Derik Rouz, ime koje će zauvek ostati urezano u srcima navijača Čikaga, ljubitelja košarke. On odlučio da kaže kraj profesionalnom igranju lepršave igre, a njegov put nije bio samo sportski, već i pun emocija ispunjen usponima i padovima i neizmernom snagom.
Rouz je prvi put zasijao na košarkaškoj sceni kao veliki fenomen, osvojivši MVP titulu NBA lige 2011. godine igrajući za Čikago Bulse sa samo 23 godine. Mnogi su njemu videli novog naslednika najboljeg igrača svih vremena Majkl Džordana.
Dugo pre njega nije bio viđen takav igrač, krasila ga je eksplozivnost, brzina i neverovatna sposobnost da se probije kroz protivničke igrače, što je zadivilo mnoge košarkaške fanove širom sveta. Njegov stil igre je bio jedinstven, kombinacija znanja, majstorstva, strasti i nepokolebljive odlučnosti.
Ipak, njegov put nije bio lak i bez prepreka, pratile su ga povrede, rušle mu snove i stavljale na test njegov karakter. Iako je prolazio kroz teške trenutke, Rouz je pokazao neverovatnu otpornost. Njegova sposobnost da se vrati na parket, čak i posle teških operacija, bila je inspiracija mnogima. Postao je simbol borbe i izdržljivosti, ne samo na košarkaškom terenu već i u životu.
Rouz je rođen u Čikagu, a odrastao je u Inglvudu, jednoj od najopasnijih četvrti u južnom delu grada. Brzo je na videlo isplivao nejgov košarkaši talenat. Počeo je da privlači pažnju na terenima u Čikagu, zbog čega su mu majka i braća zabranili da se kreće po kvartovima, plašeći se da će privući pažnju uličnih agenata i završiti slično kao nekadašnji talentovani košarkaš iz Čikaga Roni Filds, koji se nikada nije oprobao u NBA ligi.
On jeod 2003. godine počeo da pohađa srednju školu “Simeon” u Čikagu. Brzo je njegov talenat izašao na delo, već u prvoj sezoni je imao prosek od 18,5 poena uz 6,6 asistencija, 4,7 skokova i 2,1 ukradenih lopti po meču, a svoj tim je predvodio do skora 24-1 na gradskom šampionatu.
Školu je pohađao sve do 2007. godine, a postao je jedan od najtraženijih koledž igrača. Odlučio se sa Memfis, koji je predvodio legendarni Džon Kalipari.Bio je samo jednu godinu na koledžu, predvodio je tim do NCAA finala, ali su ih je tamo zaustavio Kaznas. Ipak, to nije sprečilo Rouza da bude proglašen za najboljeg igrača turnira.
Već 2008. godine izašao je na NBA draft, vratio se u svoj rodni Čikago kao velika nada, izabran je kao prvi pik na draftu. Već prve sezone je pokazao da se Bulsi nisu “zeznuli” sa izborom, imao je prosek od 16,8 poena uz 6,3 asistencija po meču, a na kraju je poneo i laskavo priznanje za najboljeg mladog igrača NBA šampionata.
U svom debiju u plej-ofu protiv branioca titule ekipe Boston Seltiksa, Rouz je zabeležio 36 poena izjednačivši rekord Karima Abdul-Džabara kao novjalija na debiju u plej-ofu. Takođe, postao je drugi igrač u istoriji koji je zabeležio 35+ poena i minimum 10 asistencija, odmah posle Krisa Pola.
Prosečno je postizao 19,7 poena uz 6,3 asistencija i 4,9 skokova, ali je Čikago zaustavljen od strane Seltiksa, koji su bili bolji u sedam mečeva.
Blistao je u dresu Čikaga, postao jedan od najboljih igrača u periodu od 2009. do 2011. godine. Postao je ključni igrač Bulsa, vodeći tim do plej-ofa. Onda je 2011. godine osvojio MVP nagradu u NBA ligi, postavši tako jedan od najmlađih igrača kome je to pošlo za rukom, imao je samo 23 godine.
Usledio je veliki pad u karijeri, tokom 2012. godine, tačnije plej-ofa, doživeo je tešku povredu kolena, pokidao je prednje ukrštene ligamente, što ga je primoralo da propusti celu sezonu 2012-13.
Rouz se vratio 2013. godine na parket, ali je doživeo još nekoliko povreda koje su mu otežale nastavak karijere. Pokušao je da se vrati na vrh, ali mu nije išlo, Igrao je do 2016. godine za Bulse, a potom je trejdovan u Njujork Nikse, gde je odigrao samo jednu sezonu, ap tom je prešao u Klivlend Kavalirse.
Posle kratke epizode u Klivlendu, prešao je u Minesotu i ponovo bljesnuo na momente, imao je impresivnu utakmicu gde je postigao 50 poena u pobedi nad Jutom Džez. Podsetio je ponovo na onog pravog, sa početka karijere.
Do kraja karijere, igrao je još za Detroit Pistonse, potom se vratio u Njujork Nikse, a poslednju sezonu je proveo u Memfis Grizlisima. Posle odluke da mu ne produže uvogor, on je odlučio da okači patike o klin i penzioniše se.
Nikada nije uspeo da se domogne NBA prstena, ali je tokom karijere jednom bio MVP lige, tri puta je bio učesnik Ol stara, 2011. godine je izabran i za najbolji tim šampionata, a uspeo je da osvoji i razna priznanja tokom igranja na koledžu.
Za čitavu karijeru, postigao je 12,573 poena (17,4 po meču), uhvatio 2,324 skoka (3,2) i zabeležio 3770 asistencija (5,2).
Nastupao je i za reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država sa kojima ima zlato na Svetskim prvenstvima u Turskoj 2010. i Španiji 2014. godine.
Sofascore
Rouz ostavlja nasleđe, ili što bi Amerikanci rekli "Legacy" koji će se prenositi s generacije na generaciju. Njegova priča je podsetnik da prava snaga leži u izdržljivosti i sposobnosti da se prevaziđu životne poteškoće. Uvek ćegmo ga pamtiti kao jednog od najvećih, čija je strast prema košarci ne samo oblikovala njegov život, nego i živote mnogih koji su ga pratili.
Njegova priča nije samo o košarci, to je priča o hrabrosti, odlučnosti i ljubavi prema igri. Ostaje žal što je "Ruža" prerano uvenula.
“Hvala ti, moja prva ljubavi. Verovala si mi kroz uspone i padove, bila moja konstanta kada je sve drugo izgledalo nesigurno. Pokazala si mi šta ljubav zaista znači. Teren si pretvorila u moje svetilište, dom u kome sam slobodno mogao da se izrazim. Na tebe sam uvek mogao da se oslonim, ti si mi pokazala zašta sam sposoban. Upoznala si me sa mestima i kulturama koje momak iz Čikaga nije mogao ni da zamisli. Naučila si me da je svaki poraz lekcija i razlog da se bude zahvalan. Ponudila si mi mudrost, ne samo o igri, već o životu, disciplini, napornom radu, istrajnosti. Objasnila si mi da se strast neguje, osigurala da u svaki dribbling, šut, akciju, uđem punog srca. Bila si uz mene i kada se činilo da je ceo svet protiv mene. Naše zajedničko vreme je poklon koji ću ceniti celog života. Rekla si mi da je u redu reći zbogom, uveravajući me da ćeš uvek biti deo mene, bez obzira gde me život odvee. Zauvek tvoj, Derik Rouz”.
Priča Derika Rouza puna je lepih momenata, ali i onih teških, bolnih, koji su ispisali stranice njegove velike karijere koja je mogla da bude još veća.
Komentari 11
Pogledaj komentare Pošalji komentar