Poraz Svetislava Pešića

Do utakmice protiv Italije nije bilo rezona pisati o problemima u igri, kada su isti bili, na prvu loptu, mizerni i kada se prilično rutinski pobeđivalo.

Pratilo je Srbiju kroz čitav ovaj proces, počevši od okupljanja, sklonost da se ispusti velika prednost, sklonost ka padu koncentracije i nepotrebne drame, ali mislilo se da će "Orlovi" biti najbolji kada je najpotrebnije – u nokaut fazi.

Nemojmo brzo da zaboravljamo utakmice protiv Grčke i Turske, i Italije i Nemačke u Hamburgu, u kojima je daleko sve bilo od savršenog, ali upisane su bile pobede i to je ulilo veru i nadu da se može do dobrog rezultata u Berlinu.

Pobediti Tursku na njihovom terenu, pred više od 10 hiljada navijača, istu ekipu koja je u osmini finala protiv Francuske na deset sekundi do kraja imala +2, dva slobodna bacanja i loptu sa strane, ne smemo uzeti "zdravo za gotovo".

Reprezentacija je pokazala da može da igra sa najboljima, a ono što se desilo protiv Italije splet je nekoliko okolnosti, i na kraju je poraz Svetislava Pešića jer psihički nije pripremio ekipu kako dolikuje, jer je kasnio sa izmenama, jer nije menjao ništa u igri, jer je odlučio da povede rovite igrače...

Iako je na konferenciji za medije izjavio da je ovaj poraz drugačiji od onog u kvalifikacijama za Olimpijske igre, na kraju dana poraženi smo istom igrom – šutem za tri poena. Kakva je onda razlika?

Kada je protivniku najjače oružje za tri poena, a slobodno može da se kaže i jedino, i kada ne naučiš ništa iz tog – kako to nazvati?

Konstantno je Srbija preuzimala kada bi italijanski košarkaši igrali "pik-end-rol", a noge nisu slušale, nije bilo energije, ali ni racije, i iz gotovo svakog napada su "Azuri" dolazili do otvorenog šuta.

To je slučaj čak bio i u završnici prvog poluvremena. Na semaforu je ostalo nekoliko sekundi, Manion je pretrčao teren i umesto da u tim trenucima koncentracija bude na visokom nivou, da se ne dozvole laki poeni za 5-6 sekundi, Italijani su i tada pronašli otvorenog čoveka. Na sreću Meli je promašio tu trojku, ali nije se moglo takvim pristupom i u nastavku susreta. Kada su počeli da pogađaju, tu je bio kraj.

Odbrana je bila veliki problem, kao što je moj kolega Stefan napisao, "bek-dor" dodavanja koja su prolazila previše lagano, ispadanja na perimetru, "promaja" u reketu i još neke stvari za koje smo svi mislili da će biti rešene kada prvenstvo već počne.

Međutim, nikada jedna stvar ne može biti uzrok poraza. Koliki je problem bila odbrana u kojom smo čašćavali protivnika otvorenim šutevima, toliko je i napad bio statičan.

Jokića su udvajali, nekada su i tri košarkaša bila oko njega, i u takvim situacijama je jako opasan jer će uvek pronaći slobodnog igrača, samo to da li će neko pogoditi otvoren šut ne zavisi od njega.

Promašili su čak 19 trojki srpski košarkaši, a možda bi bilo drugačije da se nije oklevalo kod mnogih. Često bi lopta došla na liniju za tri poena, ali "Orlovi" su bili neodlučni i nisu šutirali.

Potom kada su krenuli, počeli su i promašaji, izgubilo se samopouzdanje i problem je bio sve veći i veći.

"Fizički smo imali dovoljno snage, verujem da je više psiha bila problem, u smislu te stegnutosti. Kao da smo oklevali prilikom šuteva", rekao je Micić posle poraza.

Problem je bilo samopouzdanje, ali i malo akcija za Jokića. Ne može se igrati na njega samo spuštanjem lopte na niski post... Falili su uzastopni blokovi da dobije loptu na visokom postu, da šutne koju poludistancu, da pokušamo da poremetimo plan Italijana...

Potom, Jokić je igrao samo 28 minuta... Od starta se videlo da Milutinov ne može, da jednostavno nije ušao dobro u utakmicu... Pešić je to trebalo da prepozna i Jokić je morao da bude u igri gotovo sve vreme, pogotovo početkom četvrte četvrtine kada je Italija preuzela kontrolu.

Statistika je varljiva, ali nema ništa varljivo u tome kada se pogleda da smo sa Jokićem na terenu bili 11 poena u plusu, a da smo meč izgubili osam poena - to znači da smo bili -19 u tih jedanaest minuta koliko je sedeo na klupi.

Milutinov nije imao svežinu, ne može mu se ništa zameriti, bio je nedelju dana u krevetu i tek se skoro priključio timu.

Nije prepoznao Pešić ni da ne ide Guduriću. Imao je povredu kvadricepsa Marko, to ga je potpuno izbacilo iz ritma pred turnir i bio je jedan od naših najslabijih igrača u Pragu i Berlinu. To ima malo i do uloge koju je dobio, Gudurić nije plejmejker, a često je morao da bude u toj ulozi kada bi Vasa bio na klupi.

Ni Jaramaz nije klasičan plejmejker, najbolje je igrao kada je bio uz Micića na parketu, i tu dolazimo do problema manja igrača na spoljnim pozicijama.

Aleksa Avramović ispao je zbog povrede, Milošu Teodosiću je rečeno da ima boljih od njega za to što Pešiću treba, Jaramaz nije klasičan organizator... Gudurić nije ušao 100 odsto spreman, Vanja je u međuvremenu dobio stomačni virus, a ni Nedović nije bio spreman, te se brzo povredio...

Ognjen Dobrić bio je spreman i zdrav, ali Pešić se, verovatno, zbog Nemanje Bjelice koji se nije oporavio i Nikole Milutinova koji je propustio četiri meča u grupi, odlučio za Ristića i Kuridžu jer su mu bili potrebni ljudi u reketu.

Trebalo je ovo drugačije da izgleda, Italija te može pobediti samo trojkama, a rešenje za to nije konstantno preuzimanje gde protivnik non-stop stvara višak na liniji 6,75...

Pešić je trebalo bolje, to i on zna, i ovaj poraz je njegov, ali je i poraz Košarkaškog saveza Srbije, Predraga Danilovića i ostalih ljudi koji neuspešno vode srpsku košarku godinama unazad.