Ako ste među njima, onda smo u istom timu. Ako vam je za utehu, sa nama je i Novak Đoković, najbolji teniser svih vremena.
"Novače, izvini", i u naše ime. Jer fudbaleri nisu ničim opravdali tvoj dolazak u Minhen. Pojedini se čak nisu udostojili ni rukovanja sa tobom. Možda ga, jelte, nisu prepoznali od svoje "veličine".
Oni koji su se na bilo koji način istakli na ovom prvenstvu Evrope, imali su herca da izađu pred novinare. Razočarani, tužni, "pokisli", smrknutih lica i bez "volje za životom".
Takvi su redom bili Miloš Veljković, Predrag Rajković, Dušan Tadić, Strahinja Pavlović i Aleksandar Mitrović, koji su čak i prijatno iznenadili jer su u tolikom broju izašli pred kamere i diktafone u miks zoni.
Stali su, otkrili šta im je na duši i priznali da im je novo razočaranje baš teško palo. Kapiten Tadić je skoro 20 minuta odgovarao na pitanja novinara, ali je dobar deo tog vremena prećutao. Nije umeo da nađe prave reči.
Teško je i sada, nakon (ne)prospavane noći, biti pametan i izmisliti "toplu vodu". Pisao sam i posle Slovenije, da su mnoge stvari sada postale jasnije.
Svima je, definitivno, jasno – ova generacija Srbije nema igrački kapacitet, nema dovoljno dobrog selektora, a nema mentalitet za ovako velika takmičenja.
B92.sport
Može centrala da pogreši jednom, ali ne sto puta. Peti put uzastopno naša zemlja je, kako god se zvala, ispala u grupnoj fazi nekog velikog turnira. Ljudi, peti put. Ovog puta u, statistički, najgoroj grupi u istoriji.
To samo može značiti da je nešto u nama, a ne u drugima, sudijama, navijačima, fudbalskoj (ne)sreći ili ostalim opravdanjima.
Nemamo mi taj kapacitet. Dok jurimo golove, odbrana nam se raspada, a kada odlučimo da zatvorimo prilaze golu, u napadu ne postojimo.
To je bio slučaj i prethodne večeri. Rešili smo da se zabunkerišemo na početku, da "izmorimo" Dance, a da ih onda dobijemo na juriš. To, možda, ima u filmovima i bajkama. Ali u ozbiljnom fudbalu ne prolazi.
Nijedan normalan taktički "znalac" ne bi krenuo sa četiri veznjaka u prvom i ostao sa jednim u drugom poluvremenu. Tolika tumbanja u timu se ne viđaju ni u letnjim pripremama iole ozbiljnih klubova pred sezonu, a kamoli u trećoj utakmici grupe na Evropskom prvenstvu.
To se zove amaterizam.
TANJUG/ NEMANJA JOVANOVIĆ
U svakom delu života potreban je balans. "Most" koji će da spoji dva kraja. A mi smo rešili da preskočimo i doručak i ručak, pa da pređemo odmah na večeru. Ne ide, selektore, ne ide.
I to je priča naših života. Nikada nismo imali to što druge fudbalske reprezentacije jesu. Ni kvalitet, ni glavu da odigramo najbolje onda kada je najpotrebnije.
Da umemo da izbalansiramo odbranu i napad, kao i da napravimo povezanost između njih u vidu veznog reda, bili bismo šampioni Evrope.
Ali nismo. I nikada nećemo biti.
EPA-EFE/ANNA SZILAGYI
Od jedne velike pobede u Lisabonu se ne može živeti doveka, a selektor Stojković upravo to pokušava već tri godine.
Stalno nam iznova "kroz nos" provlači da smo se plasirali na EURO posle 24 godine, da smo vezali tri plasmana (Mundijal, EURO, "A" Liga nacija) pod njegovim vođstvom i da nismo obrukali navijače.
A navijači su svoje rekli na kraju utakmice. Oterali su kompletan tim zvižducima i jasnom porukom da nisu na pravi način predstavljali Srbiju.
Ja ću se tu donekle suprotstaviti mišljenju javnog mnjenja i reći da nisu baš svi igrači to zaslužili. Jer, neka najpre svako pogleda u oči Strahinju Pavlovića, Predraga Rajkovića, Nikolu Milenkovića, pa i Miloša Veljkovića, Luku Jovića...
Na licu mesta sam se uverio koliko su pojedinci iskrvarili i bili spremni da daju sve što imaju za nacionalni dres. I dali su nam makar nešto u Nemačkoj.
Ali, fudbal je timski sport i nikada se neće moći igrati samostalno. Stoga verujem i znam da su ti zvižduci išli na drugu, pravu adresu.
EPA-EFE/RONALD WITTEK
Na kraju, da zaključim iz ličnog ugla. Jučerašnji dan je bio jedan od najizazovnijih u novinarskom poslu. A to nije bio samo da se prenese izjava Dušana Tadića iz miks zone ili snime pesme iz kosovskog i pokosovskog ciklusa na centralnom gradskom trgu.
Podrazumevao je skoro 20 sati na terenu (da, stiglo se u hotel tek tri sata iza ponoći) da se nađem u središtu tuče navijača i policije, rafala staklenih flaša, nagutam suzavca (ili biber spreja, šta god ono bilo) i da o svemu tome u ekspresnom roku izvestim, pošaljem materijal, saznam šta se desilo dok na oči ne vidim.
Da se u nekoliko navrata preznojim višestruko više nego što su pojedini igrači na terenu, te da bez zalogaja hrane celog dana stignem na stadion, a onda trčim oko istog tražeći najvećeg svih vremena.
Izvor: B92.sport
Naravno, nisam bio jedini, svi srpski novinari su tražili Novaka Đokovića, ali smo samo nas trojica uspeli da nanjušimo gde je ušao u "Alijanc arenu", da doslovno pobegnemo redarima na stadionu i na terenu zabeležimo snimak koji je Srbija želela.
GOAT nas je pozdravio sa tri prsta, potom ponosno otpevao "Marš na Drinu" i izgrlio svakog fudbalera na samom terenu.
A oni mu svojom igrom poručili da se, brže-bolje, vrati teniskim obavezama. Možda je tako i bolje.
Od Novaka Đokovića smo, makar, uvek znali da možemo očekivati samo najbolje.
Košarkaši Partizana poraženi su od Asvela u beogradskoj Areni rezultatom 82:79 u 16. kolu Evrolige, upisali prvi poraz posle pet vezanih pobeda, a gosti prvu pobedu na strani ove sezone.
Košarkaši Partizana poraženi su od Asvela u beogradskoj Areni rezultatom 82:79 u 16. kolu Evrolige, upisali prvi poraz posle pet vezanih pobeda, a gosti prvu pobedu na strani ove sezone.
Sa mnogo boljim igračima i selektorima Srbija nije uspevala da ode na Evropsko prvenstvo pune 24 godine. A onda je, predvođena Draganom Stojkovićem, to uradila. Ali opet, uspela da ostavi gorak ukus.
Kada se pomisli na fudbal, stadion i Milano, u glavi je zasigurno "San Siro". Ipak, postoji još jedno remek delo arhitekture, pomalo zaboravljeno i skrajnuto.
Komentari 20
Pogledaj komentare Pošalji komentar