Zašto ne navijam za Zvezdu ili Partizan

Kako objasniti navedenu rečenicu, a da vam ljudi u ovom navijačkom duopolu Srbije poveruju?

Teško to činim i mnogima sa kojima sam blizak jer se svaka rasprava završi nečim što liči na "Ma, lažeš nas, sigurno više voliš Zvezdu/Partizan".

Vremenom sam prestao da se obazirem i žalim na umor od ponavljanja iste priče, shvativši da će ona biti prisutna želeo ja to ili ne. I, evo je…

Uvek sam bio neko čije je afinitete određivao kvalitet sadržaja, a saglasićete se da ga u domaćem fudbalu odavno nema. Već godinama se istinski ložim na Arsenal i Barselonu zbog jednostavnog obrasca – napadački fudbal, igra kratkih pasova, izgrađene akcije i postojanje kreativnosti koja fudbal čini atraktivnim sportom.

"Dobro, onda si sigurno nekoga više simpatisao kada si bio mali", pokušavali su često da izvuku nešto više.

Kao i svako dete, i ja sam želeo da budem kao svoji roditelji. Bilo je teško da ih oboje oponašam jer je otac navijač Partizana, a majka voli Zvezdu. Nije baš da mnogo prati voljeni klub, ali i danas ume da se cinično nasmeje kada 'crno-beli' naprave uspeh ili kaže da joj je "žao" što su izgubili.

Vrlo rano sam počeo da se bavim sportom u jednom beogradskom klubu i, iz one klinačke želje da budem drugačiji, pokušao da navijam za isti. Nije išlo. U to vreme generalni direktor, potom i predsednik i sada je, nažalost, možda i prva figura klupskog fudbala u zemlji. Ono što jeste išlo je raskršćavanje sa bilo kakvim emotivnim vezama sa Zvezdom i Partizanom, delom i zbog toga što sam redovno igrao protiv njih.

Međutim, nije samo to razlog zbog kojeg ne navijam za "večite". Često sam se u prošlosti pitao da li je normalno što me ne privlači 'Marakana' ili 'JNA', što mi je svaki uspeh ovih klubova u najboljem slučaju simpatičan i što me izuzetno nervira količina pažnje koja im se poklanja, bez obzira na posao kojim se bavim. Odgovor nemam, verovatno ga nikada neću naći.

Pristalice jednih i drugih spremni su da neumorno ponavljaju kako je baš njihov klub najveći u Srbiji, kako je istorija satkana trofejima i uspesima, kako na svetu nema boljih navijača. Činjenica su neosporne, za to imaju veliko poštovanje i od mene, ali nekako je stvoren trend da se loše strane brzo zaboravljaju ili uopšte ne spominju. Vođeni ljubavlju i subjektivnim osećajem malo je onih koji mogu trezveno da razmišljaju u trenucima velikih uspeha, ali i razočaranja.

Sportsko društvo Crvena zvezda osnovano je 4. marta 1945. godine, sedam meseci pre Partizana i od najranijih početaka fudbal i košarka dobili su povlašćeni status. Više stotina trofeja stoji u vitrinama oba kluba, mnogi od njih su među najznačajnijima u sportu, poput Kupa šampiona 1991. ili Evrolige godinu dana kasnije.

Osim toga, dve strane istog 'brda' iznedrile su mnogo vrhunskih sportista i legendi, ali i priredile mnoštvo neprijatnih iznenađenja. Nisu istorija samo titule, već i teški porazi od, uz dužno poštovanje, nekih Slovana, Tuna, anonimusa iz Kajrata, amatera i ribara iz Šamroka, 'petarde' protiv Petah Tikve i Borca… Poprilično sramotno za dve ozbiljne organizacije koje, da li zbog naklonosti svih mogućih vlasti ili ne, već 17 uzastopnih sezona dele naslov šampiona Srbije.

To su Crvena zvezda i Partizan.

Klubove čine i zaposleni – oni koji su imali običaj da napadaju i štipaju sudije, nasrću i dave sopstvene igrače. Takođe, oni koji su u velikom broju slučajeva na sudu potraživali neisplaćene zarade, koji su nekim čudnim porivima odlučivali da opraštaju dugove u vrednosti od više desetina ili stotina hiljada evra, ili oni koji su odstranjivani iz tima zbog bizarnih razloga. Na primer, Luka Milunović je pre koju sezonu suspendovan od 'crveno-belih' jer nije želeo da potpiše ugovor prema kom bi se obavezao da neće tužiti klub?!

Najbolji igrač aktuelne generacije Partizana Andrija Živković prolazi kroz najteži period u karijeri i do leta je primoran da trenira odvojeno, posle sage oko novog ugovora. Za ovakav ishod svi nose deo krivice – igrač koji ima svoje uslove, otac kome pripada 25% vlasništva, ali i dve garniture uprave. Prva je potpisala 'samoubilački' ugovor sa investicionim fondom, a druga ni na koji način nije potražila kompromis oko rešavanja problema.

Marko Grujić, Živkovićev saigrač iz mlade reprezentacije, mogao je da upadne u isti rolerkoster na stadionu 'Rajko Mitić', ali je početkom godine prodat Liverpulu zbog loše finansijske situacije.

Upravo su reči "uprava" i "finansije" u uskoj vezi jer su u deceniji za nama oba kluba zavijena u crno. Finansijski tokovi u Zvezdi i Partizanu često su veoma problematični, a kako i ne bi kada ih vode ljudi čija je prošlost u najmanju ruku sumnjiva. Onda ne čudi što su dugovi išli i preko 50 miliona evra, što se dešavalo da struja bude isključivana, što za treninge nije bilo tople vode, grejanja…

I to su Partizan i Crvena zvezda, ali i one priče o nameštanju, gašenju mnogih drugih sekcija i čuveni unapred pripremljeni reprogrami, zamrzavanje i promene imena kako bi se oni brže eliminisali.

Navijači su posebna priča – 'grobari' i 'delije' važe za jedne od najvatrenijih u Evropi. Porede ih sa kolegama iz Južne Amerike poznatim po atmosferi koju prave i privrženosti klubu. Internet je preplavljen snimcima koreografija, bakljada i pesama sa stadiona, ali i u ovom slučaju postoji to "ali".

Javna je tajna da su tribine mesto na kojima se diluje droga, najmlađi se "regrutuju" tako što obavljaju poslove za starije članove navijačkih grupa, što često uključuje i povređivanje neistomišljenika. Tragičan primer je onaj sa 113. 'večitog derbija', kada je posle prvog gola Partizana sa juga ispaljeno nekoliko signalnih raketa ka severu, od kojih je jedna pogodila i usmrtila 17-godišnjeg Acu Radovića. Godine 2000. izbili su veliki neredi na našem najvećem stadionu – navijači su uleteli na teren, međusobno tukli čak i barjacima, a malo je nedostajalo da se među povređenima nađu igrači obe ekipe.

Desetak godina kasnije informacija o ubistvu Brisa Tatona odjeknula je posle meča Partizan – Tuluz. Dejan Puzigaća dobio je 14, dok je Đorđe Prelić osuđen na 15 godina zatvora, ali je nakon izručenja zatražio da mu se suđenje ponovi. O Urošu Mišiću, Ivanu Bogdanovu, paljenju tribina i da ne pričam. Prisustvovao sam derbiju na kojem je goreo stadion u Humskoj, u trenutku kada sam izašao shvatio sam da su mi drugarice nestale. Srećom, dvadesetak minuta kasnije javile su da su nekako izbegle na vreme.

Hapšenja u inostranstvu, lica s poternica, napadi na policajce, organizovane tuče sa drugim navijačkim grupama, pa i stradanja u tim sukobima neretka su pojava, ali su navijači otišli mnogo dalje nego što je iko mogao da zamisli. Iako imaju predstavnike na sednicama skupština, ono što se dogodilo 2009. verovatno je moguće samo kod nas.

Početkom avgusta 'crno-beli' ispali su iz kvalifikacija za Ligu šampiona porazom od Ludogoreca, zbog čega je jedan od vođa navijača sa juga Miloš Radisavljević Kimi preskočio zaštitnu ogradu, prišao tadašnjem zameniku kapitena Marku Šćepoviću i skinuo mu kapitensku traku. Napadač Partizana bio je meta kritika zbog nedovoljnog zalaganja, a njih dvojica su na zajedničkoj konferenciji za štampu "razjasnili" da mu je Šćepović dao traku jer su drugari?! Samo mesec i po dana kasnije, navijači Crvene zvezde pokazali su da su jači od kluba – loš početak sezone kulminirao je minimalnim porazom od Voždovca na stadionu Obilića, pa su 'delije' pozvale igrače, naterale ih da skinu dresove i predaju ih po okončanju meča. Pošteđeni su samo Miloš Ninković i Boban Bajković.

Ukratko – dva najveća srpska kluba, ona za koje ne navijam.

"Ok, kako kako te onda ne privlači neki treći, manji klub?".

E, sada vas ponovo vraćam na početak teksta – spomenuo sam da sam trenirao, to je trajalo dobrih desetak godina tokom kojih sam, što često volim da naglasim, 'iznutra' saznao kako funkcioniše srpski fudbal.

Na ličnom primeru osetio sam sve moći klupsko-menadžersko-trenersko-finansijske močvare i mulja koji u istom vlada.

Hvala, ali ne hvala.

Ovo, naravno, nisu svi razlozi zbog kojih sam se emotivno distancirao od fudbala, Crvene zvezde i Partizana, ali svakako najočigledniji. Mnogi će mi reći da sam promašio temu, da se navija za klub kao instituciju i za ono što on predstavlja.

Klimnuću glavom u znak poštovanja i nastaviti da se držim teorije da, osim značaja za društvo, rezultata i uspeha, klub čine ljudi i njihovi postupci.

Ljudi o kojima sam pisao.