Džordanova bajka: Mali tim je dotakao zvezde i onda nestao

Legenda Formule 1 Edi Džordan preminuo je u 77. godini nakon što je izgubio bitku sa rakom.

Da ukratko napišemo: Edi Džordan je svojevremeno bio vlasnik "Džordan F1" tima, a ekipa je potom postala Fors Indija i Rejsing Point pre nego što je postala Aston Martin i vlasništvo Lorensa Strola.

U mnogim aspektima, Edi Džordan bio je poslednji uspešni vlasnik nezavisnog tima koji je ušao u Formulu 1 i za to se vraćamo u 1991. godinu.

Dobro poznati model Džordan 191, sa prepoznatljivom 7UP šemom boja, bio je bolid u kojem je možda i najbolji ikada, Mihael Šumaher, debitovao na Velikoj nagradi Belgije.

 

Profimedia

 

Tim Džordan GP beležio je solidne rezultate tokom narednih sezona, uključujući i prvu pobedničku poziciju za Rubensa Barikela na Velikoj nagradi Pacifika 1994. godine.

Do 1997. godine, tim se popeo na peto mesto u šampionatu konstruktora, odmah iza moćnih Vilijamsa, Ferarija, Benetona i Meklarena, ali ta željena prva pobeda na jednoj trci i dalje je izmicala čoveku poznatom pod nadimkom "EJ".

Ta pobeda stigla je jednog sumornog popodneva duboko u belgijskoj šumi, na kišom natopljenoj Velikoj nagradi Belgije 1998. godine.

Trka je možda najpoznatija po sudaru u prvom krugu koji je izbacio većinu vozača iz trke, kao i po incidentu kada je Šumaher udario Dejvida Kultarda, ali za Edija Džordana bila je i najbolja i najgora trka u njegovoj karijeri vlasnika tima.

Zahvaljujući sudaru između Kultarda i Šumahera, Džordan se našao u situaciji da su mu oba vozača, Dejmon Hil i Ralf Šumaher, vodili na prva dva mesta, bili nadomak pobede, a tada je Hil, šampion iz 1996. godine, odlučio da preuzme inicijativu.

 

 

 

"Reći ću ti nešto, i bolje ti je da me pažljivo saslušaš," započeo je Hil.

"Ako budemo međusobno trkali, mogli bismo da ostanemo bez ičega. Na Ediju je da odluči. Ako ne budemo napadali jedan drugog, imamo priliku da završimo prvi i drugi." 

To je bila odluka koju Džordan nije želeo da donese, ali je na kraju izdao instrukciju, koju je Šumaher, stegnutih zuba, poslušao.

Do 1999. godine, Ralf Šumaher je prešao u Vilijams, a vozač koji je tada zamenio Hila, Hajnc-Harald Frencen, pokrenuo je neočekivani napad na titulu za Džordan tim.

Džordanov uzlet ka zvezdama (umalo osvojena šampionska titula)

Sezona 1999. bila je neobična po mnogo čemu – pre svega zato što je Mihael Šumaher ispao iz konkurencije nakon što je polomio nogu na Silverstonu, dok je svetski šampion Mika Hakinen napravio nekoliko katastrofalnih grešaka.

Izleteo je sa staze u Imoli i Monci (obe trke u Italiji) dok je bio prvoplasirani vozač.

Prvi vozač Ferarija koji je zamenio Šumahera, Edi Irvin, ipak nije bio na njegovom nivou, i tako su, dok su dva giganta posrtala, vrata bila otvorena za trećeg takmičara.

Džordanov bolid bio je pametno konstruisan, kompaktan bolid, koji je u osnovi bio odličan trkački automobil, a sa Hajnc-Haraldom Frencenom (čovek koga su na ovim prostorima obožavali) koji je imao šta da dokaže nakon što su ga izbacili iz Vilijamsa, sve se poklopilo. Gotovo sve.

Već na debiju u Australiji osvojio je drugo mesto, da bi zatim bio treći u Brazilu, a potom ostvario dve pobede – u Francuskoj i Italiji – iskoristivši Hakinenovo izletanje, uz još dva podijuma.

 

Profimedia

To je značilo da je, posle Velike nagrade Italije, tri trke pre kraja, Hakinen imao 60 bodova, isto koliko i Irvin, dok je Frencen bio na 50, ali sa zamahom na svojoj strani pred odlazak karavana na Nirburgring, na Veliku nagradu Evrope. 

Frencen je osvojio pol-poziciju bez većih problema i vodio prvih 32 kruga. To je bilo najbolje što je Džordan ikada dostigao.

Međutim, pri ulasku u boks, Frencen nije isključio sistem protiv gašenja motora kada je krenuo iz boksa, a inženjer Sem Majkl zaboravio je da mu kaže da "poništi" sistem, kako je protokol nalagao.

Bolid se odmah ugasio, raspršivši snove Džordana da osvoji titulu prvaka sveta.

Ironično, u trenutku Frencenove greške – (javno objašnjene bilo je "elektronski problem" da bi se sačuvao obraz i vozača i tima) i Hakinen i Irvin nalazili su se van bodova, što znači da bi Frencenovih 10 bodova za pobedu dovelo do toga da trojica vozača u poslednje dve trke, pred Maleziju, imaju po 60 bodova.

 

 

 

I tako je Džoni Herbert iz Stjuart-Forda pobedio na VN Evrope, haotičnoj trci za koju se i dan danas sumnja da nije bila regularna i čak je FIA imala zvaničnu istragu, ali o tome ćemo neki drugi put.

Na poslednje dve trke Frencen i Džordanov tim nisu mogli do pobede, pa su Edi Irvin i Mika Hakinen slavili u Japanu, odnosno Maleziji pa je Hakinen sa 76 bodova postao šampion.

Irvin je imao 74, a Frencen je bio treći sa 54 boda i ma koliko vam zvučalo da je daleko, zapravo je sve moglo biti potpuno drugačije i Džordanov tim je imao sasvim realnu šansu za šampionsku titulu, ali...

 

 

Pad Džordana

Za Džordana je ovo bio trenutak poput Ikara u Formuli 1. Njegov tim je poleteo preblizu suncu, i od tada je padao strmoglavo.

Situaciju nije olakšala ni ekspanzija proizvođača početkom 2000-ih, kada su giganti poput BMW-a i Tojote ušli u šampionat, dok su Meklaren i Ferari sve više preuzimali dominaciju.

Čak je i Vilijams, najuspešniji tim devedesetih, postao glumac sporedne uloge. I dan danas se nisu oporavili.

U takvom ekosistemu, mali privatni tim jednostavno nije mogao da opstane, iako je Džordan GP izdržao do sredine decenije, čak osvojivši još jednu pobedu na Velikoj nagradi Brazila 2003. godine (skraćena zbog nesreće) zahvaljujući Đankarlu Fizikeli koji je sjajno vozio.

 

 

 

Potom, 2005. godine, Edi Džordan je prodao tim ruskom biznismenu, koji ga je za sezonu 2006. preimenovao u Midland, što je značilo da je Velika nagrada Kine te 2005. bila poslednja u kojoj se na startnoj liniji videla irska trobojka.

Taj tim će u narednim godinama prolaziti kroz svojevrsnu krizu identiteta – Midland je postao Spajker, pa zatim Fors Indija.

Na kraju, Vidžej Maldža doneo je neophodnu stabilnost, sve do 2018. kada je tim stavljen pod prinudnu upravu na inicijativu vozača Serhija Peresa, zapravo da bi bio spasen.

Preporođen je kao Rejsing Point, ali to je bio samo prelazni period i kao što je često bio slučaj, Edi Džordan je na kraju imao poslednju reč.

 

Profimedia

 

 

Radio je kao menadžer Adrijana Njuija dok je tehnički mag tražio novu sredinu nakon odlaska iz Red Bula.

Kao što je rečeno na početku teksta, put Džordanovog F1 tima vodi nas do Aston Martina koji je naslednik tima pokojnog Edija, današnjeg junaka.

Glavni inženjer Aston Martina je čovek koga je Edi zastupao i zaista se može reći da je Adrijan Njui jedan od najboljih ikada pa je sudbina na ineresantan način promešala i podelila karte.

Interesantna je i priča o Bron GP ekipi koja je postala Mercedes i njihovoj neverovatnoj šampionskoj tituli sa Džensonom Batonom.

Danas je jako teško da se ovako nešto desi i zbog toga ljubitelji Formule i cene ljude poput Edija Džordana. Neka počiva u miru.