi tim, postao novi čovek, novi igrač i odlučio da prošlost ostavi iza sebe pa je dres sa brojem "1" zamenio brojem "25".

"Prošlost ostaje u prošlosti i to je broj 1 koji će uvek ostati uz mene. Taj broj će uvek podsećati ljude na to kakav sam igrač bio nekada. Igrao sam se košarke, bio sam čist talenat. Sada, sa brojem 25, dosta sam iskusniji i nekako sam sazreo pa nećete više videti istog igrača, imaću više samokotrole, koristiti više opcija na parketu. Taj broj ostaje ugraviran, ne ide nigde, a ovo je samo novi korak, korak u pravom smeru", rekao je Rouz odmah po dolasku u Njujork Nikse.

Tačno se vidi, tačno se oseća da mu je srce iščupano iz grudi. Još od one stravične povrede kolena kada je hteo da prekine karijeru, Rouz nije bio isti kao osoba i to je pokušavao da provuče kroz neku drugu prizmu, ali su problemi uskoro isplivali.

Broj 25 je nosio zbog legendarnog Bendžija Vilsona, mladog i talentovanog košarkaša iz Čikaga koji je ubijen ispred škole sa svega 17 godina.

"Ovaj broj donosi mnogo odgovornosti i zbog toga sam počastvovan što ću ga nositi", rekao je Rouz. Mnogi košarkaši iz Čikaga biraju broj 25 u čast Benu Vilsonu poput recimo Džuvana Hauarda.
 

EPA/ERIK S. LESSER

Kao što sam gore i napomenuo, nakon trejda iz Čikaga u Njujork je Derik Rouz bio vidno uzdrman. Njegovo mentalno zdravlje je bilo krhko još otkako je doživeo tešku povredu kolena i hteo da se penzioniše.

Njegovo detinjstvo je takođe bilo teško, pa Derik Rouz na terenu i nije nešto pokazivao emocije. Nije bio baš Tim Dankan, ali kapirate.

Prvi znaci da je nešto krenulo u pogrešnom smeru viđeni su u januaru 2017. godine, kada je Derik Rouz nestao. Niksi su se spremali za utakmicu protiv Nju Orleans Pelikansa (i izgubili sa 110:96 u Medison Skver Gardenu).

Trener Džođua Longstaf je vršio poslednje pripreme pred utakmicu i kada je završio trening sa Ronom Bejkerom, trebalo je da radi sa Derikom Rouzom koji se nije pojavio.

Niko ga nije video niti se iko čuo sa njim i pojedini ljudi su već brinuli. Džef Hornasek nije ni spomenuo Derika Rouza na konferenciji za medije što je značilo da je nespreman za tu temu i da je i sam iznenađen.

Njujork Niksi su objavili da Derik Rouz nije sa njima tri minuta pre početka same utakmice, a razlog koji su naveli bio je:

"On nije sa nama trenutno"

Niko nije želeo da komentariše nestanak Rouza ni nakon utakmice, što je bio ozbiljan alarm jer se takve stvari ne kriju i mnogi su se zabrinuli da mu se nešto nije dogodilo.

"Zabrinut sam. Nikada nisam video ovako nešto i stvarno se nadam da je sve u redu", kratko je poručio Brendon Dženings.

Derik Rouz je sve objasio nekoliko godina kasnije u svojoj knjizi, dok je saigračima i ostatku tima ubrzo rekao šta se dogodilo.

"Jednostavno sam morao da odem kući. Seo sam i razgovarao sa svojom majkom i po prvi put otkad znam za sebe je cela porodica sela i obavila ozbiljan razgovor. Rešio sam da prekinem karijeru, nisam više mogao da igram košarku. To što mi se dešavalo u Njujorku sam već video u Čikagu i vrlo brzo sam znao da neću imati dobru sezonu koju su svi očekivali. Nisam ni želeo da igram košarku posle toga. Sve je postalo posao pa iako znaš da je posao i uvek to kažu nekako je i dalje tu ljubav prema košarci. Nestala je ta ljubav i tada sam želeo da odem", rekao je Rouz.

"Sve je povezano bilo kada se setim. Imao sam mnogo stvari koje su mi skretale pažnju, mnogo toga je palo na mene i nisam smeo da odem onako, ali sam tada osetio da sam jedini koji prolazi kroz tako nešto. Porodica me je i nagovorila da se vratim. Bio je to dug razgovor, prepun suza, vikanja, objašnjavanja i bila je prava ludnica u kojoj su mi pokazali da su uz mene. Bila je to igra unutar igre. Svi su želeli da igram, a ja nisam dovoljno dobar da bih igrao, a sigurno nisam dobar lažov da bih pričao takve stvari samo da bih rekao. Odrastao sam kako sam odrastao i video sam svašta, želeo sam da izbegnem ljude koji se tako ponašaju, ali profesija koju sam odabrao od mene nekako traži takvo ponašanje", ispričao je Rouz.

Mentalni problemi, surova borba sa samim sobom koja nikada nema kraja i nema pobednika. U takvom stanju mu je i bilo teško da se uklopi u Nikse, pogotovo sa Filom Džeksonom koji je bio izuzetno zahtevan.

Fil je bio generalni menadžer pa je podjednako vršio pritisak i na trenera Džefa Hornaseka i na igrače. Kaže Rouz da Fil Džekson često nije bio srećan načinom na koji su Niksi igrali pa da je vikao i bio besan čak iako bi ekipa pobedila ukoliko ga stanje na parketu ne bi zadovoljilo.

"Čitavo to iskustvo iz Niksa mi je otvorilo oči. U Njujorku su bili spremni da urade sve što mogu samo da me se reše. Poštovao bih odluku više da su mi rekli da žele da idu u drugom smeru, da odaberu Frenka Nilikinu. Sakramento je zadržao Džordža Hila kao mentora Dieronu Foksu, pazili su na njega. Kapirate? Mogli su da urade to na isti način, ali ja sam otišao iz ekipe u dobrim odnosima sa svima. Nisu mi dali novi ugovor, nisu ni pričali sa mnom o tome. Nikakva komunikacija iako sam imao dobre partije i oni su izabrali plejmejkera na draftu. Stiv Mils pokušava da priča sa mnom kao da smo odrasli zajedno, crnački neki sleg, kao da smo braća. Nema potrebe, budi svoj. I pored svega toga sam voleo Njujork, igrao sam dobro, ali smo gubili i ipak mislim da je smo mogli više da uradimo makar da to probamo. Oni su me se rešili iako sam želeo da ostanem", rekao je Rouz u svojoj knjizi.

Profimedia

Ma koliko čvrsto delovao spolja, emocije su uspevale da ga uruše iznutra. I pored svih ovih problema, njegova popularnost nije opadala.

Nije nikakva tajna da Derika Rouza na ovim prostorima "vole kao rođenog brata", što se videlo i prilikom njegove turneje kada je došao u Beograd i govorio za B92.

On je navikao na poteškoće, tako je bilo u južnom delu Čikaga tokom njegovog odrastanja gde je jurio svoj san kroz nemaštinu, kriminal, alkohol i drogu koji su bili na svakom koraku (ko je gledao seriju Shameless video je delimično kako to izgleda).

Brenda Rouz je radila i po više poslova kako bi uspela da izdržava Derika i njegova dva starija brata...

"Sve je počelo kada sam kao mali bio u parku i pokušavao da budem najbolji košarkaš. Padne sneg? Nema problema, ja uzmem lopatu i sve očistim. Odrastao sam igrajući u Marej Parku (Murray Park), ali je toliko bilo kriminala da su ga zvali "Park ubistava" (Murder Park). Znao sam da je to loše uticalo na mene. Zgrada u kojoj smo živeli je bila strašna, polovina ljudi su bili narkomani, bilo je mnogo bubašvaba i nije me zanimao domaći zadatak kada me grize šest bubašvaba", objasnio je Rouz.

Naravno da u tom delu sveta dileri obožavaju da regrutuju maloletnike jer oni ne idu u zatvor već u popravni dom, kazne su dosta blaže i brže mogu da se vrati na ulicu.

Derik je preko košarke uspevao da se odbrani od tih ljudi i tog sveta, a rano je naučio da gleda svoja posla i drži jezik za zubima zbog čega je često bio kritikovan tokom karijere jer se nije oglašavao o ugnjetavanju inferiornijih, o bandama i nasilju, policijskoj brutalnosti, velikoj količini narkotika na ulicama...

Braća nisu dozvoljavala da se loš uticaj "usadi" u njegovoj glavi, čak su angažovali nekoga da "špijunira" njihovog brata kada bi otišao negde s prijateljima kako mu nešto glupo ne bi palo na pamet.

"Sećam se jedan dan kada je stariji momak iz kraja došao sa koledža i svi smo seli u automobil. Ispričao je mnogo jezivu priču kako je u jednoj uličici upucao najboljeg prijatelja u glavu, momka sa kojim je išao u školu. To mi je dalo lekciju da ne smem da se razmećem, da moram da budem miran i normalan. Iako nisam više u toj ekipi, ja i dalje živim u tom kraju", rekao je Rouz u jednom podkastu.

Profimedia

"Kadam sam bio mlađi, video sam i doživeo neke veoma loše stvari u mom domu i u kraju u kome sam živeo. Tako sam i dobio PTSP (Posttraumatski stresni poremećaj). Sećam se da sam bio u prizemlju i čuo neku buku, pa sam momentalno otrčao gore i video ljude koji pokušavaju da napadnu moju rođaku. Ona je znala da se odbrani i često bi pretukla nekoga u kraju pa sam mislio da su došli po osvetu. Od tada sam se stalno plašio i to pogotovo noću i kada god bih čuo neki zvuk bio bih preplašen i mislio bih da su ti ljudi ponovo došli da nam naude", rekao je Derik Rouz.

U tom periodu su svi koji su se bavili košarkom u Čikagu znali ko je Derik Rouz. Znali su koliko je talentovan, ali su retko kada dolazi do Marej parka jer su se plašili nasilja i kriminala.

U tom kraju se 2008. godine od januara do avgusta desilo 28 ubistava, ali Derik Rouz nikada nije želeo da priča o tome.

Svi su želeli da igraju košarku sa njim, osećali su da će biti velika zvezda i znali da postoji šansa da se njegova zvezda ugasi kao što se već mnogo puta dogodilo sa talentovanom decom iz sličnih krajeva, ali Derik nije dozvolio da ga to skloni sa puta, slušao je trenere, učitelje, braću i majku i to mu se isplatilo.

Retko kada je neko mogao direktno da priča sa Derikom. To se prenelo čak i kasnije tokom koledža kada je mali broj ljudi imao njegov broj telefona i svaki kontakt bi išao preko majke ili braće Rouz.

"Moja porodica mi je dozvolila da budem dete. Mnoge pokvare slava i novac, a mi smo mislili uvek na ono što je bilo najbolje za mene", ispričao je Rouz.

On nije ostajao napolju dugo, nije lutao ulicama, a i bežao je od nasilja kada god bi mogao, međutim, to nekada nije mogao.

Profimedia

"Kao dete sam često plakao zbog svega što bi se dešavalo u našem kraju. Samo sam želeo da odrastem i da što pre pobegnem odatle", prisetio se Rouz situacije kada je njegov komšija pijan igrao ruski rulet i slučajno se ubio.

Imao je sreće da nakon srednje škole odabere dobar univerzitet. Želeo je da se skloni od Čikaga što je dalje mogao i odabrao – Memfis.

Jedan od mojih omiljenih košarkaških trenera je tada radio na Memfisu, gospodin Džon Kalipari. Džon se prema svojim igračima često postavlja kao da im je otac, strog je prema njima, zahteva mnogo, ali mnogo i daje.

I sada, kada je Rouz odlučio da završi karijeru, konsultovao se sa Džonom Kaliparijem oko narednih koraka...

"Sećam se, prevario je moju majku. Lagao je i govorio sve i svašta oko univerziteta, školovanja, njegovog odnosa prema igračima. I kada sam došao da igram za Memfis Tajgerse, mrzeo sam ga. Odem na teren, uradim neke loše stvari, on počne da urla i preti kako će me izbaciti iz hale. Urlao je jednom prilikom da će me izbaciti za sva vremena budem li nastavio tako da igram. Sa njim se ne zaj*****m, Kal je čvrst momak", rekao je Rouz.

Kako je vreme prolazilo, njihov odnos je bivao sve bolji i bolji. Skapira Kalipari kada je neko pred pucanjem, kada ima život kao što je imao Derik Rouz.

"Derik Rouz je uvek bio neverovatan saigrač, možda i najbolji koga sam ikada trenirao. On je san svakog trenera, autentičan i dobroćudan, uvek spreman da nekome pomogne. Iako je bio stidljiv i introvert, bio je veliki takmičar sa neverovatnom željom za pobedom", rekao je Džon Kalipari.

Setimo se samo onog čuvenog skandala kada je Džon Kalipari rešavao ispite u ime Derika Rouza, pa je univerzitet Memfis platio kaznu od 100.000 dolara nakon vansudske nagodbe.

Kada pričamo samo o košarci, Derik će zauvek žaliti za tom 2008. godinom i utakmicom finala NCAA protiv Kanzasa, kada je Mario Čalmers bio njihov dželat...
 

 

Derik Rouz je 2024. godine i zvanično završio karijeru, ali to nije prvi put da mu je tako nešto palo na pamet.

Bio je najmlađi MVP U istoriji lige sa 23 godine, a već naredne sezone je pokidao prednje ukrštene ligamente kolena. To je bio momenat kada je sve krenulo nizbrdo i kada je jedan od najvoljenijih igrača lige gotovo nestao, a iz mraka izašla depresivna verzija nekada košarkaške zveri.

Sada sa setom mnogi pričaju o tom Deriku Rouzu, savršenom igraču koji je 2011. godine na Božić pobedio Los Anđeles Lejkerse i preko Kobija Brajanta postigao koš za pobedu.

Kada to uradite, vi ste zver. Vas se plaše.

 

Kao što vidite, ovo je bila jedina pozitivna stvar u celom tekstu. Jedina stvar koja se ne osvrće na bol, jedina koja pokazuje delić onoga što je Derik Rouz bio i šta je on značio za NBA i svet košarke.

Njegovi dobri dani su trajali jako kratko, a onda je "Mineapolis Buls" (nadimak Tibodoovih Minesota Timbervluvsa, jer su imali mnogo igrača iz ere Čikaga koje je trenirao) dobio utakmicu u kojoj Derik Rouz daje 50 poena.

Na samo to jedno veče smo mogli da vidimo onog starog Derika koji pleše po parketu, Derika koji je znao da ima za šta da igra, da njegov sin pomno prati svaki njegov potez.

"Čitava moja motivacija se od tada promenila. Oduvek sam bio zahvalan na svemu i išao napred uzdignute glave, pomagao mojim ljudima i zahvaljivao Bogu na svemu. Kada je sve ovo postalo biznis, tada sam krenuo da se zbližavam sa svojim sinom i sve sam radio samo za njega. Deda sa supruzine strane mi je govorio da moj sin obožava da dolazi na moje utakmice. To me je pogodilo. Stef Kari je dolazio na utakmice kada je bio jako mali i to ga je poguralo da bude košarkaš. Nisam hteo da uskratim to svom sinu, a osetio sam se kao da sam mu oduzeo priliku da ima isto to", rekao je Rouz i prisetio se priče sa sredine teksta kada je samo otišao iz Njujorka i bio spreman da završi karijeru odmah u januaru 2017. godine.

 

"Imao sam problema sa stopalom u tom nekom periodu i Di-Rouz me je pitao da li ću igrati to veče, ali ja nisam bio siguran. Igrali smo protiv Rikija Rubija i nisam hteo da se povredim još više i Derik mi je rekao da ne brinem ništa i da ide da ubaci 50 poena. Nisam mu poverovao, ali sam se malo uzbudio od te priče. Derik Rouz mi je rekao da će to veče da ubaci 50 poena. U prvoj četvrtini je imao 12 poena i tada mi se javilo da će stvarno da ubaci 50, ali i dalje ne verujemo. Popeo se na 40 i svi smo postali emotivni. Ceo tim navija da Rouz ubaci 50 poena, skakao sam kao lud i kada je ubacio 48 poena počeo je da plače. Umesto da mislimo na pobedu, ceo tim je počeo da plače. Niko ne slavi pobedu, brišemo suze i gledamo njegovih 50 poena. Posle daje intervju i mnogo plače, a nije mi bilo jasno zašto je toliko plakao. Kada smo došli u svlačionicu, čuo sam njegov intervju kada je pričao da je prošao kroz pakao. Taman što smo se smirili i odmah je cela svlačionica počela da plače. Prišao sam mu i čestitao mu na svemu, a onda sam se okrenuo ka celom timu i ispričao da mi je rekao da će ubaciti 50 poena. On je samo radio ono što najbolje radi. Ubio je tu utakmicu i zbog toga sam toliko oduševljen i dan danas", ispričao je Džef Tig.

Moraće da se napiše mnogo ovakvih tekstova da bi se dočarala karijera Derika Rouza jer ono što je radio u dresu Čikaga pre nego što se povredio su stvari koje viđamo u video igricama.

Mogao je da ubaci koš gotovo uvek, zakucavao je, imao sjajne driblinge zbog kojih su defanzivci padali, a imao je i tu harizmu kojom je oduševljavao publiku širom sveta.

Nakon njegove povrede, mnogi igrači su na svoje karijere gledali drugačije. Imamo i priče da su pojedinci lažirali povrede kada bi ih nešto zabolelo samo iz straha da ne prođu kao Derik Rouz.

Otkako je pokidao ligamente te 2012. godine ne samo da više nije bio isti igrač... Propustio je celu sezonu 2012/13, da bi se vratio 2013/14 i povredio meniskus kolena i pauzirao još godinu dana pa zaigrao tek u plej-ofu 2015. godine...

Pamti se čuveni koš za pobedu protiv favorizovanih Klivlend Kavalirsa.

"MVP Derik Rouz... Neću da lažem, tada sam tek postao član startne petorke i Frenk Vogel je tek preuzeo kao trener pa sam tek počeo da igram ozbiljnije. U plej-ofu smo imali obuke na koga idemo, ko koga čuva i to i meni je zapalo da čuvam Derika Rouza. Koga čuvam? Tek sam počeo da igram, ovo je prvi put da igram i dajete mi da čuvam Derika Rouza? Bio sam veliki fan Derika Rouza, znao sam ko je, ali on je već imao istorijske brojke. Bilo je ludilo da igraš protiv Rouza tada i gledam ga ispred mene... Bio je nedodirljiv. Izgledao je veće, više, brže, skočnije i mislio sam da sam odigrao dobro, pogledam statitistiku – 40 poena. Naučio sam mnogo tada jer sam znao da ako mogu da se nosim sa njim, mogu da se nosim sa svima. Neće doći brži, eksplozivniji, atletski nadmoćniji. Znao sam da mogu da čuvam sve ako otežam utakmicu njemu", rekao je Pol Džordž.

A potom nastavio:

"Bio je poseban zbog sposobnosti da završi akciju, sličan je tip Dža Morentu. Samo je bio veći, snažniji i na prvom koraku bi uvek prošao i onda izvrne telo nekako da ti skroz pobegne. Znao je mnogo toga da uradi u vazduhu i tako izbegavao ljude. Kao da je mogao da leti i nikada nisam video nikog da to može, mogao je Dža ponekad i to je to. Ras je brz i sposoban, ali je više bio silan, Rouz je bio elegantniji. Mogao je samo da odskoči i položi ili zakuca. Znao je i da te izblokira, samo te pusti da prođeš i bam. Nikada to više neću uraditi. Sećam se da je dao loptu dalje i rečeno mi je da mu ne dozvoli da je opet primi i ja stanem ispred njega, a on je tako brzo otišao na bekdor. Vi niste ni svesni. Tek što sam spustio stopala, on je pobegao. Kleo sam se treneru da ga nisam pustio nego da je pobegao. Ljudi, on je bio predobar. Nikada nije govorio s***a, samo je igrao košarku i svi smo to poštovali", kaže Džordž.

Stefan Nikolić