Kraj srebrne ere

Posle šest godina, tri srebrne medalje, mnogo radosti i nekoliko razočaranja, završena je selektorska era Aleksandra Đorđevića.

Preuzeo je reprezentaciju kada smo bili daleko od evropskog vrha, ali nije uspeo da kruniše svoj mandat zlatom.

"Znam kad trener treba da napravi prvi korak. U ovom trenutku osećam obavezu da to uradim", rekao je Đorđević nakon svoje poslednje utakmice na kormilu Srbije.

Stigao je u novembru 2013, nakon osmog mesta na EP 2011, sedmog 2013. i propuštenih Olimpijskih igara između ova dva turnira.

Odmah je iskoristio svoj kultni status u našoj košarci i za samo godinu dana vratio kult reprezentacije.

Stvorio je homogenu, disciplininovanu i pre svega jedinstvenu ekipu koja je svaki nedostatak nadomešćivala srčanošću i strastveni pristupom.

To je odmah donelo rezultat jer Srbija stiže do finala Mundobasketu 2014, gde su Amerikanci bili prejaki.

Đorđević sledeće godine produžava ugovor do kraja SP 2019, ali na jesen stiže prvo razočaranje.

Očekivalo se prvo evropsko zlato od 2001, ali posle dosta mučenja u grupnoj fazi zaustavljen smo u polufinalu, a potom podbacili i u meču za bronzu.

To je uslovilo igranje kvalifikacije za Igre 2016, koje su održane u Beogradu.

Sjajan vikend u Areni vratio je "Orlovima" pobednički mentalitet i strast u igri što je odmah rezultovalo novim finalnom sa SAD u Rio de Žaneiru, ali su Amerikanci opet bili nedodirljivi za naš tim.

Sledeće godine je stigao novi Evrobasket, ali ovaj put su očekivanja bila znatno manja zbog odsustva polovine igrača sa OI.

Ipak, Đorđević je opet izvukao više od onoga što se očekivalo od sastava koji je imao na raspolaganju i stigao do trećeg finala u četiri godine.

Međutim, tu je, mora se priznati, opet podbacio. Njegov tim nije uspeo da savlada Sloveniju iako je poveo u trenutku kada je rival ostao bez svoja dva najbolja igrača.

Nakon dvogodišnje "pauze" koju su obeležili naporni i besmisleni FIBA kvalifikacioni prozori stigli smo do novog Svetskog prvenstva.

Đorđević je na raspolaganju imao po imenima najjači sastav Srbije u poslednjih nekoliko decenija, malo okrnjen povredama Teodosića i Milosavljevića.

Javnost je mesecima brujala o novom finalu sa SAD i "osvetom", te prvim zlatom od 2002. i Indijanapolisa.

Ipak, s obzirom na stanja u drugim selekcija a očekivalo se da Đorđević konačno kruniše svoju generalno sjajnu eru na čelu nacionalno tima.

Đorđević je konstantno odbijao da prihvati status favorita i pokušavao da "zaštiti" tim, ali nije uspeo.

Podlegli su pritisku i eo tim, uključujući i selektora i igrače su opet podbacili kada se najviše očekivalo i zasenili srebra koja je Đorđević nanizao.

Đorđević je pre putovanja u Kinu znao da neće nastaviti svoju misiju u državnom timu.

Sada prepušta štafetu nekom drugom, kojem ostavlja na raspolaganju sjajnu generaciju ispred koje je još nekoliko prilika da zablista i okiti se zlatom.

Sale, hvala i srećno.